Кažu da stari Rimljani nisu džaba odabrali Frušku goru kako bi na njoj zasadili prve čokote vinove loze. Ovo podneblje, već je nadaleko poznato, idealno je za razvoj ove biljke, a vina iz Fruškogorja važe za jedna od najboljih ne samo u ovim našim krajevima, već i šire.
Aroma grožđa sa severnih obronaka planine je nezaboravna, a vina sa južnog njenog dela, ostavljaju ljude bez daha.
Međutim, u kom delu Fruške gore je grožđe najbolje, još niko nije dokučio. Ali, jedno je sigurno. Ono iz Divoša sigurno ulazi u najužu konkurenciju.
Naša ekipa je, obilazeći naše panonsko ostrvo, planinu prošla uzduž i popreko, ali grožđe kakvo u svom vinogradu ima Divošanin Đorđe Mijatović, do sada nismo videli. Кraj vinograda, koji se nalazi na putu ka Rohalj bazama, pozicionirao je i svoj prodajni punkt, na kom dominiraju grozdovi teški i do dva kilograma, sa zrnima poput omanjih kokošijih jaja.
Za takav kvalitet, kaže, nije potrebno mnogo. Pre svega, ljubav i požrtvovanje.
– Za ovakvo grožđe, potrebno je ništa drugo osim rada. A, potrebno je i ovo naše, fruškogorsko podneblje. Ovih oko hiljadu čokota u mom vinogradu, nalazi se na 288 metara nadmorske visine. Održali smo ga dobro. Sarađujemo i sa Poljoprivrednom stručnom službom, sa kojom se savetujemo. Takođe, u vinograd su nam postavljali i klopke za insekte, koji su štetočine. Sve u svemu, nismo sami, imamo savete, a rad je naš – priča Đorđe, i dodaje da mu u održavanju ne samo vinograda, nego i čitavog domaćinstva, pomaže porodica.
Radimo supruga i ja, a tu su i sin i snaja. Кod kuće imamo u placu još hektar zemlje, pa smo imali bostan i paradajz – kaže Đorđe.
Od grožđa, kaže, u vinogradu dominira Hamburg, ima nešto i Blek medžika, a tu je i bela Muskat Italija.
Sve to se, kaže, prodaje upravo tu, na putu, a pored grožđa, u ponudi su i ostali domaći proizvodi.
Pored grožđa, iznesemo još i paradajz, jaja, lubenice, ali i naš, domaći sir, pošto držimo i krave. Sve što imamo, tu donesemo. Uglavnom izlazimo u vreme kada nam stiže grožđe, a zasadili smo skoro i šljive, koje će stizati u isto vreme kad i loza. Ovde uspemo da prodamo gotovo sve. Prometan je put, prolazi mnogo ljudi i bude vozila pitaj boga koliko – kaže Đorđe.
S obzirom da put povezuje ravni Srem sa turističkim draguljima kojima Fruška gora obiluje, kod njega i supruge staju ljudi sa svih strana ne samo zemlje, nego i sveta.
– Ni sam ne bih znao da nabrojim odakle su sve ljudi dolazili i stajali da kupuju kod nas. Bilo je Rusa, Francuza, Švajcaraca. I naših gastarbajtera, ali i pravih stranaca. Dive se uglavnom našim proizvodima. Nečija porodica je nekada gajila nešto od proizvoda, pa ih vuče nostalgija, nekima je doživljaj da se slikaju u vinogradu, da uberu grozd sami… Vole da ponesu naše proizvode u inostranstvo, da pokažu tamo šta imamo ovde u Srbiji. Dolazili su nam ljudi iz Ohaja, koji su nosili med odavde, što mi je jako drago – kaže Đorđe.
Кad vide njegove proizvode, kaže, nema šanse da ne kupe makar nešto, a dobar broj kupaca su i vernici koji se vraćaju iz obližnjih manastira. Njih, kaže, prepoznaje po upadljivo diskretnoj odeći. A, kako i ne bi kupovali, kada je domaćin uvek raspoložen za razgovor, prijatan i ljubazan. Zato se većina onih koji su u mogućnosti, redovno vraća po još.
I dok se grožđe i ostali proizvodi plasiraju na putu, tu je i jedan proizvod koji je omiljen među gradskim stanovništvom, koje u današnje vreme najčešće može da ga nabavi samo u supermarketima.
– Držimo i krave, pa prodajemo sir i mleko kod kuće. Sin, po porudžbini, nosi i u Mitrovicu, a krug kupaca se stalno širi. Najbolja je reklama kada neko proba naše proizvode, pa preporuči nekom drugom. To je znak da čovek radi kako treba – ističe Đorđe.
I, kako ga ne bismo ometali u poslu, rešismo da skratimo priču na vreme, jer, u međuvremenu je na punkt skrenula nova mušterija. Кako domaćinu, pošto nismo preterani ljubitelji grožđa, nije uspelo da nas ubedi da u vinogradu pojedemo veću količinu, pakuje nam čitavu gajbu. Da se nađe za put, kaže. Za kraj je dovoljno reći da smo posle degustacije grožđa iz Divoša, ipak zavoleli ukus ove voćke.
N. Milošević
Tekst objavljen u okviru projekta “Seoski divani” koji je sufinansiran sredstvima budžeta Grada Sremska Mitrovica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
