Kralj iz car­skog gra­da

Petar Pismestrović: Moj imenjak Petar Kralj

Po­sle sva­ke pred­sta­ve čo­vek sta­ri­ji – pod ovim na­slo­vom „Srem­ske no­vi­ne“ su 22. ja­nu­a­ra 1972. go­di­ne ob­ja­vi­le in­ter­vju ko­ji sam na­pra­vio sa Pe­trom Kra­ljem, glum­cem ko­ji je ta­da, ulo­ga­ma u pred­sta­va­ma „Ha­mlet“ i „Ulo­ga mo­je po­ro­di­ce u svet­skoj re­vo­lu­ci­ji“ i mo­no­dra­mi Mo­me Di­mi­ća „Ži­veo ži­vot To­le Ma­noj­lo­vi­ća“ sta­vio svoj pot­pis na glu­mač­ku več­nost. Po­seb­no je to uči­nio u ulo­zi Ha­mle­ta ko­ju je ma­e­stral­no ostva­rio uno­se­ći mo­de­ran dram­ski sen­zi­bi­let u tu­ma­če­nji­ma ovog li­ka Vi­lje­ma Šek­spi­ra.
Ali Kralj na sce­ni, Pe­tar iz sce­ne i Pe­ra u ka­fa­na­ma i bir­cu­zi­ma, na­la­zi­li su uvek jed­no­stav­na pri­klu­če­ni­ja obič­nom ži­vo­tu, iz ko­jeg je ve­li­kan glu­mi­šta oti­šao či­ste du­še i ne­u­ka­ljan, bez ima­lo opo­ro­sti po ko­joj bi ga se bi­lo ko se­ćao.
„Mo­je ge­slo je da glu­mac tre­ba da igra i da se ne­pre­sta­no upu­šta u sce­ne… Vo­lim pro­bu po­sle ko­je mi je ja­sno da sam na­šao ne­što što me sta­vlja na ze­mlju… Ja ni­sam od onih lju­di ko­ji­ma je la­ko da bu­du glum­ci. To me ko­šta do­sta… Ću­ta­nje i ta­jac u sa­li su kon­kret­na me­ri­la. Po­sle sva­ke pred­sta­ve čo­vek je da­le­ko sta­ri­ji – go­vo­rio je Kralj.

*  *  *

Ne­ka­da­šnji pred­sed­nik on­da­šnjeg So­ci­ja­li­stič­kog sa­ve­za rum­ske  op­šti­ne Živ­ko Stan­ko­vić, pi­sac či­je je sti­ho­ve go­vo­rio Pe­tar Kralj, kao što je ra­do go­vo­rio i pe­sme dru­gih srem­skih pi­sa­ca, i sli­kar-gra­fi­čar iz Be­o­gra­da, sa ku­ćom u Pa­vlov­ci­ma Bra­ni­slav Ma­keš „do­vo­di­li“ su po­zna­te glum­ce u ovo se­lo. Ta­ko je bi­lo i 26. ok­to­bra 1985. go­di­ne. Glum­ci Bo­gić Bo­ško­vić, Bo­ris An­dru­se­vić i ja, pi­sac sti­ho­va ko­je su tog da­na go­vo­ri­li, „od­sed­ne­mo“ u bir­cu­zu kod Ste­ve Ja­ko­vlje­vi­ća Bu­ćo­va.
Kad će či­ka Ste­va: „Je l` vi`te ona dva de­ra­na po­li­caj­ca? I pro­šli put oni su se­di­li u tom ćo­šku. Ja vik­nem, ži­vio Kralj Pe­tar! Oni se pro­me­ško­lje. Ja opet, ži­vio Kralj…“ Od­ne­sem im pi­će, ku­ća ča­sti, kad će mi onaj je­dan: „Ma­ni se ga­la­me, či­ka Ste­vo, šta pri­zi­vaš kra­lje­vi­nu, `oćeš da imaš pro­ble­ma?“ Ja sam um`o ne­kad da bu­dem i „kon­traš“ al` im odma` ka­žem: „Ta i vi tre­ba da vik­ne­te ži­vio, onom ta­mo u onom ćo­šku. To je naš Kralj. Pe­tar Kralj, onaj glu­mac, što vo­le na­še vi­no da pi­je. A šta ste vi mi­sli­li?“

*  *  *

Pe­tar Kralj i no­vi­nar „Srem­skih“ Zlat­ko Zri­lić raz­go­va­ra­ju o fe­no­me­nu pe­sa­ma o ču­ve­noj Caj­ki

Pro­šle to­ple je­se­ni da „od­sed­nem“ ona­ko „svra­tim“ u mi­tro­vač­ku krč­mu „Sa­loon„ na sa­mom uglu dru­ge uli­ce od  na­se­lja „Ma­ti­ja Hu­đi“ pre­ma Spo­men gro­blju, kad u njoj Pe­ra za šan­kom pi­je vot­ku i ne­što po­lu­gla­sno pri­ča mla­dom i pot­pu­no ne­za­in­te­re­so­va­nom ko­no­ba­ru.
Is­po­zdra­vlja­mo se nas dvo­ji­ca. Gde si ti ze­mljak? Šta ra­diš ze­mljak? Ot­kud ti ov­de?
– Svra­tio – re­če mi. – To mi je ne­ka­ko us­put. Idem da vi­dim šta ra­de ona mo­ja dva gro­ba. Do­đem ta­ko po­vre­me­no kad me ne­što po­vu­če. Ću­tim ja, ću­te oni, pa nam i to do­volj­no. On­da po­la­ko da­lje. Spu­stim se onu­da do Sa­ve, pa po­la­ko pre­ma gra­du. Vi­dim ima sad us­put nekol`ko do­brih i le­pih ka­fa­na. Na`vatam se va­zdu­ha, pa u na­se­lje kod mo­je Je­le­ne, on­da na auto­bus za Be­o­grad – pri­ča ne od­mi­ču­ći se od šan­ka.
Raz­me­ni­smo tu ne­ko­li­ko tu­ra uz ugo­dan raz­go­vor.
– A ti, je l` do­la­ziš u Be­o­grad?
– Do­la­zim če­sto.
– Pa di bu­deš?
– Ima jed­na ma­la ka­fa­na u Ska­dar­skoj uli­ci, ta­mo na sa­mom po­čet­ku, onaj odvo­je­ni deo od „Ska­dar­li­je“, iz­me­đu Do­ma omla­di­ne i Do­ma voj­ske, prc­mo­ljak od uli­ce, a ta ka­fa­na se zo­ve „Her­ceg No­vi“. Tu po­pi­jem ka­fu i vi­njak, pa on­da da­lje. Oda­tle ili poč­nem, ili tu  za­vr­šim.
– Ta znam ja do­bro di je to. Kad si ta­mo?
– Ne­gde po­sle de­vet.
– Dža­ba, ja se on­da već vra­tim ku­ći.

*  *  *

Osta­de mi nje­go­vo šet­ka­nje uz šank i di­na­mi­čan raz­go­vor sa ši­ro­kom ge­sti­ku­la­ci­jom sa­mo nje­mu svoj­stve­nom u tre­nu­ci­ma ras­po­lo­že­nja. Se­tih se jed­ne aneg­do­te o nje­mu ko­ja je če­sto pre­pri­ča­va­na.
Do­la­zi Pe­ra kod le­ka­ra i ža­li se ka­ko ga stra­šno pro­ba­da­ju bo­lo­vi u pre­de­lu gru­di. Gde, baš tač­no, upi­ta ga le­kar? Pe­ra mu po­ka­že i ob­ja­sni. Le­kar ga pre­gle­da i ozbilj­nim gla­som ka­že:
– Ni­je ni­šta opa­sno.
– Smem li da po­pi­jem ne­što?
– Sa­mo slo­bod­no. Ne bri­ni­te, to što vas bo­li na gru­di­ma, to je  sa­mo žulj od šan­ka.

*  *  *

One sre­de ta­mo, 16. no­vem­bra, oba­vim po­slo­ve u Na­rod­noj bi­bli­o­te­ci Sr­bi­je u Be­o­gra­du, on­da shva­tim da imam do­volj­no vre­me­na da mo­gu da svra­tim u „Her­ceg No­vi“. Ra­ši­rim no­vi­ne po sto­lu po­dig­nem ča­šu vi­nja­ka i pre­ko nje ugle­dam na šan­ku ura­mlje­nu ka­ri­ka­tu­ru sa cr­nim flo­rom Pe­re Kra­lja, ko­ji ta­ko­đe dr­ži ča­ši­cu u ru­ci.
Gle­da­mo se ze­mljak i ja. Pr­vi put da smo se na­šli u ka­fa­ni o ko­joj smo to­li­ko če­sto pri­ča­li. Gle­dam ja, gle­da i on. Isti onaj nje­gov pi­to­mi po­gled kraj šan­ka iz mi­tro­vač­kog „Sa­lo­o­na“ pro­šle je­se­ni.
A ne­ma vi­še ni „Sa­lo­o­na“.
Na tom ćo­šku no­va stam­be­na zgra­da sa pu­no ne­kih uspo­me­na u te­me­lji­ma ko­je ni­ka­da ar­he­o­lo­zi ne­će mo­ći pro­na­ći.
Pre­li­sta­vam „Po­li­ti­ku“ od su­bo­te 19. no­vem­bra. Kad u kul­tur­nom do­dat­ku ista ona ka­ri­ka­tu­ra iz ka­fa­ne „Her­ceg No­vi“.
Pe­ra, ka­kvog ga znam, gle­da sa sed­me stra­ne do­dat­ka. Gle­da i na­zdra­vlja sa ča­ši­com u ru­ci.

Ne­delj­ko Ter­zić