Ovih dana, vreme je uglavnom bilo promenljivo. Stalna smena kiše, vetra i sunčanih zraka kolebala je našu ekipu u odluci da još jednom obiđe onaj uzani put koji i dalje predstavlja žilu kucavicu koja povezuje fruškogorska sela. Ipak, odluka je pala, pa rešismo da se još jednom provozamo rutom koja od Bešenova vodi ka Šuljmu i Grgurevcima. Da još jednom osetimo čari vožnje po asfaltu koji je gradila još ona stara Jugoslavija, jer, kako kažu nadležni, do kraja godine i ova deonica postaće ravna kao avionska pista.
Do samog Bešenova smo došli brzo, novim putem. U tih nekoliko minuta koliko je potrebno da bismo stigli iz pravca Radinaca, udobno smo mogli da uživamo u pejzažu, šareni lutek nikle pšenice, izdrljanih oranica i behara koji nas je za trenutak naterao da pomislimo da na granama umesto voća rastu kokice. U selu nije bilo nikog. Tek poneki besposličar pred dućanom, sa flašom rogonje ili Zaječarca ispratio nas je pogledom.
Zato, kad uvidesmo da od bilo kakve interesantne priče neće biti ništa jer – radni je dan – kad smo već tu, svratismo donašeg Žike. Da se javimo da smo na terenu i ostavimo mu poslednji broj Sremskih na pregled. Na Belom kamenu i dalje su u toku radovi na rekultivaciji zemljišta. Кažu da će Bešenovo postati epicentar fruškogorskog turizma kada se na ovom mestu izgradi najavljivani turističko – rekreativni centar, a u selu je već uveliko skočila cena kvadrata i ara. To i ne čudi, jer na jezero i radnim danom svrati po neki turista, čisto da uživa u pogledu, kad već nije vreme za kupanje.
Prošavši onaj ukaljani put kraj Mutalja, pun kamenčića koji ispadaju iz kamiona koji vuku krečnjak, čvrsto rešeni da pronađemo bar jednog sagovornika, dovukosmo se i do puta na koji smo se zapravo i uputili. Sunce i oblaci se i dalje smenjuju, a lavirint između rupa na kolovozu vodi nas do ostataka nekadašnjeg Poljoprivrednog dobra “Pinki”. Ovo dobro više ne izgleda tako dobro kao nekad. A više nije ni narodno, kako se to govorilo. Na jednoj od građevina, na limenoj tabli, masnom farbom bilo je ispisano “PRIVATI POSED”. Od slova do slova. Zapitah se kako da ga pri`vatimo i, kako se posed uopšte može pri`vatiti. Ali ubrzo shvatismo da je novopečeni gazda izgleda samo progutao slovo.
I, u trenutku kad smo već pomislili da odustanemo od potrage, na samom ulasku, odnosno izlasku iz Šuljma, pozdravljajući slučajne i namerne prolaznike, dočekao nas je Dušan Lukić. Po zanimanju – penzioner! Čuvajući ovce, kaže, ubija vreme, pa je tako, na čitavom našem putovanju, bio jedini raspoložen za priču.
– U penziji sam, pa mi ovce dođu kao zanimacija. Lepše mi je sa njima, na svežem vazduhu, nego da sam zatvoren u četiri zida – priča Dušan i dodaje da čovek ovčarstvom jedino i može da se bavi za svoju dušu:
– Niko neće više da muze ni krave, a kamo li ovce. Ni vunu niko ne otkupljuje. Baba je zato pere, pa štrika čarape, a ja ih držim radi porodice. Zakolje se poneka – za Božić, Đurđevdan i za Panteliju, seosku slavu – kaže naš sagovornik.
Dušan živi najbliže nekada jednom od najvažnijh partizanskih puteva, pa upravo na ovom mestu provodi svaki dan. Dva-tri sata pre, i isto toliko popodne, koliko je ovcama potrebno za ispašu. Кaže, iako ne vozi ovuda, i on se raduje najavljenoj rekonstrukciji puta. Zbog lepšeg pogleda, a i sigurnosti prolaznika koje dobrodušno pozdravlja. Međutim, prolaznika baš i nije bilo. Кiša je počela da kaplje, potom je usledio i pljusak, a mi smo uspeli da ispunimo zacrtano. Bar delimično.
N. Milošević
