Pozorišna predstava „Nesporazum“, u produkciji Kulturnog centra „Pećinci“ i pod generalnim pokroviteljstvom Opštine Pećinci, ostvarila je izuzetan uspeh na 48. Festivalu dramskih amatera Srema (FEDAS), održanom u Beočinu što je čini najboljom amaterskom predstavom u Sremu. Reč je o scenskom delu rađenom po motivima istoimene drame Albera Kamija, u adaptaciji i režiji pozorišnog reditelja Slobodana Stankovića, diplomca Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Ansambl čine: Jelena Nedeljković kao Marta, Merima Radivojević kao Majka, Ivana Jokić kao Marija i Bojan Naić kao Jan.
Predstava je proglašena za najbolju u celini, Slobodan Stanković je dobio nagradu za najbolju režiju i scengrafiju. Predstava je osvojila i nagradu publike za najbolju predstavu festivala. Jelena Nedeljković je osvjila tri nagrade za svoje glumačko ostvarenje, a priznanja su dobili i Merima Radivojević i Bojan Naić. Ovim uspehom, “Nesporazum” se plasirao na dva značajna festivala: Festival amaterskih pozorišnih društava Vojvodine (FAPDV) u Bačkoj Palanci i Festival tradicionalnih formi (FETRA) u Jaši Tomiću. Za Sremske novine govorio je reditelj predstave Slobodan Stanković.
Šta vas je navelo da odaberete baš „Nesporazum“ za scensku postavku?
U Kamijevom tekstu prepoznao sam duboku potrebu za istinom, ali i nemogućnost da se ona izgovori. „Nesporazum“ je drama o ćutanju, promašenim susretima i ljudskoj krivici. Ovaj tekst me je podsetio na svet u kojem danas živimo – gde su odnosi hladni, prepoznatljivost zamagljena, a iskrenost retka. Želeo sam da glumcima i publici postavim pitanje: „Šta se dogodi kad ne kažemo ono najvažnije?“ U toj tišini sam pronašao snažan rediteljski izazov.
Kako biste opisali svoj rediteljski pristup ovoj predstavi?
Moj pristup je bio minimalistički, ali duboko psihološki. Fokus sam stavio na unutrašnja stanja likova, njihove potisnute glasove i nerazjašnjene motive. Scenski prostor je sveden, gotovo simboličan, sa zaštitnom folijom kao univerzalnim materijalom za pokrov, san, postelju i smrt. Reč je vladala scenom, ali je tišina bila njen ravnopravan partner. Sve sam podredio ideji da gledalac „čuje“ ono što nije izgovoreno.
Koji je bio najveći izazov u radu na ovoj predstavi?
Najveći izazov bio je kako da glumački izraz ostane snažan i precizan, a da likovi pritom ostanu izolovani jedni od drugih. Jan i njegova porodica ne uspostavljaju stvaran kontakt – to je psihološki triler u kojem se ljudi mimoilaze unutar istog prostora. Rediteljski sam morao da balansiram fizičku prisutnost i emotivnu odsutnost. Takođe, važno je bilo pronaći ton predstave koji nije ni melodramatičan ni hladan. Održati napetost u tišini, to je najteže.
Kako ste radili sa glumcima na unutrašnjoj motivaciji likova?
Radili smo kroz glumačke vežbe koje su se bavile introspektivnim monolozima, pisanjem pisama, radom bez partnera i radom u senkama. Svaki glumac je morao da izgradi dubok lični odnos prema tišini svog lika. Posebno smo se bavili podsvesnim impulsima i prećutanim rečenicama. Glumci nisu igrali odnose, već njihove pokušaje, promašaje i blokade. To je stvorilo psihološki tenzičnu i istovremeno nežnu igru.
Na koji način ste uključili muziku u ovu predstavu?
Muzika je bila podrška emocijama koje nisu mogle biti izrečene. Koristili smo klasične kompozicije za klavir i violinu koje su imale zvuk tuge, zle slutnje, ali i zračak nade. Svaka scena je imala svoj muzički kod koji se pojavljivao u ključnim trenucima. U sceni molitve, violina je bila vapaj; u sceni Marijinog gubitka – zvuk potonulog sveta. Muzika nije bila pozadina, već disanje drame.
Koji su elementi scenografije ključni za ovu predstavu?
Tri punkta sa po tri stolice i dve fotelje predstavljaju prošlost, sadašnjost i budućnost. Sredina je prazna, kao prostor neizgovorenog. Sve je prekriveno folijom koja menja funkciju iz scene u scenu – od posteljine do mora, od pokrova do haljine. Minimalizam je omogućio da fokus ostane na glumcima i rečenicama. Svako pomeranje u prostoru bilo je precizno koreografisano.
Kako biste opisali glumački stil koji ste tražili od ansambla?
Tražio sam glumu koja je stilizovana, ali psihološki utemeljena. Nije bilo mesta za realizam u tradicionalnom smislu – već za unutrašnju istinu, izraženu kroz kontrolisan pokret i zadržani glas. Glumci su igrali likove koji ne dodiruju jedni druge ni pogledom. Nema spontanosti – postoji samo suzdržana potreba. To je stvaralo snažan osećaj traganja i gubitka.
Koju poruku nosi ova predstava publici?
Predstava nosi poruku o tišini koja ubija. O propuštenim trenucima u kojima smo mogli reći „volim te“, „oprosti“, „ja sam tvoj sin“. O tome kako ljudi koji žive zajedno mogu biti tuđi više nego potpuni stranci. O zločinu koji nije samo fizički, već i emocionalni. I o tome koliko je važno biti viđen i prepoznat.
Kako ste doživeli reakciju publike i nagrade koje je predstava dobila?
Publika je duboko emotivno reagovala – tišina nakon kraja bila je za mene najveća nagrada. Nagrade su potvrda rada, posvećenosti i istinske umetničke sinergije cele ekipe. Ova predstava nije laka ni za igranje ni za gledanje – ali je iskrena. Gledaoci su mi prilazili sa suzama u očima. To je ono što ostaje duže od bilo koje plakete.
Šta biste poručili mladim rediteljima koji žele da se bave klasičnim tekstovima na savremen način?
Klasičan tekst ne znači star, već dubok. Ako ga iskreno slušaš i ako znaš šta ti kao umetnik želiš da kažeš, on ti otvara vrata u dušu čoveka. Ne bojte se da budete lični i slobodni u pristupu. Poštujte autora, ali još više – poštujte sopstvenu umetničku intuiciju. Jer publika prepoznaje istinu – i kada je izgovorena i kada je zadržana.
Ovaj trijumf predstavlja veliko priznanje za rad glumaca i celokupne ekipe koja je učestvovala u realizaciji predstave. Istovremeno, on pokazuje da i amaterska pozorišta mogu postići vrhunske rezultate i ostaviti snažan utisak i na žiri i na publiku. Publika će imati priliku da pogleda predstavu i u Pećincima nakon kompletnog završetka radova na renoviranje sale Kulturnog centra koji su u toku, kao i na festivalima širom Srbije.
