Piše: Boris Miljković
Imao sam sreću da se rodim i rastem u jednom selu u Sremu. Nije to obično selo. To je za mene najlepše selo. Lepo selo Srema, Stari Banovci!
Sa jedne strane na obali plavog Dunava, a sa druge okruženo našim sremskim njivama. Tu je i adica, kanal Budovar, tu je i kod kanala stara crkvica. Bair proplanak koji za nas ovde izgleda k`o planina. Lepi atari, stari ambari, poneka kuća, ona stara. I sve to još ponegde stoji k`o da dane ne broji.
Ako imaš “oči” dobićeš sliku da vidiš kako je nekada bilo.
Bio i onaj drvored jabuka kod nas u šoru. Možda je baš u njemu bila ta sreća što te na detinjstvo seća. Rastao sam pored alasa, paora, kafana i boema kakvih u Sremu nema. Rastao sam uz suze sremačke kada im mehanizacija konje “uze”. I rekao sam u priči jedared da Italiji nikad nisam oprostio te naše sremačke konje. Gledao sam suze starih ljudi kada su plakali za njima, našim sremačkim konjima. Plak`o sam i ja za našima, iako sam dete bio. Ta plako sam i za komšije Stanoje vranicom i deda Jove, brata moje babe, kobilom Micom. Ako dete zna da nekog ne voli, e pa ja sam znao. Nisam Italiji ni u snovima naše konje dao. Koliko tuge u srcu dečaka kada vidi u zadrugi vezanog vranca. Znao sam da ih ne nose tamo da zemlju oru. Gledao sam zimi kada ih šorom vode u zoru tamo na rampu u zadrugu. Žao mi naših konja…
Ostalo je još tada ovaca. Na obodu polja imao bi neki čoban i magarca ali nestao konja kas. Taj period života u mom selu u Sremu bez konja bio je čudan. Zašto kažem čudan? Gledao sam po plevarama i šupama su još visili amovi, glavine, kajasi, pršnjaci, vratnici i ulari. Kao da su čekali? Starili su i umirali ti naši dedovi, ali neki su imali sreću pa dočekali.
Krajem osamdesetih stižu nam prvi beljci, počinju šorom Lipicanere opet da teraju Sremci. Opet u svatovi fijakeri oni stari, opet sersani, tamburaši i sremački bećari. Opet se čuje “teraj Lenka Riđu i Zelenka”. Opet ih gledaš šorom kako lepo idu, kako gaze. Opet se kapije za Božić otvaraju, a običaji poštuju. Pomislio sam, hvala ti Bože što si nam ih vratio, te naše sremačke konje.
A Italijiu ni danas ne volem. Dete sam bio, valjda im zato nisam nikad oprostio te naše sremačke konje. I opet da se rodim da mogu birati, opet bih ovde bio da rastem između alasa, paora, boema i konjara pokraj Dunava i atara mog Srema. Mirisa jorgovana i dunavske magle. Da, ako niste znali i ta magla sa Dunava miris ima. Valjda i ta voda, sremska polja i Fruška gora daju tu magiju, tu čaroliju taj sklad Srema. Mir kakvog nigde nema. Pisao bih vam još al` “trn” mi upao u oko, pa od suza ne mogu. A, ako budete hteli pisaću vam još o njemu. O mom selu i o Sremu. Mada kažu da ne znam da pišem. Kažu da ja pisanjem slikam…
