Piše: Nemanja Milošević
Mnogo se prašine dizalo u poslednje vreme oko mitrovačke Opšte bolnice. Da budem iskren, nisam hteo mnogo da se dotičem ove teme i do sada su se novinari Sremskih novina držali isključivo zvaničnih informacija, jer kad čaršija priča mnogo i svašta, novinar vrlo lako može da zapadne u zamku i dezinformiše svoje čitaoce nesmotrenim “izletanjem”.
Smatram, zato, da svako treba da radi svoj posao, kako lekari, tako i ljudi zaduženi za nadzor. Pa kom` opanci, kom` obojci. Zato ni ovaj put neću ulaziti u incidente koji su za nama, kao ni u aktuelne priče o smeni direktora bolnice.
Ali ću se dotaći kompletne situacije u našem zdravstvu, koja možda nije direktno dovela do pomenutih incidenata, ali je na ne baš zadovoljavajući tretman pacijenata u državnim zdravstvenim ustanovama svakako uticala.
Za početak, krenuću od izjave ministra zdravlja, koji pre neki dan reče da pacijentima “na kraju lečenja, kada izlaze iz (državne) bolnice, treba izdati račun da vide koliko to sve košta”. Pa, kao što sam u više navrata govorio, a reći ću i sad izazvan pomenutom izjavom, svi mi, zaposleni, finansiramo zdravstveni sistem. A nekada su ga finansirali i naši penzioneri, dok su radili. Zato, odmah na početku moram da napomenem da besplatno lečenje u Srbiji, u pravom smislu reči, ne postoji. Nema besplatnog ručka, što bi rekao onaj ekonomista. Pa, s tim u vezi, mislim da bi trebalo ispostaviti i račun koliko je novaca od strane jednog radnika uplaćeno zdravstvenom fondu tokom čitavog radnog staža. Čisto onako, informativno, pa onda, svedenih računa, zapitati se šta čovek od našeg zdravstva za te, ne tako male novce, može da očekuje?
Primera radi, početkom leta česte su upale uha. I onda vrlo lako može da se desi da sredinom juna odeš kod lekara opšte prakse da pogleda o čemu se radi i uzmeš uput za pregled kod lekara specijaliste, a da ti termin za ORL zakažu tek za polovinu sledećeg meseca. Za tih mesec dana, možeš da ogluviš kao top, a da još uvek nisi dobio ni pravu dijagnozu. Plus, svi znamo da je lečenje bilo koje bolesti teže u poodmakloj fazi… Na kraju, ukoliko hoćeš da se izlečiš dok bolest još uvek nije uzela maha, bivaš primoran da odeš u privatnu kliniku i platiš oko četiri hiljade dinara nešto što si već odavno platio…
Ipak, upala uha nije baš toliko strašan problem. Ali, ne zaboravimo da živimo na Balkanu, gde u carstvu bolesti vladaju pre svega kardiovaskularni problemi. Pa, na primer, ukoliko moraš na operaciju srca, takođe moraš da čekaš na red. Bar mesec-dva, ukoliko ti u zadnjem trenutku ne pomere termin. A ukoliko imaš sreće da ne doživiš infarkt i pretekneš do operacije, nakon saniranog najvažnijeg mišića u telu tek slede problemi – i to finansijski! Kada čuješ koliko košta lek koji ćeš tokom oporavka morati da piješ duže vreme (a koji nije na listi RFZO), dolaziš u rizik da te strefi i moždani udar!
Dakle, onaj ko nema novaca, mora da ima mnogo sreće da bi izvukao živu glavu. Bez obzira na to što je tokom radnog veka silne novce dao fondu koji mu garantuje “besplatno” lečenje.
I onda se postavlja pitanje – da li to znači da smo sve novce koji nam se odbijaju od plate, zapravo, bacili kroz prozor? U ovakvoj situaciji, kad čovek malo bolje razmisli, više bi nam se isplatilo da te pare uplaćujemo u privatni zdravstveni fond i skinemo se sa republičkog, iz kog neko planira da mi pred nosom mlati računima koje sam već odavno, unapred platio. Tako bi, verovatno, i bolnice bile rasterećenije, kad već ne mogu da postignu da opsluže sve pacijente.
Na kraju krajeva, činjenica je i da je usluga u privatnim klinikama mnogo bolja, da su lekari prijatniji i posvećeniji pacijentu. Uprkos tome što je reč o ljudima koji istovremeno rade u državnim bolnicama, ali sa mnogo manje strpljenja i razumevanja za ljude koje leče. Čast izuzecima. Zato, možda ne bi bilo loše razdvojiti državnu i privatnu praksu? Ne može čovek da radi dva posla istovremeno, i da oba obavlja jednako kvalitetno. I ja, da uređujem više od ovih jednih novina, sigurno ne bih postizao da radim jednako dobro. Ali bih zato primao dve plate… Pa, i nije to tako loše…
