Kažu da se čovek sa ljubavlju prema životinjama rađa. Od malih novu, bivamo vezani za mačke, pse, pa i neke domaće životinje poput konja. A, kada je o konjima reč, nisu baš svi u prilici da se sa njima druže od malena.
Ipak, da nikad nije kasno, potvrđuje životna priča Zorana Novakovića, divoškog zeta, kod kog je ljubav prema ženi probudila i ljubav prema ovoj plemenitoj životinji.
-Oduvek sam voleo životinje, ali nikada nisam pomislio da ću početi da se bavim konjarstvom. Ali, to vam je život. Kada sam počeo da se zabavljam sa suprugom, odvela me je jednom prilikom kod svojih u Divoš, da me upozna sa svojim hobijem. Tada sam shvatio da su konji njena ljubav i oduševio se činjenicom da je imala kobilu. Oni su oduvek imali nekog konja i ona ih je tako zavolela, a ja sam ih zavoleo uz nju. Tako sam, vremenom, počeo sve više da se interesujem za njih i uz nju sam naučio da jašem. Bilo mi je lepo i samo da se držim na konju, a posle sam jahao sve bolje i bolje -priča Zoran za Sremske novine.
Kako je vreme odmicalo, par je odlučio da nabavi još jednu kobilu, kako bi jahali zajedno. A, kako to biva, kobile su se oždrebile, pa su ta ždrebad porasla i dobila svoje potomstvo… Ipak, u svom domaćinstvu trenutno imaju četiri kobilo, što im je, kaže Zoran, sasvim dovoljno, jer se konjarstvom ne bave zbog profita.
-Imamo četiri kobile i jedno ždrebe i držimo ih isključivo zato što ih volimo. Bilo je mnogo ljudi koji su nam predlagali da otvorimo školu jahanja ili nešto slično, ali nas to ne interesuje. Mi samo volimo da smo sa svojim životinjama, da se družimo sa njima i da jašemo – kaže Zoran.
Ipak, s obzirom da se hipoterapija pokazala kao dobra u lečenju određenih poremećaja kod dece, nisu odbili ljude koji su sa svojom decom kod njih dolazili u nadi za ozdravljenjem. Naravno, Novakovići nisu zarađivali na tome, nego su se samo, onako prijateljski, našli tu da pomognu.
Do sada, Zoran je naučio mnogo toga o konjima. Kako kaže, njihovo držanje i nije toliko zahtevno, ukoliko ih čovek voli.
-Naučio sam mnogo toga i o konjima, i o opremi. Naučio sam čak i da napravim neke delove opreme, a i štale smo uređivali sami. Sami orezujemo kopita, održavamo higijenu svojih životinja. Posla ima svaki dan, počev od higijene konja i štale, ishrane, što je posebno zanimljivo -mora uvek da bude ista, jer primete svaku razliku. Oni su kao deca -moraš stalno raditi sa njima, brinuti o njima. To su jako velike životinje, ali su dosta nežne – priča naš sagovornik.
U svojoj štali, Novakovići drže punokrvne engleze, vrstu galopera. Ali, ne žele da se bave konjičkim trkama.
-Nama je važno da naši konji trče sa uživanjem i da čuvaju svog jahača. Da u jahanju uživamo i mi i oni. Treba shvatiti da konj nije mašina, nego živo biće i zato ne želim da mučimo naše kobile – priča Zoran.
Konj je, smatra on, veoma inteligentna životinja, kao i privržena ljudima.
-Oni vole kada smo sa njima. To se prosto vidi. Ne razumeju naš govor, ali osete način na koji pričamo, osete naše raspoloženje. Dešavalo se da ih osedlamo i umorni nakon poljskih radova, ali oni nas psihički oporave. Uvek me, na primer, smire kada sam nervozan i umoran, a ta dobra energija koju prenesu čoveku, vraća im se nazad. To je neka vrsta uzajamnog dejstva. Nije bezveze to što kažu da su konji plemenite životinje – kaže naš sagovornik i dodaje:
-Primetio sam da je svaki konj kog sam jahao različit i svakom moraš pristupiti drugačije. Takođe, svaka od naših kobila je drugačija kada ih jašem ja, supruga ili neko drugi.
Sa njima, kaže, čovek često doživi i poneku anegdotu, te nam prenosi jednu od brojnih.
-Ima i konja koji nauče da otvore rezu, vrata od boksa i izađu pa šetaju jedni do drugih. A ono što je najzanimljivije je to što kobila rezu ne može da otvori sama, nego joj pomogne druga. Čak smo ih i snimali, da bismo shvatili o čemu se radi, jer su vrata od boksa svakodnevno misteriozno bila otvorena kada bismo ih obišli – objašnjava Zoran.
Mnogo je još tu interesantnih stvari, a priči o ovoj čudesnoj životinji nikad kraja. Treba pomenuti i to da naš sagovornik ističe da se konj nikako ne sme tući, jer on vrlo dobro razume grdnju kada učini nešto što ne bi smeo. Ova životinja, takođe, voli da provodi vreme napolju, odnosno, da protegne noge – kao i čovek. A ne voli ni da joj je dosadno, pa se zato boksovi u štali nikako ne kreče jednolično, a dok odmaraju – i muzika im svira! No, o tome ćemo nekom drugom prilikom.
N. Milošević
