Matija Vuković, Ranjenik (1952-53)

Ve­li­ki va­jar to ne za­slu­žu­je

 

Matija Vuković, Ranjenik (1952-53)

Pre osvr­ta na jed­nu obes­hra­bru­ju­ću no­vin­sku vest, pod­se­ća­mo se bi­o­gra­fi­je po­ma­lo za­bo­ra­vlje­nog srp­skog li­kov­nog ve­li­ka­na, po­ni­klog u rav­no­me Sre­mu.

Sko­ro je ne­mo­gu­će raz­dvo­ji­ti su­mor­ni, usa­mlje­nič­ki, dra­ma­tič­ni ži­vot i iz nje­ga iz­ni­klo stva­ra­la­štvo Ma­ti­je Vu­ko­vi­ća (1925 – 1985), ro­đe­nog Srem­ca, jed­nog od naj­ve­ćih srp­skih va­ja­ra 20. ve­ka. Nje­go­ve skulp­tu­re no­se „auto­bi­o­graf­ski na­boj, sva­ka je jed­na pro­ži­vlje­na emo­ci­ja ili se­ća­nje, nje­go­vi sno­vi ili ob­ra­ču­ni sa so­bom“ (D. Vra­nić), one sve­do­če o te­sko­ba­ma sa­vre­me­nog čo­ve­ka, za­što ne re­ći sa­mog umet­ni­ka. Svi ko­ji su Ma­ti­ju po­zna­va­li, ali i po­sma­tra­či nje­go­vog sna­žnog va­jar­skog de­la, on­da­šnji i sa­da­šnji, la­ko su za­pa­ža­li da je on sud­bin­ski oda­brao osa­mu i ži­veo is­klju­či­vo za svo­ju umet­nost. Bez pre­da­ha je ra­dio u hlad­nom i ne­u­dob­nom ate­ljeu na be­o­grad­skom Sta­rom saj­mi­štu, bo­re­ći se za go­li ži­vot, za svo­je skulp­tu­re…

Ma­ti­ja Vu­ko­vić je ro­đen u si­ro­ma­šnoj ze­mljo­rad­nič­koj po­ro­di­ci u Pla­ti­če­vu, 26. ju­la 1925, umro je u Be­o­gra­du, du­go se od­u­pi­ru­ći bo­le­sti, 21. ju­na 1985. go­di­ne. Iz rod­nog se­la, na­do­mak Ru­me, po za­vr­šet­ku osnov­ne ško­le, 1937, de­čak je sa maj­kom do­speo na Se­njak, a prst sud­bi­ne je hteo da to bu­de u bli­zi­ni ate­ljea ču­ve­nog To­me Ro­san­di­ća. Bio je oča­ran ma­e­stro­vim „ogrom­nim fi­gu­ra­ma“, po­tom i Me­štro­vi­će­vim skulp­tu­ra­ma, a on­da je u jed­noj na po­klon do­bi­je­noj knji­zi ugle­dao  re­pro­duk­ci­ju Mi­ke­lan­đe­lo­vog Moj­si­ja. Sve to će tra­si­ra­ti nje­gov da­lji put, jer vi­še od sto­lar­skog za­na­ta Ma­ti­ja se za­ni­mao gli­nom, pa­pi­rom i olov­kom. Ni­jed­nu za­po­če­tu ško­lu ni­je za­vr­šio, pa ni onu, sred­nju, za pri­me­nje­ne umet­no­sti, u ko­joj je učio sa ze­mlja­kom iz Sre­ma, sli­ka­rom La­za­rom Vo­za­re­vi­ćem.

Od­mah po oslo­bo­đe­nju glav­nog gra­da, ok­to­bra 1944, Ma­ti­ja Vu­ko­vić je mo­bi­li­san i po­slat na Srem­ski front, gde je u jed­nom ju­ri­šu ra­njen u ru­ku. Ku­ći se vra­tio kao voj­ni in­va­lid i – u pot­pu­no­sti po­sve­tio va­jar­stvu. Po­lo­živ­ši pri­jem­ni is­pit, stu­di­rao je na Aka­de­mi­ji li­kov­nih umet­no­sti i upo­re­do se le­čio, učio od vr­hun­skih ju­go­slo­ven­skih va­ja­ra (Ro­san­dić, Do­li­nar, Sto­ja­no­vić, Ko­la­re­vić), ali i iz­u­ča­vao de­la an­tič­kih maj­sto­ra. Aka­de­mi­ju je za­vr­šio 1952, „spe­ci­jal­ku“ 1954. go­di­ne.

Ni­je bio pod­lo­žan tu­đim uti­ca­ji­ma i kom­pro­mi­si­ma, ni­je ga pri­hva­ta­la zva­nič­na kri­ti­ka, pa ni ka­da je, 1952, iz­va­jao ču­ve­nog Ra­nje­ni­ka, po­što je – ka­ko jed­nom sâm re­če – „iz­dao dič­ne obra­sce so­ci­ja­li­stič­kog re­a­li­zma“. O sa­dr­ža­ji­ma nje­go­vih de­la re­či­to sve­do­če već i nji­ho­vi na­zi­vi: Že­na s mr­tvim de­te­tom, Su­žanj, La­bu­do­va smrt, Ra­nje­nik na ko­nju, Ru­dar, Uto­plje­ni­ca, Stre­lja­ni… Na­pra­vio je ne­bro­je­no mno­go fi­gu­ra, ak­to­va, por­tre­ta, ne­za­o­bi­la­zni su Ma­ti­ji­ni ra­do­vi po­put Asa, Bi­zo­na, Pe­ru­na, Nje­go­ša, po­seb­no skulp­tu­ra cr­no­gor­skog vla­di­ke i vla­da­ra u mer­me­ru, is­kle­sa­na na pr­vom sa­zi­vu sim­po­zi­ju­ma „Be­li Ven­čac“ u Aran­đe­lov­cu (1966).

Ka­ko je svo­je­vre­me­no za­pi­sao Sla­vo­ljub Va­va Stan­ko­vić, „ve­li­ki ta­le­nat ni­je mo­gao da slu­ži ma­lim stva­ri­ma“. Do­da­li bi­smo, ni ma­li lju­di ni­su mo­gli da „slu­že“ gran­di­o­znom de­lu Ma­ti­je Vu­ko­vi­ća, ka­ko za nje­go­vog ži­vo­ta, ta­ko i da­nas, če­tvrt ve­ka po­sle umet­ni­ko­ve  smr­ti. Otu­da i ovaj no­vin­ski osvrt na lič­nost i de­lo po­ma­lo za­bo­ra­vlje­nog va­ja­ra iz Pla­ti­če­va.

Šta se, za­pra­vo, Ma­ti­ji još mo­glo do­go­di­ti?

Ne­dav­no ob­ja­vlje­na vest gla­si: osam Vu­ko­vi­će­vih skulp­tu­ra u gip­su, ko­je su sre­di­nom de­ve­de­se­tih go­di­na iz Mu­ze­ja sa­vre­me­ne umet­no­sti u Be­o­gra­du pre­me­šte­ne u hol Isto­rij­skog ar­hi­va u Bo­ru, ra­di iz­li­va­nja u bron­zi (do če­ga ni­je do­šlo), sa­mo što ni­su pro­pa­le. Za­pra­vo, od de­set od­ne­še­nih u grad ba­kra tek dva ra­da su do­bi­la od­liv­ke (Uto­plje­ni­ca, Ru­dar), dok su osta­li ve­o­ma ošte­će­ni i neo­p­ho­dan im je ozbi­ljan kon­zer­va­tor­ski tret­man. Struč­nja­ci tvr­de da skulp­tu­re va­lja što pre sa­ni­ra­ti i iz­me­sti­ti u ne­ki dru­gi pro­stor. Iz­li­va­nje u bron­zi mo­glo bi i da sa­če­ka ne­ko bo­lje vre­me, ali re­sta­u­ra­ci­ja – ni­ka­ko!

Ma­da je za­o­stav­šti­na Ma­ti­je Vu­ko­vi­ća ubr­zo po nje­go­voj smr­ti, 1986, pro­gla­še­na za na­ci­o­nal­no kul­tur­no do­bro, sud­bi­na joj (gle ču­da!) na­li­ku­je na­šem ne­mar­nom od­no­su pre­ma mno­gim dru­gim pr­vo­ra­zred­nim umet­nič­kim de­li­ma. A od­go­vor­nost se, kao i obič­no, se­li od adre­se do adre­se, pa su ta­ko u igri Mi­ni­star­stvo kul­tu­re, po­je­di­ne dr­žav­ne i grad­ske in­sti­tu­ci­je, le­gal­ni na­sled­ni­ci… Ko će od njih for­mal­no sno­si­ti kri­vi­cu uko­li­ko ova re­mek-de­la pro­pad­nu, za srp­sku kul­tur­nu ba­šti­nu je naj­ma­nje va­žno.

D. Po­zna­no­vić

 

Kategorije Kultura