Ruma-Hraniteljstvo je velika stvar, ko ga prihvati od srca i želje da pomogne napuštenoj i zapuštenoj deci. Prihvatiti se deteta sa višestrukim smetnjama u razvoju i preuzeti kompletnu brigu je čin vredan svakog divljenja. A to već dvanaest godina sa puno ljubavi i odlučnosti radi Sandra Hajduković iz Rume, uz veliku podršku svoje porodice. Nasmejani Kristijan -Kiki je u Sandrinu kuću kao urgentan slučaj na samo mesec dana došao sa dve godine, doveden iz subotičkog centra, zapušten i napušten od majke i porodice. Mesec dana se pretvorilo u godinu, godina u deceniju pa i u sada već dvanaestu godinu, zahvaljujući Sandrinoj, kako kaže volji, upornosti i na kraju krajeva i ljubavi. Kiki danas ima 14 godina i boluje od cerebralne paralize, epilepsije, rane šizofrenije i ima mentalne smetnje. Može samo da leži i sedi isključivo u posebnim kolicima, jedva govori i zavisi od Sandrine nege 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, svih dvanaest meseci godišnje. I tako je punih 12 godina.
-Kiki je kod mene došao kao urgentni slučaj dok se za njega ne obezbedi smeštaj u ustanovi. Tada nisam ni pomislila niti pretpostavila da će se mesec dana pretvoriti u 12 godina brige o Kikiju kao o rođenom detetu. Nisam znala šta me je snašlo, to su velike traume i za hranitelja jer stupate na potpuno nepoznat teren, govori Sandra Hajduković.
Od volje, preko upornosti, do ljubavi
A onda je kod Sandre proradila prvo volja da pokuša da iznese zadatak koji joj je poveren, ali i preko toga. Iz volje je došla i upornost- što bi se kod nas reklo da se ide po lekarima, u Centar za socijalni rad, Centar za rehabilitaciju, kako bi na prvom mestu detetu uradila zdravstvenu knjižicu, ustanovila od čega boluje, zatim nabavila ortopedska pomagala, specijalna kolica, ortoze. U tome je prošla cela godina, u kojoj je uspela da dobije i starateljstvo prvenstveno kako bi olakšala sebi put po raznim ustanovama. A starateljstvo je dobila relativno brzo, jer koliko god to strašno zvuči, za decu poput Kikija se usvojitelji baš i ne otimaju.
-U tih godinu dana smo se navikli jedno na drugo. Prvo volja, upornost pa ljubav. Nisam bila svesna tog procesa, ali sam svesna momenta kad sam znala da sam ga zavolela. Kad je došao kod mene nije znao da priča, to smo učili, kao i mnoge druge stvari. Dok smo ležali u bolnici 21 dan, prvu reč koju mi je izgovorio je bilo “mama”. Tad sam postala svesna da sam ga zavolela i da smo se potpuno zbližili, govori Sandra.
Uz trud se izvlači maksimum
Sandra je u centru za rehabilitaciju savladala vežbe koje sa njim radi kod kuće. Sa logopedom je naučio da izgovara bar neke reči. Izborila se i da Kiki ima kućnu nastavu. Nastavno osoblje Loline škole dolazilo je tri puta nedeljno. Za ta tri sata Sandra kaže da su bila dragocena, jer on je učio onoliko koliko može, a ona stizala bar da ispegla sav veš. A vannastavne aktivnosti bile su šetnja do grada i prepoznavanje boja na automobilima, prebrojavanje stabala ili kola, imenovanje biljaka i životinja.
-Svesna sam da je sebično i nerealno da ide u razred sa ostalom decom, jer može da dobije epileptični napad, da fiziološke potrebe obavlja nekontroslisano…Ja razumem da mala deca ne mogu da se nose sa tim, a često ni odrasli učitelji koji su prvenstveno učitelji, nastavnici, nisu defektolozi. A upornim radom sa nastavicima iz škole “Ivo Lola Ribar” i našim radom u kući uspeo je mnogo preko svojih mogućnosti, objašnjava Sandra.
Porodica se okupila oko Kikija
Ne bi ovakav poduhvat bio moguć da Sandra nema porodicu koja je podržala njenu odluku. A njen suprug i dve ćerke su joj veliki oslonac na ovom životnom putovanju. U momentu kada je Kiki došao kod nje, ćerke su bile srednjoškolke, Sandra je radila, kao i njen suprug. Kiki je član porodice, a Sandrine ćerke su mu sestre.
-Nas je Kiki kao porodicu spojio. Nema vike u kući jer Kikiju smeta galama. Pa i kada bismo viknuli, povisli ton jedni na druge, brojimo do deset da ne bismo dizali buku, pa smo tako svi postali mirniji. Nekad smo se viđali za nedeljnim ručkom kad smo svi radili, sada smo mnogo više zajedno. Moje ćerke su uvek učile naglas, a da ne bi pravile buku srednju školu su završile bukvano iz kupatila. Svi smo naučili da budemo smireniji, da smo više zajedno, da više dajemo i više poštujemo jedni druge. Svi smo se naučili skromnosti i da cenimo sve ono što imamo, kaže ova hraniteljica.
Jedno iskreno “volim te” je dovoljno
Neki su prihvatili njen izbor, neki ne, mnoga su slavlja, druženja, događaje propustili. Mnogi su govorili da joj to ne treba. Kaže da se mnogo puta i sam pitala da li je pogrešila. Na kraju kaže da se nije pokajala. U najužoj porodici su složni i jedni drugima velika podrška.
-Do Kikija ja nisam bila svesna koliko kao ljudsko biće mogu da dam. A još više da dobijem. Kod ovakve dece nema manipulacije, oni za to ne znaju. Kiki kad ti kaže “volim te” to je najiskrenija emocija koju možeš da dobiješ. To ne može da shvati i oseti neko ko nije u našoj koži. Ništa ne tražimo zauzvrat, nikakve pohvale, nagrade, čista ljubav je dovoljna, kaže Sandra.
Gledaće ga dokle god je zdravlje služi, a već sada pravi i put za vreme kada ona ne bude mogla.
– Kroz ovo spoznaš koliko kofer životne traume možeš da posložiš i kod sebe i kod dece kojoj si hranitelj, a Kiki nije jedini koga sam odgajila, zaključuje Sandra. Još jedan dečak romske nacionalnosti paralelno sa Kikijem je bio na hraniteljstvu kod Sandre. Fizički zdrav sa blagom mentalnom smetnjom i taj dečak je izvukao maksimum, završio prilično tražen zanat, osamostalio se i danas živi i radi sa svojih deset prstiju u inostranstvu. A Sandra ostaje u porodičnom domu sa Kikijem, kog ne bi dala ni za šta na svetu, da nas sve podseti koliko nečije srce može da bude veliko.
Projekat “ Deca sa smetnjama bez roditeljskog staranja- hraniteljstvo najbolja zamena za porodicu” je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
