Ko jednom ode u Grgurevce, svašta će tamo čuti i naučiti. A onaj ko se sa Grgurevčanima redovno druži, ni sam više neće poverovati koliko neobičnih priča može da se čuje iz ovog, po svemu jedinstvenog sela.
Priču o krcanima mnogi su čitali i slušali sa nevericom, ali niko ni slutio nije da su oni samo jedan od brojnih običaja koji su se u ovom delu Fruškogorja prenosili sa kolena na koleno decenijama, pa i duže.
I baš tako, u razgovoru sa živom enciklopedijom lokalne tradicije, Vasilijem Joveškovićem, saznajemo za još jedan interesantan običaj vezan za ljubav i mladost.
-U tim našim krajevima, u životu i umiranju, postoji tradicija, postoje običaji, koji nažalost polako iščezavaju. Ipak, još uvek u dušama nekih od nas ostale su uspomene koje možemo da prepričamo mlađim generacijama. Kada je reč o momkovanju i devojčenju, bilo je tu različitih običaja, a specifičan je jedan o kom sam slušao čak i od mog dede, koji je rođen 1918. godine. I tada je postojao običaj bacanja pleve pred kuću momcima i devojkama čiji su se bivši momci i devojke poženili i poudavale. To je bio način da im se društvo na neki način osveti, jer je izostalo dugo očekivano veselje i krunisanje ljubavi – počinje priču Vasa i objašnjava:
-Zašto pleva? Pšenica se tih predratnih i posleratnih godina vršila vršalicama – sekla se, vezivala u snopove i nosila na kamare u dvorište. Onda kad domaćin dođe na red, u njegovo domaćinstvo dolazi vršalica, organizuje se moba. Tako ostaje slama, ali i brdo pleve, koja se koristila za ishranu stoke, za bacanje u štale i svinjce, ali i za proizvodnju čerpića kao vezivno tkivo i izolator. Međutim, pleva je za ovaj običaj bila vrlo nezgodna. Svako je imao održavan travnjak, ružičnjak, cveće i slično. I možete zamisliti situaciju kada izađete ujutru na ulicu, pa zateknete par centimetara pleve u travnjaku, kao da je pao sneg. Roditelji „nesrećnog“ momka ili devojke imali su posla celo jutro kako bi to počistili, a posao onih koji su plevu bacali bio je da to učine tako da ju je gotovo nemoguće očistiti.
Poenta je bila da selo vidi, to je bio znak da se nekome neko udao ili oženio, a priče su se prenosile od usta do usta – priča Vasa.
Kada je pleve nestalo, prešlo se na slamu. Inače, ovim „poslom“ uglavnom su se bavili momci, a u nekom trenutku počelo se i preterivati.
-Kada je u pitanju bila bolja ljubav, dugogodišnja, i ako je bilo nade da će do svadbe doći, a svadba izostala – onda su se tim momcima ili devojkama farbale kuće. Prvo gašenim krečom, što je još donekle bilo i banalno i lako rešivo. Čak i kreč po kapiji se mogao zamazati i srediti. Ali iz neke veće osvete, dolazilo je i do slučaja prosipanja masne farbe, koju ni firnajz nije mogao čestito da skine. Najgore je bilo, što sam i lično čuo, kada su nekome premazali kuću prerađenim uljem. Tada se od ovog običaja mnogima i strah uvukao u kosti – priča naš sagovornik i seća se dalje:
-Ujutru, kada ljudi krenu u prodavnicu, pa kada vide slamu ili farbu pred nečijom kućom, odmah se znalo da je u toj kući neko čija se bivša ljubav venčala. Selo je malo, i delo brzo izađe na videlo, pa su se priče odmah širile. Jedva se čekalo da se čuje kome se momak oženio i kome se devojka udala. To je bio doživljaj, a ponekad se išlo i u drugo selo, pa se morao organizovati i prevoz.
Sve je to trajalo do početka ovog milenijuma, kada je sa dolaskom nove tehnologije i preseljenjem druženja na društvene mreže većina običaja iščezla, a ruku na srce, ni ljubavi nisu više što su nekad bile.
S tim u vezi, saznasmo nešto i od pripadnika možda i poslednje generacije koja je učestvovala u ovom običaju, Draganom
Nagradićem, koji je sa našom redakcijom podelio nekoliko anegdota.
-Drugu se udala bivša. Mi smo tada sedeli u kafiću i kada je došlo vreme, poneli smo par džakova pepela i pikavaca i krenuli mu pred kuću. Međutim, sačekao nas je sa puškom i naterao nas da pijemo sa njim celu noć. Tako je i bilo, ali slamu nismo bacili. Ja sam možda 2001. godine dobio slamu. Čuo sam šuškanje i glasove tokom noći i bilo mi je jasno o čemu se radi. Ali, tu nije bilo ljutnje. Prosto, običaj je bio takav. Pa čak i ako je u pitanju bilo bacanje perja iz jastuka, što smo takođe jednom prilikom uradili. Pa, možete misliti kada vam sitno perje prekrije travnjak, a preko njega još i slama. Čuo sam jednom i da su nekome zavarili kapiju. Međutim, bilo je i promašaja. Jer, ako ne baciš dovoljno slame, domaćini mogu brzo da je počiste do jutra, i selo onda ništa ne sazna – priča Nagradić i seća se još jednog događaja:
-Ne mogu da se setim kome smo bacali slamu. Bili smo u kafiću, nas dosta. Čekali smo da taj drugar ode, ne možeš dočekati! I kad je napokon otišao, skrenemo mi kod Lođinovića po slamu, gomilu slame. Dvanaest bala čini mi se, sa troje kolica smo ih vukli. Idemo gore kroz jedan sokak, makadamski, taman, mračan… Kad odjednom, naiđe policijska patrola. Videli valjda gomilu nas u mraku, nešto nosimo. I, sačekaju nas sa druge strane. Zaustave nas, pitaju nas šta radimo, misleći izgleda da krademo. Normalno, jer logično je i bilo pitati se šta radimo tamo u gluvo doba. Međutim, kada smo im objasnili o čemu se radi, tako su se slatko nasmejali i rekli nam: „Samo napred“. Tada smo bacili toliko slame da je to bilo strašno. A uvek se bacalo sa takvim adrenalinom, kao da će neko da te istog trenutka uhvati – priča Nagradić.
Kako kaže, nekada su se ovakvi običaji prenosili sa generacije na generaciju, a mladi su se uglavnom družili u centru sela. Bilo je tu uvek i onih starijih od kojih su mogli da čuju slične anegdote. Međutim, ovakva druženja danas su postala retkost, a međusobni kontakt postao je misaona imenica.
Na sreću, ipak postoje oni koji tradiciju čuvaju, što budi nadu da će neki od lokalnih običaja ponovo zaživeti. A običaja u Grgurevcima ima još, i to mnogo. Ali, o tome nekom drugom prilikom…
N. Milošević
