Rečeno je da biti umetnik znači nositi u sebi posebnu energiju i emociju. Svako može usavršiti neku umetnost kao zanat, ali ne može svako biti umetnik. Samo jedan pogled na dela Bogdana Dostanića iz Salaša Noćajskog dovoljan je da posmatrač stekne utisak koliko je on talentovan i sa kojom predanošću, posvećenošću i pažnjom barata četkicama kreirajući najrazličitije motive iz neposrednog okruženja, iz istorije, iz mašte.
Bogdan je diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti, smer konzervacija i restauracija, master studije završio je 2014. godine i od tada do danas se bavim slikarstvom, konzervacijom, ikonopisanjem, freskopisom. Učestvovao je u projektu resrauracije mozaika iz 4. veka u Carskoj palati u Sremskoj Mitrovici, kao i na oslikavanju nekoliko crkava, među kojima je i crkva Svete trojice u Zasavice 1, gde je od strane starešine hrama angažovan i na oslikavanju sale parohijskog doma na čemu i dalje radi.
-U Zasavicu sam prvi put došao pre par godina kao pomoćnik i tada sam sa kolegama radio freskopis u hramu, a zatim nešto kasnije sam počeo da oslikavam i prohijski dom. Odmah sam uradio fresku Svetog Trifuna, da bih prešao na ikone, a potom i na prikaz Tajne večere koja se nalazi na jednom celom zidu. Radi se o kompoziciji koja je široka šest, a visoka tri metra. Na njoj sam radio konsultujući stare majstore i istraživajući o tematici, ali negde sam na (o)postavio i svoj pečat – kaže Bogdan.
Salaščanin dodaje da je počeo da radi oslikavanje i u svom selu, te da je do sad uradio ukonostas u hramu i Svetu trojicu u crkvenoj sali.
-Posao me ispunjava i za mene svaki dan u slikarstvu donosi nešto novo, bilo da je to interesovanje, emocija, inspiracija. Vrlo često se dešava da ni sam ne znam u kom će pravcu neka slika ići, to se prevashodno odnosi na uljano slikarstvo, jer mi ono pruža slobodu da mogu da se izrazim kako god ja to osećam i želim. Tematika često zavisi od trenutnog raspoloženja, stvari iz moje okoline i svakodnevnog života. U svakom slučaju smatram da je slikarstvo istraživanje koje traje i koje nema svoj početak i kraj, proizvod je u neku ruku uvek iznenađenje – objašnjava Bogdan.
On u svojim delim neretko provlači elementa našeg podneblja, pa se tako mogu prepoznati ulice, objekti, spomenici, ali ima i apstraktnih slika koja kriju neke druge poruke.
-Prava umetnost je zapravo znati kada je slika gotova, kada više nema potrebe dodati ni jedan potez, tačku i tu zapravo se otvara cela filozofija slikarstva. Važan je neki unutrašnji osećaj, za koji verujem da sam posle toliko godina rada stekao i da sada tačno znam da procenim kada je vreme da sklonim četkicu i odložim paletu. Slika kada je pri kraju, u nekom najosetljivijem momentu sa samo jednim potezom više može da dobije potpuno drugačiji izgled – objašnjava Salaščanin.
U vreme fotografije, Bogdan kaže, da slike ipak i dalje imaju svoju vrednost.
-Fotografija je sastavni deo umestnosti i sam se amaterski dosta bavim fotografijom koja mi je kao pomagalo od neprocenljivog značaja, ali po mom mišljenju ne može da se meri, na primer vrednost jedne moje slike na kojoj sam radio danima, pa i nedeljama, i neke sitoštampe koja nastane za par minuta. Ja moram da naplatim ne samo taj rad, već i školovanje, učenje i sve što me je dovelo do momenta da mogu da stvorim jedno delo – objašnjava umetnik.
Prema Bogdanovim rečima važno je raditi na edukaciji ljudi o umetnosti i vrednostima koje nosi sa sobom.
-Danas se sve svelo na instant doživljaje, rešenja, na klikove, brze vesti, aktuelno i popularno je ono što može da nadraži čula u svega nekoliko sekundi, a zapravo lepota se nalazi u stvarima pred kojima čovek mora da zastane, da ih dobro pogleda, da o njim razmisli. Slikarstvo treba da podstakne posmatrača da uživa i da uz pomoć svog ličnog doživljaja odgovori sebi na neka pitanja koja ga muče. Nadam se da moja dela imaju tu “moć” i snagu da čoveka na momenat bar otrgne od problema svakodnevnice, frustracija i da izazove lepe emocije – završava Salaščanin.
D. Tufegdžić
