Obično seobe naroda vezujemo za nemirna vremena, ali su se preseljena naroda događala i u danima bez oružanih sukoba. Ovom prilikom beležimo nekoliko ličnih ispovesti stanovnika Laćarka, poreklom iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske, kao doprinos rasvetljavanju tih delova naše istorije
Tekst : S.Đaković
Foto: M. Mileusnić i porodični albumi
„Seobe su bitna odrednica srpske istorije poslednjih vekova. One teku i nikako da stanu. Motivi su im bili različiti kao i političke posledice. Često su predstavljale put u nepoznato i samo ponekad su bile željene. Ono što o njima uglavnom ne znamo, ali sa sigurnošću naslućujemo jesu duboki intimni prelomi i lične drame učesnika seoba., zapisao je dr Nenad Lemajić u predgovoru monografije „Seoba stanovnika Manjače u Srem“ izdatoj 2003 u Sremskoj Mitrovici.
Znači, ima raznih seoba – pojedinačnih i kolektivnih, dobrovljnih i pod prisilom, ekonomskih i političkih, onih u ratnim vremenima, onih u mirnodopskim vremenima, onih radi potrebe oslobađanja prostora radi razvoja industrije, onih radi potrebe spajanja porodica, ali su sve one sa predznakom odlaska u nepoznato radi opstanka i daljeg bitisanja čoveka. Neke seobe, posebno one velike koje su obuhvatile brojne učesnike, zabeležene su. One koje su obuhvatile manji broj ljudi ili manju teritoriju nisu zabeležene, ali žive u sećanjima seobnika.
Govor je odavao poreklo
Milka Trbojević, udata Popović, živi u Laćarku od 1964. godine gde se sa porodicom doselila kao 11-godišnja devojčica. Rođena je u sela Svračevica u Slunjskom srezu, a razlog sto su porodicu preselili ova žena, sada u sedmoj deceniji života, vidi u izgradnja vojnog poligona blizu njihovog sela. Porodici Trbojević je država otkupila kuću, ali ne i zemlju i šumu, pa su roditelji odlučili da nju prvu pošalju u Srem da bi se tek kasnije, kada su kupili kuću, svi doselili.
– Sećam se bio je urnebes među ljudima kada su čuli za seobu i procenu imanja, za naređenje da se kreće. Ali naređenje je bilo naređenje. Tamo na Kordunu sam završila 4. razred ovde u Laćarku sam upisala 5. razred osnovne škole. Kad sam došla gledali su me kao da sam „pala sa neba“, drugačije sam govorila, drugačije se ponašala, a ja sam to sve teško prihvatila. Čim bih rekla reč na ijekavštini počeli bi komentari dece, a imala sam samo 11 godina. Do avgusta 1964. godine bila sam ovde jedina od svoje porodice – priča Milka.
Kad je porodica obezbedila marvene vagone, jer su tada bili veoma traženi počelo je preseljenje u Srem. Bilo je to mesec i po dana posle dolaska ćerke Milke i pronalaska kuće koju su mogli da kupe od dobijenog novca. Ni starijima nije bilo lako u novom kraju, na novom početku kućenja kuće, u sasvim drugačijim uslovima, mentalitetima ljudi i navikama.
Doneli prela i posela
– Doneli smo ovde svoja prela, posela, komušanje kukuruza, tkanje jer toga nije bilo toliko i tako kako smo mi radili na Kordunu. Tamo smo jedni drugima pomagali u dobru i u zlu, a ovde smo se teško navikli na način života koji smo zatekli. Da bi živeli, morali smo raditi kao i većina onih koji su se doselili u selo. Znam da je mnogo takvih bilo u okolini, da su došli Zlatari, Vukelići i drugi sa Korduna pa se Laćarak dobro popunio tih godina. Inače, ja sam žalila što otac nije kupio kuću na Kordunu, ali sudbina nam je da se selimo i da nismo te 1964. godine zbog poligona JNA selili bi se u ratnim godinama na kraju 20. veka – podseća Milka Popovoć, rođena Trbojević.
Sve je drugačije dok su živi roditelji, stariji čuvaju običaje i navike, pesme i igre, rukotvorine i recepte jela. Jer nove generacije dodeljenika ili kolonista prihvataju ono kako se radi u Sremu. Tako je i Đurđica Miličević Živković koja je druga generacije doseljenika iz bosanske Posavine, koja je ovde rođena prihvatila te navike.
Nema raja do rodnoga kraja
– Iako sam ovde rođena, volim da odem u selo iz kog potiče moja porodica. Tamo mi je sve lepo, od vazduha do hrane i gostoprimstva. Sva je manje rođaka pa se sad slabije ide, ali povremeno odem. Inače, bili smo došljaci i ostali smo ovde došljaci, zašto ne znam – priča Đurđica, koja kada ode na zbor u Posavinu igra kako se tamo igra i peva kako se tamo peva.
Pile, sir, proja, pita sa sirom, kajmak omiljena su im hrana ovde i u zavičaju predaka, pa te gastronomske specijalitete prenose i na svoje potomke. Jovanka Marković Miličević se ceo život borila za bolji život porodice. Iz bosanske Posavine je iz sela Porebrice, a u Laćarak je dovela – udaja za njenog Milana.
– Bilo je u porodici devetoro dece, kako se koji ženio ili kako se koja udavala, odvajali su se i stvarali posebnu porodicu. Mog muža sestra je tu došla prva, posle i druga sestra, pa i dva brata, tako da nismo bili stranci kada smo došli. Bilo mi je lepo, bili smo mladi, tu su živeli i naši kumovi venčani tako da smo manje osetili promene – seća se baka Jovanka.
Jovanka se kroz život borila od prvih dana porodičnog života, da bi porodici obezbedila više otišla je u Srem, pa u Nemačku pa tek onda u gastarbajtere povela muža. Zajedno su radili osam godina, a kada su odlučili da se vrate bilo je to kući – u Laćarak, a ne u Porebrice.
Nostalgija vuče, kuća zove
– Ono što sam naučila kod moje mame i babe pamtim. Ručne radove posebno i način spremanja jela. Prošla nemački način života, i u Nemačkoj sam stekla naviku da ljude treba ceniti po radu, da je rad stvorio čoveka jer kad radiš ti vrediš, a kad si na bolovanju to je otkidanje od penzije – seća se Jovanka, koja je zbog porodice došla iz Nemačke. U svoje rodne Porebrice ide na slavu, za porodična okupljanja na zbor. Tako će biti dok joj zdravlje dozvoli.
Gospava Raković je došla u Laćarak sa Zmijanja, iz sela Vilusi kod Banja Luke. Imala je 17 i po godina, kada se sa porodicom u kojoj su bili majka, dve snaje i petoro dece, doselila 1975. godine u Srem. Ovde je zasnovala svoju porodicu, dobila sina, ćerku i ima troje unučani. Nađe vremena da plete i radi ručne radove koje je naučila u zavičaju bez obzira što živi od poljoprivrede i što u poljoprivredi uvek ima posla.
– Sam dolazak u nepoznato nije jednostavan nikom, nije bio ni nama kada smo doselili ovde. Snašli smo se složno radeći i gradeći bolje sutra nama i našoj deci a to je bila i suština preseljenja – kaže Gospava Raković.
Prihvatila je Gospava način života u Sremu, način kuvanja pa i neke običaje, ali je nostalgija stalo vuče u rodno Zmijanje kome se rado vraća. Makar na kratko kao što će biti uskoro kada bude ovogodišnji Kočićev zbor.
