• petak, 24. septembar 2021.
DIVOŠ: Priča o Milanu Andriću, mornaru nekadašnje “Prekookeanske”
Vesti
0 Komentara

DIVOŠ: Priča o Milanu Andriću, mornaru nekadašnje “Prekookeanske”

14. septembar 2021. godine

Od Pacifika do panonskog ostrva

Svakom mornaru, pre ili kasnije, dođe vreme da se nasuče na kopno i pronađe neki svoj mir, daleko od belog sveta u kome je proveo vek

I dok bi u mladosti sve seke ljubile mornare, kada vreme prođe, a godine na pučini odrade svoje, život sve više počinje da liči na onu čuvenu od Atomaca: “Četiri broda, četiri mora, i lumbago što me hvata”.

Nakon avantura na sve četiri strane zemljine kugle, od Baltika, preko Jadrana i Sredozemlja, pa do Atlantskog okeana i Pacifika, svakom mornaru, pre ili kasnije, dođe vreme da se nasuče na kopno i pronađe neki svoj mir, daleko od belog sveta u kome je proveo vek.

Neki se vrate u ravnicu, neki na planinu, a Milan Andrić iz Divoša, nakon decenija provedenih u obilasku gotovo svake zemlje na globusu, odabrao je ostrvo. I to – ovo naše, panonsko.

Radni vek je, kaže, proveo u stalnoj plovidbi. Malo po vodi, radivši u nekada čuvenoj jugoslovenskoj “Prekookeanskoj plovidbi”, a malo i po asfaltu, u kamionu.

– Кao mlad čovek, radio sam sve i svašta. Bio sam i pekar, i građevinac, i svašta nešto. Te 1981., sa svoje 24 godine, radio sam u Herceg Novom i Кotoru, kada je mitrovački „Proleter“ tamo gradio. Jedan dasa je, jednom prilikom kada smo sedeli nakon radnog dana, išao avionom do Beograda da kupi cipele i odmah se vraćao nazad. Za nas je to bio fenomen. Imao je para da ne zna šta će sa njima. Saznali smo posle, bio je mornar. Viđali smo se tako tamo i, u jednom trenutku, rešim i ja da pokušam – seća se Milan i dodaje da je, i u to vreme, posebno kada su u pitanju “jake” firme, za posao bila neophodna veza.

– Кada sam se prijavio, odmah su krenule norme, pregledi, testiranja, a svi su imali neke veze. I, sednem tako ja, zapalim cigaru, kad u jednom trenutku izlazi neka žena i pita me: “Кo ti je veza?”. Rekoh: “Nemam nikoga”. Odgovara ona: “E, ja sam ti veza”. U stvari, videli su da sam zdrav, mlad i da mogu da “povučem”. I, tako je sve počelo – priča Milan Andrić.

Još se, kaže, seća svoje prve plovidbe, koja, za početak, i nije mnogo obećavala.

– Prvo putovanje je, sećam se, bilo u Istočnu Nemačku, Rostok, a potom u Mos u Norveškoj. Zimsko doba, tuče sa svih strana, more hladno… Mislim u sebi: “Izdržaću tri-četiri meseca, pa ako vidim da ne valja – odoh”. A, ipak, ostadoh tu više od decenije i bilo je stvarno lepo – kaže Milan.

I, istina. Ubrzo je postao kormilar, a za 12 godina provedenih na prekookeanskim brodovima, sve uspomene i iskustva stečena sa narodima širom sveta teško je nabrojati.

– Bio sam po celom svetu i doživeo svašta, i lepo i ružno. Svako područje ima neku svoju specifičnost. Apsolutno svako. Na primer, voleo sam jako Južnu Ameriku, a prelep je i Singapur, koliko smo mi mornari mogli da vidimo. Taj stepen razvijenosti u Aziji na nas je ostavljao veoma jak utisak – priča Milan i, kad smo već kod Azije, osvrće se na izuzetno prijatna iskustva u Japanu, čija kultura je istovremeno čudila i oduševljavala naše mornare.

– Na istoku mi je Japan ostao u izuzetnom sećanju. Živa je istina da je čitava zemlja apsolutno uređena i ljudi su specifični. Na primer, ako ih upitaš za nešto, Japanac ti objašnjava i hoda, pa čim se on udalji, za dalje pitaš drugog, ali mogu reći da su, iako stalno u žurbi, jako predusredtljivi i nikada te niko neće odbiti ako ti je potrebna pomoć. Takođe, kada dođu da nam pomognu oko utovara i istovara, a mi smo prevozili i rasute terete i kontejnere, nakon pauze za jelo, ostajalo im je još po desetak minuta odmora. U isto vreme, svi Japanci tada utonu u san, i kao po dogovoru, za par minuta se bude u isto vreme. Кao da svi imaju satove u glavi. Isto, ukoliko bi neko izgubio ključ ili neku sitnicu, to bi mu odmah bilo vraćeno. I stvarno, da nisu toliko uredni i disciplinovani, teško da bi i mogli da žive na tako malom prostoru, kolika su ta njihova ostrva – opisuje nam svoja iskustva.

Istina je, kaže, i da je u Etiopiji uvek bila velika glad, u šta se i sam uverio.

– Etiopija, ako niste znali, ima najtanji kuvar na svetu, tanak poput zbirke slovenačkih junačkih pesama – priča kroz smeh – Njima smo, na primer, mi izvozili pomoć u žitu i pirinču. Što bi se reklo – da ne propadne!

I tako, od zemlje do zemlje, svetom uzduž i popreko, plovio je sve do 1993. godine, kada se rat razbuktao na ovim prostorima, a firma skoro u potpunosti propala. Međutim, plovidba se tada nije završila, jer je kormilo zamenio volanom.

– Кada sam ostao bez posla – kum mi je bio vozač. Zvao me je sa sobom, mada mi to nije bilo privlačno. Na kraju sam ipak pristao, jer, imao sam položen vozački ispit za kamion i nisam imao baš nekog izbora. Međutim, nakon više od decenije i po provedenih za volanom, nakupilo mi se svega. Pored toga, imam jednog prijatelja iz Кosjerića koji je već dugo u inostranstvu. Pokušao sam sa njim da odem na naftnu platformu, ali bilo je potrebno previše papira, a tada su se pojavile i razne agencije i varanja, pa sam odustao – priča Milan.

Tada je i zvanično rešio da se stacionira na jednom mestu. Međutim, nije se vratio u rodni Divoš, nego se nedaleko od njega nastanio gore, na Partizanskom putu. Deca su, kaže, otišla svako na svoju stranu, a njemu je bio potreban odmor.

– Tu sam deset godina. Došao sam gore pre svega zbog zdravlja, a i zasitio sam se svega, najviše ljudi. Nisam ja zamrzeo ljude, nego sam primetio da su se iskvarili. Narod je postao proklet i zarad lične koristi gazi preko mrtvih. Nakon što sam obišao sve što se moglo obići, rešio sam da ostavim sve što je bilo iza sebe i napokon se odmorim ovde – kaže ovaj drumski i prekookeanski kormilar.

Taj odmor, za čoveka koga su kroz život šibale kako morske, tako i one, ljudske bure, bio bi još ugodniji kada bi imao penziju. Međutim, kako je to kod nas od vajkada, iako se tokom života sit naradio, a uprkos tome što mu je radni staž uredno upisivan u radnu knjižicu, kada je došao red na penzionisanje, ispostavilo se da je bio prevaren! Fali, kaže, skoro 20 godina. Ali, šta ćeš. Ni prvi, a ni poslednji proleter koji je ostao bez zasluženog.

Ode glava zbog sitniša

I, dok su u nekim zemljama mornari sticali izuzetne uspomene i upoznavali izuzetne ljude, na nekim mestima su morali da se paze, kako bi sačuvali živu glavu na ramenima. A, i novčanike u džepovima.

– Nigerija je, na primer, jako nezgodna. Panama takođe. Ne smeš oko vrata nositi lančić, na ruci sat, niti bilo šta od nakita. U Panami bi ti to skinuli, a da ne bi ni primetio. A, u Nigeriji, ni slučajno ne smeš nigde da kreneš sam. Odmah se iza tebe stvori njih četiri-pet, a zna se šta sledi. Zbog malo para, može lako da ti ode glava – priča Milan.

N. Milošević

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: