Piše: Nemanja Milošević
U Americi je, bar prema pisanijima Džejmsa M. Kejna, običaj da poštar uvek zvoni dvaput. A kod nas, nakon što pozvoni, tradicija je dugo nalagala da se poštar prima u kuću kao rod najrođeniji, da se počasti kaficom i rakijicom i da mu se, ukoliko nosi radosne vesti ili novac, tutne i neki bakšiš.
Međutim, tu tradiciju u današnje vreme gotovo da nije moguće nastaviti, jer – poštari su prestali da zvone! Posebno ako živiš na četvrtom ili petom spratu i treba da ti stigne preporučena pošiljka.
Da pojasnim na ličnom primeru. Otkako sam počeo da živim na petom spratu, u zgradi bez lifta, niti jednu jedinu preporučenu pošiljku nisam dobio. Samo onaj papirić u sandučetu na kom piše da je uručenje bilo neuspešno jer nikoga nije bilo kod kuće, sa rokom u kom treba da odeš do Pošte i sam potražiš svoju pošiljku.
U početku, mislio sam da je poštar možda naišao u trenutku kad zaista nisam bio kod kuće. Posao je takav da nikad ne znam kada ću biti odsutan. Mislio sam posle i da mi interfon ne radi, međutim, ispostavilo se da je ispravan. I tako, sve do trenutka kada sam ponovo ugledao papirić u sandučetu, nakon što sam čitav dan proveo u stanu. Dakle, bio sam tu i zaista mi nije jasno kako to uručenje nije bilo uspešno i kako to poštar nije uspeo da me pronađe? Možda sam gluv, možda glup, a možda ipak ništa od toga.
A onda, počeo sam da razgovaram na tu temu sa kolegama i prijateljima. U tim razgovorima, saznao sam da skoro svi imaju isti problem. Bez obzira na to da li žive u kući, u prizemlju ili na nekom višem spratu stambene zgrade. Prosto, ispostavlja se, poštaru je lakše da popuni papirić i ostavi ga u sandučetu, nego da se zavitlava sa ličnim uručenjem.
Čak sam čuo i priče da je jedan poštar viđen kako sedi na klupi i popunjava gomilu papirića o neuspelom uručenju, kako bi ih posle samo potrpao po poštanskim sandučićima. Ali, uzmimo to kao neproverenu informaciju, uprkos tome što sam uveren da je istinita.
Nego, pitam se, šta je teško pozvoniti na interfon ili kućno zvono, ako već imaš pošiljku kod sebe? U potpunosti razumem da si slabo plaćen, da nisi zadovoljan ugovorom ili uslovima rada, da si ceo dan proveo na biciklu i da ti baš nije do penjanja na peti sprat. Ali, kada bi bar upotrebio interfon, ubeđen sam da bi većina nas koji živimo na višim spratovima sišla do prizemlja da preuzme to što si doneo. Bez ikakvih problema.
U tom slučaju, ne bi se našao u ovim redovima koje pišem, a i mene bi poštedeo lutanja i potrage za pošiljkom u poštanskom sistemu, koji funkcioniše da bog sačuva. Već dvaput mi se desilo da sam, po uputstvu sa ostavljenog papirića, otišao u Poštu po pismo. Naravno, ono nije bilo tu. Koliko se sećam, vraćeno je nazad u Poštu, a Pošta ga je vratila nazad pošiljaocu, u tom slučaju Gradskoj upravi. A onda, trči iz Pošte u Upravu, pa traži kancelariju u kojoj je pismo završilo. Na kraju, ispostavilo se da sam po pismo lično morao da odem kod pošiljaoca.
U toj situaciji, čovek ne može, a da se ne zapita: čemu služi Pošta?
Koliko znam, Pošta bi bar trebalo da služi tome da pošiljku od pošiljaoca dostavi primaocu. Ali, očigledno, u zemlji Srbiji, pravilo je da pošiljka putuje tamo-ovamo, levo-desno, gore-dole, da bi na kraju bila vraćena pošiljaocu. I na kraju, primalac pošiljku ne primi, nego po nju odlazi lično i guli đonove po gradu, umesto da je primi na kućnoj adresi kao u čitavom civilizovanom svetu. Bez obzira na to što je poštarina plaćena i što je poštanski sistem finansiran od strane građana.
