Najstariji slovenski pisani spomenici pominju da su ljudi poštovali prirodu: reke, jezera, močvare, potoke, izvore, planine, biljke, šume. Oni su im prinosili žrtve da bi im se umilostivili, te da im ove sile ne prave štetu.
Poštovali su drveće, pogotovo visoko, a to su bili hrast ili lipa. Smatrali su da na njima žive bogovi.
Pored biljnog sveta poštovali su i ponekad se čak i plašili životinjskog sveta.
Stoka – je bila kao deo porodice i nalaze se najrazličitija verovanja i poređenja: bik – momak, simbol stvaranja i plodnosti; vo – čovek, muškarac; kravica – devojka; krava – žena, zemlja.
Međutim, životinjski svet koji je za Slovene predstavljao ponekad pravu misteriju. Svaki put kada bi se oglasile ove životinje, kao da se Slovenima nešto loše dešavalo. Tako je:
Kukavica – bila uvek i ostala simbol velike tuge, iako najavljuje proleće. Sloveni su smatrali da može da prorekne koliko je čoveku ostalo do kraja života.
Galeb – simbol zabrinute žene i brige. Pored nje tu je još jedna ptica, ptica ѕa koju su Sloveni mislili da je ptica zloslutnica, simbol smrti i nesreće, u stvari predstavljnjala je najveći simbol mudrosti.
„Prava enigma su svakako bile ptice golub, lasta, petao i roda. Svaka od ovih ptica ponaosob nosi svoj znak. Golub – zaljubljenost, lasta – sreću, petao – borac protiv zle sile i roda – simbol rada i povezanosti.“
Proučavajući literaturu i zabeležena verovanja i narodne običaje, možemo reći da je svet Starih Slovena bio i ostao kompleksan do današnjih dana. Sve do primanja hrišćanstva i pismenosti Sloveni su bili mnogobošci, pagani i prinosili su žrtve svojim božanstvima. Primanjem monoteističke religije, ipak u svom folkloru zadržavaju ponešto od politeističkog.
Tako već početkom HH veka srećemo zaklinjanje Perunovim imenom. Iako zaboravljeno božanstvo, sreće se u zakletvama, ali i prilikom atmosferskih pojava i pojava u prirodi. Perunovim imenom su plašena deca, jer ono čega su se Sloveni najviše plašili, tome su i posvećivali najviše vremena.
Sloveni kao narod opstaju zahvaljujući jeziku koji ih približava. Rekonstrukcijom jezika, dolazimo do zajedničkog korena svih naroda. Jedan od retkih jezika, koji je sačuvan, ali nažalost mrtav jezik za većinu Slovenskog življa je staroslovenski jezik, na osnovu kog možemo rekonstrukcijom dokazati to zajedničko poreklo svih Slovena.
I na samom kraju, Sloveni su bez obzira na svoje premeštanje, iako su imali jednu „državu“, ostali jedinstveni u pojedinim slučajevima, verovanjima i običajima. Tako se i dalje u narodu zadržalo sveto drvo – hrast, održali su se običaji koji su novim tendencijama u fazi izumiranja – „majalos“ i verovanja u natprirodne sile koje mogu doneti ili nedaće ili blagostanje.
Zdenko Lazor
Швет старих Славянох IV
Найстарши славянски писани памнятнїки споминаю же людзе почитовали природу: рики, озера, мочари, потоки, жридла, гори, рошлїни, лєси. Вони им приношели жертви же би им ше змиловали, та да им тоти сили нє направя чкоду.
Почитовали древа, поготов високи, а то були дуб або лїпа. Думали же у нїх жили богове.
Окрем рошлїнского швета почитовали а дакеди ше аж и бали животиньского швета.
Статок – бул як часц фамелиї и находза ше найрозличнейши вереня и поровнаня: буяк – леґинь, символ твореня и плодносци, вол – чловек, хлоп, целїчка – дзивче, крава – жена, жем.
Медзитим, животиньски швет котри за Славянох представял дакеди и праву мистерию. Кажди раз кед ше оглашели тоти животинї, як да ше Славяном дацо подле случовало. Так: Куковка – була и остала символ велькей жалосци, гоч нагадує на яр. Славянє дуамли же може пророковац кельо чловекови остало до конца живота.
Чайка – символ забриґованей жени и бриґи. Єст ище єдна птица, птица за котру Славянє думали же є злослутнїца, символ шмерци и нєщсца, а на концу ше випоставело же є найвекши символ мудросци.
,,Права ениґма вшелїяк були птици голуб, ластовка, когут и ґовля. Кажда зоз тих птицох понаособ ноши свой знак. Голуб – залюбеносц, ластовка – щесце, когут – борец процив злей сили и ґовля – символ роботи и повязаносци.“
Преучуюци литературу и зазначени вереня и народни обичаї, можеме повесц же швет Старих Славянох бул и остал комплексни по нєшкайши дзень. По прилапйованє християнства и писменосци Славянє були вельобожци, паганє приношели жертви своїм богом. Прилапйованьом монотеистичней релиґиї, заш лєм у своїм фолклору затримую дацо од политеистичного.
Так уж початком ХХ вику стретаме зареканя з Перуном. Гоч забуте божество, стрета ше у зареканьох алє и з нагоди атмосферских зявеньох и зявеньох у природи. З Перуном ше страшели дзеци, тому давали найвецей часу.
Славянє як народ опставаю дзекуюци язику котри их приблїжує. З реконструкцию язика, доходзиме до заєднїцкого кореня шицких народох. Єден зоз ритких язикох, котри зачувани, алє нажаль мертви язик за векшину Славянского жительства то старославянски язик, на основу котрого можеме зоз реконструкцию доказац тото заєднїцке походзенє шицких Славянох.
И на самим концу, Славянє без огляду на свойо селєня, гоч мали єдну державу, остали єдинствени у поєдинєчних случайох, вереньох и обичайох. Так ше и далєй у народзе затримало святе древо – дуб, отримали ше обичаї котри у нових намаганьох у фази вимераня – ,,маялос“ и вереньох до надприродних силох котри можу принєсц або почешкосци або благостанє.
Zdenko Lazor
Projekat “Od Karpata do sremske ravnice” je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Проєкт “Од Карпат до сремськей рівниці” є суфинансованый зо Бюджету Републикы Сербії – Міністерства інформованя і телекомуникацій. Становиска, высказаны в підпертім медийнім проєкту, не мусять выражати становиска орґану, што ділить средства.
