Tuženi obično poriču, prave se naivni, nevini, navode imena drugih kao mogućih očeva. Zašto? Samo zato „da bi spasli čast“ koje u stvari i nemaju, ili da bi izbegli obaveze da plaćaju izdržavanje za svoje dete
Jedna tužba potekla je iz samo jedne rečenice. „Imam li ja oca, majko?“- pitalo je majku dete koje je gledalo u izvod iz matične knjige rođenih gde je rubrika „ime i prezime oca“ stajala nepopunjena.
I sve ostale tužbe ove vrste počinju obično od pretposlednjeg čina tragedije da decu od nekoliko godina, češće od nekoliko meseci, dovede u sud kao tužioce, svedoke, ili prosto kao dokazni materijal protiv očeva koji to neće da priznaju. Tragedija ne mora imati, ali može, i svoj poslednji čin: to je dalja sudbina ove dece koja za sobom, u prolazu, čuju – „kopile“.
Tuženi obično poriču, prave se naivni, nevini, navode imena drugih kao mogućih očeva. Zašto? Samo zato „da bi spasli čast“ koje u stvari i nemaju, ili da bi izbegli obaveze da plaćaju izdržavanje za svoje dete.
To su velike naslage starih shvatanja, ceo kapital prošlosti. Muškarcu je sve dozvoljeno; da se iživljava, psuje, bije, odbacuje… Tamo gde toga ima najviše, najčešće su i parnice za utvrđivanje očinstva.
– Najviše slučajeva, rekao nam je sudija Okružnog suda koji radi na ovim sporovima, imamo na selu. Nije to slučajno jer su tu uslovi i shvatanja najgori. Verujte, teške su to stvari…
Sigurno je tako. Sve se tu isprečilo: stara shvatanja sa dedama i babama, očevi koji ne priznaju decu, lažni svedoci…
– Kako tuženi neće da prizna da je moj vanbračni otac (pisao je neki advokat u ime jednogodišnjeg deteta), podnosim ovu tužbu…
Na sudu se pojavljuje, kao svedok, sestra optuženog. Gleda u crnookog dečaka i kaže:
– Dete je moga brata. A, ova parnica što se vodi, vodi je naš otac po svojoj želji.
Znajući da se njegova sestra sastaje sa majkom deteta, tuženi, koji na sudu ne priznaje očinstvo, često pita sestru kako napreduje dete.
– Pa, samo vi vodite parnicu. Mislim da će moći još da gladuje – rekla je prekorno sestra.
Najzad se i devojčica koja je pitala ima li oca, našla u sudu sa majkom i nepoznatim čovekom.
– Je li to moj otac, majko?
Otac je odmahivao glavom.
– Meni je žao, rekla je majka, klimajući glavom, ali to ti je otac. A, žao mi je što si otac mog deteta, okrenula se čoveku i prekorno ga pogledala.
Pala je taška reč, Ali, nijedna reč za ovakve ljude nije dovoljno teška.
B.S.
(Objavljeno u „Sremskim novinama“, 15. februara 1961. godine)
