U bumu koji je izazvao CD, pogotovo kada je u ovom fromatu u tiražu većem od milion primeraka, prodavan album „Brothers in Arms“, grupe „Dire Straits“, mnogi zaljubljenici u slušanje muzike su počeli da se rešavaju i oslobađaju gramofonskih ploča. Perspektiva vinila je bila neizvesna i njegovo štampanje je rapidno opadalo. Tako nije razmišljao dr Mladen Stojšić (58), načelnik Stomatološke službe u rumskom Domu zdravlja, koji je gramofonom i vinilom bio opčinjen još od davne 1967. godine, kada je njegov otac u kuću doneo prvi gramofon
Piše: M. Ninković
Pojava kompakt diska, čija je masovna proizvodnja započela 1982. godine, izazvala je podeljene reakcije. Bilo je euforičnih tvrdnji da je to nakvalitetniji i najtrajniji nosač zvuka ikada, ali i onih koji su CD-u predviđali kratko trajanje na muzičkom tržištu. CD je ipak opstao i danas, iako ga polako i sigurno potiskuju izdanja digitalnih albuma, a slušanje muzike on line, preuzima primat. U bumu koji je tada izazvao CD, pogotovo kada je u ovom fromatu u tiražu većem od milion primeraka, prodavan album „Brothers in Arms“, grupe „Dire Straits“, mnogi zaljubljenici u slušanje muzike su počeli da se rešavaju i oslobađaju gramofonskih ploča. Perspektiva vinila je bila neizvesna i njegovo štampanje je rapidno opadalo. Tako nije razmišljao dr Mladen Stojšić (58), načelnik Stomatološke službe u rumskom Domu zdravlja, koji je gramofonom i vinilom bio opčinjen još od davne 1967. godine, kada je njegov otac u kuću doneo prvi gramofon.
– Bio je to bukvalno neuništiv gramofon. Sećam se da je sa stola padao više puta i opet je bio u funkciji (smeh). Prve ploče koje sam slušao bile su „Deca Pireja“, zatim ploče Lole Novaković, Dragana Stojnića i druge koje je otac kupovao. Moja potpuna fascinacija muzikom i gramofonskim pločama, koja traje do danas, počela je 1973. godine, kada sam u Novom Sadu kupio singl ploču Suzi Quatro, „48 Crash“, a odmah potom i singl grupe „Paper Lace“, „The Night Chicago Died“. Svakako da se sećam i prve dve kupljene LP ploče. Jedna je bila od benda koji je kasnije postao jedan od mojih najomiljenijih, a reč je o grupi „Status Quo“ i albumu „Quo“, dok je drugi LP bio „Loud ‘n’ Proud“ od grupe „Nazareth“. Treći album koji je u mojoj foneteci, a kupljen je u to vreme, bio je album grupe „Deep Purplle“, „In rock“, koji je nekako sve i odredio i uticao da se moja ljubav prema muzici i gramofonskim pločama rasplamsa i evo, plamti do dana današnjeg, govori Mladen.
Ubrzo je uspeo da nabavi gramofon „Tosku 5“, da otkrije stereo zvuk, uoči razliku između safirne i dijamantske gramofonske igle. Džeparac koji je dobijao od roditelja za bisokop ili izlazak sa prijateljima, počeo je da troši na kupovinu ploča. Gotovo dečački zasijaju mu oči kada govori o svojim pločama. Trenutno njegova fonoteka broji nešto preko 350 LP ploča, koje brižno i ljubomorno čuva, a kaže da je u jednom periodu kroz njegove ruke prošlo preko hiljadu albuma.
– Život nas osnovaca, kasnije srednjoškolaca pa studenata, bio je tada nezamisliv bez slušanja muzike, najpre sa radija, a potom sa gramofona. Uz gramofon se i učilo, jelo, spavalo… Moj otac je znao neobrojeno puta da uđe u moju sobu i da me pita o kakvom se to cirkusu radi i može li ta muzika da se malo utiša (smeh). Mesečno sam u tom razdoblju mogao sebi da priuštim kupovinu najmanje po 5 ploča. Kolekcija je lagano rasla, a tokom jednog perioda života koji sam proveo u Beogradu, postojao je jedan prostor koji je nedeljom služio kao berza ploča. To je mesto na kome sam viđao i sretao sigurno jednog od naših najvećih kolekcionara ploča, Vladu Jankovića Džeta, kao i legendarnog dugododišnjeg voditelja emisije „Veče uz radio“, čoveka koji je prvi 60-tih godina na radiju puštao rokenrol muziku i koji je sa svojih putovanja po svetu donosio ploče u našu zemlju, Nikolu Karaklajića. To mesto je bio pravi raj za diskofile, jer su se tu mogle naći ploče iz celog sveta, svih muzičkih pravaca i žanrova. Svake nedelje sam iz bloka 45 na Novom Beogradu išao skoro do Karaburme, kako bih nešto kupio ili menjao, pa sam znao da tamo odem sa dve ploče, a vratim se sa pet. Kasnije sam preko jedne kuće, „Kob records“, počeo da ploče kupujem i naručujem iz Engleske. Shvatio sam šta je original album, kada sam kupio original ploču „Dark side of the moon“, grupe „Pink Floyd“. Kao da mi je tada neko odjednom otpušio uši. Mogao sam da uživam u raskoši zvuka, koji je čist i jasan potpuno ispunio čitavu moju sobu, uprkos činjenici da sam imao skromnu opremu. Ona se tada sastojala od jednog risivera „Unitra“, dva puta 12 vati, sa zvučnicima koji su za divno čudo imali dobar zvuk.
Jedan od važnih izvora informacija o svemu bitnom u svetu rok muzike, bio je Mladenu najbolji ikada štampani domaći časopis koji se bavio muzikom, „Džuboks“. Ovaj časopis je sa istom pasijom kao i ploče počeo da kupuje i prikuplja, pa su i danas u kutijama brižno složeni bezmalo svi brojevi koji su izišli. Nedostaje mu kaže možda desetak brojeva.
– Preko „Džuboksa“ sam mnogo toga saznao o nastanku muzike, njenom istorijatu, čitao o mnogim pop i rok grupama, pratio aktuelna izdanja i top liste, ali se i informisao o napretku muzičke tehnike, novim gramofonima, zvučnicima i načinu na koji se održavaju ploče. One i sada kod mene stoje u rafovima uredno vertikalno složene, jer tako jedino i moraju da se drže. Nikada ploču ne uzimam celom šakom, pazim da se ona ne ošteti, vodim računa da je ploča čista, kao i u kakvom je stanju gramofonska igla. Znao sam da neke iste ploče i po nekoliko puta zamenim kupujući ih ponovo, samo zato što se dogodi da se ona ošteti ili daleko bilo, da počne da preskače. Ploče čuvam već 34 godine i one su u takvom stanju da se svaka od njih može kvalitetno slušati. Ne poklanjam ih, ne pozajmljujem drugima na slušanje, a kada jednom i za to dođe vreme, testamentom ću ih nekome ostaviti.
Britanski mediji su preneli vest da je početkom decembra prošle godine, prodaja ploča u Velikoj Britaniji dostigla dva i po miliona funti. Prvi put u istoriji, ta suma je nadmašila onu potrošenu na digitalna muzička izdanja. Vinil se u punom sjaju i svečano kako dolikuje novogodišnjim praznicima, vratio i na srpsko tržište, pa je zabeležena veća prodaja ploča za 30 do 40 odsto. Mladena ovo ni malo ne čudi.
– Analogni zvuk, po meni, ima znatne prednosti u odnosu na digitalni zvuk koji je sterilan, metalan, bez šuma, neprirodan. Ploče imaju mekoću, toplinu i pružaju osećaj koji je jedinstven. Uz to mnoge ploče iz moje kolekcije, kada se zavrte na gramofonu, bude sećanja na razne situacije i događaje. Uz okretanje ploče na 45 ili 33 obrtaja i tiho pucketanje vinila, pokrenu se i naviru uspomene, iskrsavaju slike, nižu se sećanja na dane kada se volelo i smejalo, patilo i tugovalo, živelo. Moje ploče nemaju cenu i nisam želeo da ih prodam ni u onom periodu najdublje krize koja nas je pogodila 90- tih godina. Svaki album je jedna stranica mog života i tako će i ostati dok me bude.
I dok mi pažljivo prepušta razgledanje pojedinih albuma koji su mu posebno dragi, govori da će konačno da kupi potpuno novu opremu, od gramofona, pojačala, zvučnika i da u trenucima odmora uživa u dobrom zvuku i svojoj kolekciji. Onako, za svoju dušu. Uvek je muzika uz njega pa i u zubarskoj ordinaciji u kojoj radi. Radio je uključen i diskretna muzika služi za opuštanje onih plašljivih pacijenata, kojima pripada i potpisnik ovih redova. I verujte mi, zaista je lakše. Dr Mladen Stojšić, stomatolog čvrste ruke i mekog srca, doktor za rokenrol.
Di-džej
1988. godine je izazvao veliko čuđenje i nerazumevanje od strane svojih kolega u Domu zdravlja, kada je počeo da u tadašnjem noćnom klubu rumskog hotela, vikendom radi kao di-džej. Doktor Stojšić je uprkos primedbi da taj posao nije primeren jednom lekaru, dve godine puštao ploče ne tražeći za to bilo kakvu novčanu nadoknadu. I sada kroz osmeh kaže da je u svemu uživao i da je bio srećan što se njegov muzički ukus dopadao velikom broju posetilaca koji su u klub dolazili.