Piše: Boris Miljković
Sedma godina kako uvek napišem za trinaesti avgust dan ranije. Nisam se čuvao, a ni život me nije čuvao. I puklo po sredini. Ode srce!
Budim se u šok sobi k`o kiborg, svuda žice, ono pišti, oko mene polumrtvi ljudi, a verovatno sam i ja tako izgledao, ne znam. Prstom sam pokazao da dođu do mene. Dolazi doktorka, pitam je šta mi je bilo.
Objašnjava stručno, a ja je prekidam pitanjem da li ću preživeti? Kaže: „Mladi ste, odmorite sad“. J**o te, od čega da se odmorim, pitam sebe. Gledam u plafon i pitam se: „Bože, je l` mora i ovo?“. Ne želim drugom, ali da li mora svaki… na mene.
Smejem se sam sebi: „Budalo vidi gde si, a ti se kidao, nervirao, jeo džigericu sebi!“.
Šta je tu je, rekoh. Oko podne čujem razgovor telefonski tamo iza onog stakla. Čujem kažu: „Miljković“. Čujem: „Naredna sedamdeset dva sata su presudna“. Opet sam se nasmejao. Mislim neću zaspati, oću da gledam, ali kako da gledam kad umire čovek u ćošku. Pričam sa Acom, kažem my: „Pa j**o te ni četrdeset godina nemaš, a ovde si. Kaže: „Ne seri, ko da ti imaš više“.
Drugi krevet od mene moj Banovčan, moj Sremac. Znamo se ceo život i on tu smeje se, smejem se i ja. Ono govno iznad glave pišti, sestre opominju!
Reko: „Daj mi telefon“. Kaže da nema. Tražim od doktorke, ona mi kaže da se smirim. Ujutru mi daje telefon, a ja znam samo tetkin broj napamet. Zovem, javlja se, teši me odma da ne brinem. Deca su kod nje, jela su i tako dalje. Priča k`o da je sve normalno.
Prekidam je i govorim šta i kako treba da se uradi, govorim joj da prodaju kuću i plac. Da kupe nešto bolje i odu odatle. Reko`: „Prenesi Banetu šta sam rekao, barem mrtvog me poslušajte“. J**i ga, ja njih nisam slušao, a sad tražim. Tražim Mihajla i dajem mu zadatke: „Idi obiđi naš, Peđin čamac, pokupi sve mreže sa pontona i stavi u čamce, veži kanu za ponton, stavi gume da se ne odere. Reci Andrei da ne prelazite preko Dunava dok ja ne dođem“. Dvanaest godina je imao tada. „I još nešto da ti kažem, bude li ti nešto trebalo, sestri ili tebi, idi kod Čizme ako se tata malo zadrži“. Šta da mu kažem, da ću crći ovde? Mali je, ne mogu.
Preživeo sam i da me pitate da li sam nešto naučio i izvukao od toga neku pouku, pa nisam. Iskreno kažem, živeo sam jedno mesec dana po PS-u, a posle po starom.
Mada naučio sam da cenim čašu vode jer ta žeđ za vodom tamo je bila neopisiva. I posle sam pio vode da to nije normalno bilo.
Zato treba ceniti i čašu vode, mnoge „sitnice“ za koje misliš da su dostupne uvek jer jednog dana ma šta imao, ništa te neće interesovati sem možda čaše vode…
I opet pušim…
