Piše: Nemanja Milošević
Mislio sam, ove nedelje, da prokomentarišem vest o tome da će nam ubuduće, u slučaju vremenskih nepogoda, na mobilne telefone stizati poruke sa upozorenjem. Kažu, narod ne ume da tumači žuta, narandžasta i crvena upozorenja Republičkog hidrometeorološkog zavoda, pa sam pre neki dan, gledajući u crveno upozorenje (koje kaže da će nas nevreme sravniti sa zemljom za sat vremena), pa potom gledajući u vedro nebo i slušajući ptičice kako pevaju, izgubio svaki živac. Pitao sam se, da li to narod ne ume da tumači upozorenja, ili meteorolozi ne umeju da rade svoj posao?
No, od ove teme sam ipak odustao, iako bih imao mnogo toga da kažem. Ipak je nešto mnogo važnije protreslo moje srce. Naravno, reč je o afričkoj kugi svinja, koja je polako, ali sigurno, počela da se uvlači i u naše obore.
A ja, kao svaki normalan stanovnik ove naše ravnice, evo već danima ne mogu da smirim svoje misli. Strah mi se neki uvukao u kosti. Mast, slanina, kobasica, kulen, šunka… Zar će sad i to da nam oduzmu?
Pitaju me: “A, ko da nam oduzme?”
Rekoh, ne znam. Oni. Neki tamo. Zlikovci, neljudi, ljudi, sam bog… Šta ja znam ko. Al` uzeše nam i svinje.
Mislim se, ako se ovako nastavi, čime ćemo zamrzivače da punimo na zimu? Šta ćemo da sušimo? Na čemu ćemo jaja da pržimo? Pa nećemo valjda meso na ulju peći? Da li ćemo uopšte imati mesa da pečemo? Šta će s nama biti? Pa nećemo valjda vegani da postanemo, majka mu stara…
Nama u Sremu možeš da oduzmeš sve. Možemo mi i bez para, i bez auta i bicikla, čak i bez krova nad glavom. Svašta je ovaj narod preživeo. Ali bez slanine, bojim se da nas više biti neće. Ako ostanemo bez tog eliksira života, bez tog izvora endorfina, možete slobodno da nas potamanite u “kompletu”…
Čak i ako nam nešto svinja preostane nakon ove pošasti, bojim se da će se meso i mast plaćati suvim zlatom. I ovako je cena svinjskog mesa već sustigla cenu junetine, a mast nekadašnju cenu svinjskog buta, što je ovdašnjem stanovništvu pokidalo svaki nerv. A, ukoliko dođe do dodatnih poskupljenja, bojim se da će doći i do opštih nemira. Gladan Sremac ume da bude prilično nezgodan. Ja vam kažem…
Gledam neki dan ove mrtve svinje koje plutaju Savom i duša me boli. Prvo me je pogodio osećaj razočarenja u našeg seljaka, koji ne preza od širenja zaraze i pokušava da prikrije njene tragove. A, sa druge strane, ako se otkrije da mu je uginula makar jedna svinja, njegov višegodišnji rad biće uništen…
Kako je krenulo, izgleda da će nam preostati samo ono uvozno, zamrznuto, pa pred prodaju odmrznuto svinjsko meso. Ono koje je jeftino u uvozu, a skupo u prodavnici. Meso svinje za koju ne znaš ni koje je rase, ni kakvog kvaliteta, ni kad je zaklana. Puno vode i tvrdo k`o drvo kad se ispeče.
I, uprkos tome što je još uvek leto i što će do tada proći još dosta vremena, treba imati u vidu da vreme veoma brzo prolazi i da nam se bliži vreme praznika i slava. Bojim se, da li ćemo imati šta da “obrnemo” na ražnju? Pa nećemo valjda piletinu da jedemo po slavama? Koliko znam, mi u Sremu baš ne volimo posne trpeze…
