Sreda, 5. avgust 1964.
Sa zakašnjenjem saznali smo za neobičnu “sahranu” u Jasku, ali s obzirom na izuzetnu zanimljivost događaja registrujemo ga i sa zakašnjenjem. U ovom malom fruškogorskom selu svi dobro poznaju kafedžiju Mladena Mladenovića Sikana, kod koga navraćaju na čašicu dobrog vina i rakije, a mnogi u selu “poznavali” su i njegovu kozu koja je – videće se to kasnije – po mnogo čemu bila neobična.
Sikan je punih šesnaest godina hranio kozu kojoj je dao ime Seka, a isto toliko hranila je Seka troje Sikanove dece. Кad je koza najzad uginula – za njom su plakala prvo Sikanova deca, pa Sikan i na kraju – gotovo cela brojna pratnja koja je prisustvovala pravom malom ceremonijalu sastavljenom po protokolu za ovakve i slične prilike.
Prvo je u dvorištu, na mestu gde je koza bila privezana, održano malo opelo, a pravo posmrtno “slovo” održao je na “grobu” van sela, u potesu zvanom Bikača, poznati šaljivdžija Gedža, koji je dugo i opširno govorio o “zaslugama” koze koja je ojarila 47 jarića, othranila troje Sikanove dece i svojim mlekom treznila mnoge goste Sikanove kafane.
Na kraju je u grobnicu koju je iskopao grobar, čika Steva, koza sahranjena, a iznad grobnice postavljena je drvena krstača sa strukom kukuruza, snopom sena i kanticom sa vodom. Taj trenutak ovekovečioi je naš čitalac Milan Utvić svojim fotoaparatom.
Кad je obred bio završen – u Sikanovoj kafani priređena je “daća” na kojoj se jelo i pilo znatno više nego što je koza vredela.
Ne kaže naš narod džabe: besposlen pop i jariće krsti!
