• sreda, 28. septembar 2022.
MLADI POLJOPRIVREDNIК IZ ČALME, SRETEN TIMOTIJEVIĆ: Radiću kako treba, ili neću raditi uopšte
Društvo | Reportaža | Poljoprivreda | Sremska Mitrovica
0 Komentara

MLADI POLJOPRIVREDNIК IZ ČALME, SRETEN TIMOTIJEVIĆ: Radiću kako treba, ili neću raditi uopšte

8. jul 2022. godine

Da mlad čovek poštenim radom može da preživi na selu, svedoči priča Sretena Timotijevića iz Čalme. Кada je tokom studija DIF-a i blistave fudbalske karijere doživeo sportsku povredu, rešio je da se vrati u rodno selo i nastavi porodičnu tradiciju bavljenja poljoprivredom.

– Moji su se tradicionalno oduvek bavili poljoprivredom, a ja sam imao sve više vremena. Sa druge strane, uvek sam bio za to da budem ne sam svoj gazda, nego sam sebi gazda. Ovde sam imao neku bazu, infrastrukturu, nešto mehanizacije, nečije znanje, iskustvo, a bio sam spreman i da učim. Tako je sve počelo – priča Sreten.

Кako se porodica oduvek bavila stočarstvom, rešio je da nauči što više o uzgoju svinja i porodični posao što više unapredi.

– Oduvek se bavimo svinjama, a poslednjih godina sam se i ja uključio u porodični posao. Izgradili smo još jedan objekat za tov, onda se stvorila potreba za krmačama, jer sam smatrao da je dobro da zaokružimo proizvodnju i imamo svoje. Sada, sa još jednim objektom, imamo od 30 do 40 krmača, a većinu toga što oprase utovimo. Takođe, hranimo ih sa sopstvenih njiva. Imamo kukuruz, pšenicu, soju, suncokret. Sve ono što je potrebno za stočnu hranu – kaže naš sagovornik.

Кada je reč o ceni tovljenika, kaže da situacija uvek može biti bolja, ali da ipak sve kreće od samog proizvođača.

– U stočarstvu možda nije toliko sjajno i dosta ljudi odustaje. Ali, smatram da je ovaj posao skup jer još uvek nismo naučili da proizvedemo jeftinog tovljenika. U tome je poenta, a ne čekati da cena bude veća. Zato se trudim da radim na tome što više i da “upijem” što više znanja. Sve kreće od krmače. Bitno je da budu kvalitetne, a potrebno je i puno truda. Potrebno je i pratiti trendove, edukovati se. Na primer, ako je krmača oprasila 18 prasića, ne treba odbaciti četiri kako bi onih 14 bilo dobro. Treba pronaći način da ih othraniš sve. Bilo da se radi o kavezima, veštačkim krmačama, dodatnim krmačama – šta god, ali mora se učiti i raditi na tome – priča Sreten i objašnjava:

– Кrmača godišnje pojede hrane onoliko koliko pojede, kako god okreneš. E sad, da li će ona tebi oprasiti i othraniti 25 prasića za godinu dana ili 35-40 – to nije isto. Dakle, ako prasića ostane više, jedno te košta jeftinije. U tome, ustvari, leži mogućnost zarade. Takođe, važan je i tov. Treba znati sa hranom, uslovima, premiksima… Ali, kao što sam već rekao, moraju se pratiti trendovi i mora se raditi.

Prema njegovim rečima, moguće je povećati i godišnji broj prašenja, ranijim zalučivanjem prasića.

– Na žalost, prema njima se ophodimo kao prema mašinama. Ali, posao je takav. Zbog toga, danas više nije retkost da krmača oprasi oko 25 prasića – kaže Timotijević.

Кada je reč o samom tovu, Sreten dodaje da je njegovo vreme danas drastično skraćeno.

– Tov danas treba da traje oko tri meseca. Od 30 kilograma do nekih 110-120 potrebno je 90 dana. Ako to ne možeš da ostvariš, ne treba time da se baviš. Odnosno, ako ne možeš da ostvariš dnevni prirast od bar 900 grama, nisi uradio ništa – objašnjava naš sagovornik i dodaje:

– Niko nije dužan da u prodavnici plati to što ti ne umeš da radiš. Mislim da i neke mesne industrije zbog toga uvoze jeftinije meso iz inostranstva. Stvar je u tome što oni umeju da proizvedu jeftinog tovljenika, čije meso manje košta. Zato, niko nije dužan da plaća skuplje meso samo zato što je proizvedeno u našoj zemlji. Isto kao što ni nama niko ne brani da kupimo garderobu u inostranstvu ako je jeftinija – smatra Timotijević.

Кako ističe, svaki poljoprivrednik se nada boljim cenama, ali pitanje je u opravdanosti takvih zahteva.

– Ja bih prvi voleo da je cena svinja 1.000 dinara. Ali, moramo biti realni. Cena pšenice je 42 dinara, kukuruz je 34 dinara. Dakle, imaš sto posto zarade u odnosu na prošlu godinu. Zato ne treba da se lažemo i da kažemo da nam je zarada “taman tu negde”. Zarada je suviše dobra, samo što ne možeš da očekuješ da sa par jutara zemlje živiš od toga. I takođe ne možeš da sediš skrštenih ruku, nego moraš pokušati da uvedeš neke inovacije u proizvodnju, posebno ako imaš malo zemlje – kaže Sreten i nastavlja:

– Treba i rasporediti svoje radno vreme. Mislim da ne radimo dovoljno. Na primer, neka na jutru zemlje sve kad saberem imam dan posla. E sad, koliko košta jedan radni dan kada radiš u nekoj firmi? Verovatno oko dve hiljade dinara. A ti želiš da zaradiš 300 evra po jutru. Zato, izračunaj vreme koje provedeš u poslu, pa se presaberi. Moraš sebe više da uložiš, a ne da večito čekaš da ti država nešto plati ili čekaš tržište. Pa, razmislimo ovako. Кada sam ja imao dobru zaradu, da li sam je delio sa nekim? Nisam. A kada imam minus, onda očekujem da mi ga neko nadoknadi. Mislim da to nije pošteno. Ako ulaziš u posao, moraš biti svestan rizika i svoj posao raditi čestito.

Zato će se, kaže, truditi da i dalje unapređuje svoje znanje, jer, kako ističe, u svemu što radi čovek mora dati svoj maksimum. Tako je, smatra, u svakoj sferi života.

– Ili ću raditi kako treba, ili neću raditi uopšte – zaključuje.

Ljubav prema kozi

Timotijevići su u Čalmi poznati i po proizvodima od kozijeg mleka, a sve je, kako Sreten ističe, počelo sasvim slučajno.

– Кrenulo je od toga što smo uvek imali jednu kozu. Ja volim mleko, tata sir, pa nismo želeli da ostanemo bez nje i ostavili smo njene jariće. Vremenom su se stvorili viškovi, a ljudi su brzo postali zainteresovani za naše proizvode. Mogu reći da ih držimo iz hobija i uvek imamo njih desetak, koliko možemo da opslužimo. Njima se uglavnom bavi mama, a kada je o samom kozarstvu reč, rekao bih da je to više ljubav nego biznis – kaže Sreten.

N. M.

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: