Nekada je uoči Petrovdana, širom severne Mačve gorela vatra ispred skoro, pa svake kuće u kojoj su živela mala deca. Tradicionalno veče pre praznika posvećenog svetim apostolima Petru i Pavlu organizovalo se takozvano “lilenje” ili “lilanje”. Iako sve manje prisutan, ovaj običaj i dalje živi, pa su tako najmlađi Mačvani nastavili staru tradiciju svojih predaka.
Prema nekim izvorima, običaj paljenja petrovdanskih lila koje mogu biti mačkovci ili se prave od slame, drveta, a u novije vreme i od gume, prisutan je vekovima kod stočarskog stanovništva na područu pretežno zapadne Srbije. Paljenje lila pratili su još neki običaji kao što su branje cveća i pletenje venčića, a zatim kićenje njime stoke. Кoreni običaja “lilenja” uoči Petrovdana vezuju se za paganstvo, kada se prinosila žrtva vatri, a danas se sa posebnom dimenzijom simbolike vezuje za završetak žetve. Nekada je za decu ovaj događaj bio među omiljenim, a pripreme za “lilenje” su trajale danima. Jedan od onih koji se sa setom seća kako je to izgledalo kada je on bio dečak jeste Matija Tufegdžić iz Salaša Noćajskog.
-Mi, tada deca iz ulice “Coke Radosavljevića” ili popularnog “Majura” jako smo se radovali Petrovdanu, jer za nas je “lilenje” bio događaj koji se sa nestrpljenjem čekao cele godine i koji se prepričavao do narednog. Pripreme za “lilenje” startovale su već drugog dana Uskrsa, kada smo se okupljali na raskrsnici našeg “Majura” i “Кaranovca”, odnosno ulice Stanka Savića i tucali jajima koje nismo razbili dan pre, pravili “ozbiljne” dogovore i planove šta ćemo i kako sve organizovati – vraća se nekoliko decenija unazad sada 56-godišnji Matija.
U to vreme, kako kaže, ništa nije bilo kao sad, nisu se palile gume i nije se koristilo prerađeno ulje, goriva, nego su danima ranije, pa čak i nedeljama dečaci išli po kanalima i brali mačkovce, a zatim ih po čardacima sušili kako bi dobro goreli.
-Majur je uvek bi mesto okupljanja dece iz celog sela, znalo nas je “liliti” po četrdesetak, jer pored nas iz ulice dođu i deca iz drugih krajeva Salaša, a često se znao zadesiti tu sa nama i neki rođak iz drugog sela, jer ipak je to bio važan događaj. Tada nije bilo kao sada mobilnih, pa čak nismo ni fiksne telefone koristili, nego se znalo kada i gde se okupljamo. Lokacija nam je bila naša čuvena raskrsnica, a vreme okupljanja što ranije, to bolje, jer naravno prvo smo se igrali, mi dečaci fudbala, a devojčice sa lastišom ili takozvane školice. Sa nestrpljenjem se čekao prvi mračak – setno priča Matija.
Osim mačkovaca za “lilenje” bila je jako važna i slama, jer sa njom se najlakše upali vatra.
-Slamu smo voleli da “krademo”, i to nam je bilo jako zanimljivo, a to smo činili tako što smo kada su se naši poljoprivrednici vraćali sa njiva gde je u to vreme u toku žetva, trčali za kolima i prikolicama i kidali slamu koju su oni prevozili ka svojim domovima. Naravno, oni su nas grdili, branili nam to da radimo kako se ne bi povredili, ali u tome i jeste bila čar. Кada nakupimo dovoljno slame u tom već i padne mrak i kreće “igranka bez prestanka”. Pali se velika vatra, pale se mačkovci, a sve je praćeno smehom i obojeno pravom, čistom dečijom radošću. To su bili neki od najsrećnijih trenutaka mog detinjstva. Prosto, ja rečima ne mogu opisati koliko smo mi bili srećni i bezbrižni i kako smo se lepo družili, Petrovdan nam je pored Uskrsa, Božića i Vidovdana bio jedan od omiljenih praznika, a baš zbog “lilenja” – nastavlja Salaščanin.
On kaže kako je tužan što taj običaj polako zamire ne samo u Salašu, nego i u ostalim mestima širom severne Mačve, ali ima veliku želju da kada njegov unuk Arsenije još malo poraste zajedno sa njim uoči Petrovdana zapali vatru i bar po jedan mačkovac, a kako bi se na sekund vratio u detinjstvo i dočarao unuku šta je to njegov deda radio kada je bio dete.
