S.Mihajlovic, Author at Sremske Novine

utorak, 26. maj 2026.

Uloguj se

Stefan iz Bosuta oslikava ikone vatrom na drvetu

Reč je o pirografiji, koja znači “pisanje vatrom”. U zavisnosti od temperature dobijaju se različiti tonovi, od najsvetlijih do najtamnijih. U ovom poslu nema se prava na grešku i to je hobi koji zahteva strpljenje i preciznost, jer rad sporo ide, ali za mene je to beg od stvarnosti i lek za dušu – priča o svom hobiju Stefan Tomašić, apsolvent mašinstva iz Bosuta

Već skoro punih godinu dana Stefan Tomašić, apsolvent mašinstva iz Bosuta, se u slobodno vreme bavi pirografijom. Pirografija ustvari znači „pisanje vatrom“ i spada u tradicionalni oblik umetnosti koji se služi zagrejanim vrhom ili žicom kojima se pali podloga od prirodnih materijala, da bi se na njega prenela neka vrsta dizajna.

Stefan priča da je ideju da se oproba u pirografiji dobio od svog učitelja Gorana Miražića koji se već godinama bavi tim hobijem. Video je da on ima jako lepe radove u drvetu, pa ga je zainteresovalo kako oni nastaju.

– U početku nisam imao dovoljno samopouzdanja da ću i sam umeti tako nešto, ali s obzirom da studiram mašinstvo i da mi crtanje ide od ruke, rešio sam da se oprobam u tome. Učitelj mi je dao korisne savete i zahvalan sam mu na tome, kao i na podršci koju mi svo vreme pruža. Ceo proces počinje tako što se drvo se reže na određene dimenzije i šmirgla da se dobije glatka površina. Posle se željeni motiv iscrta olovkom i napravi se skica sa konturama koje služe kao vodilje za dalji rad. Na kraju kreće glavni deo posla, a to je paljenje drveta na odabranom motivu. U zavisnosti od temperature dobijaju se različiti tonovi, od najsvetlijih do najtamnijih. U ovom poslu nema se prava na grešku i to je hobi koji zahteva strpljenje i preciznost, jer rad sporo ide. Ako pojačaš mnogo aparat i zapališ drvo možeš da upropastiš sliku. Proces rada pirografije je spor i u stanju sam da radim po više sati dnevno a da ne osetim umor. Za drvo je važno da bude relativno suvo, maksimalno nekih desetak stepeni vlažnosti. S obzirom da se svaka linija posebno iscrtava, za rad ovom tehnikom potrebno je strpljenje, preciznost i tačnost. Svaka slika je originalna i neponovljiva. U početku sam radio sa najobičnijom lemilicom koju mi je pozajmio učitelj, a onda sam od prvih prodatih ikona kupio pirograf, uređaj koji ima regulator toplote iz kojeg ide pisaljka sa kablom u kojem se nalazi žica. Oblik žice može da se menja, ona može da bude špicasta ili uglasta, u zavisnosti od toga šta se crta, jer nije ista preciznost kada se radi recimo odora nekog sveca ili njegove oči. Obično kupujem “cekas” žice jer su one najjače i ne savijaju se na visokim temepraturama. Ovaj hobi nije skup, jer su jedini troškovi struja i šperploča, a kada prodam neki rad mogu tako da dopunim svoj studentski budžet. Ipak, novac mi uopšte nije bitan, čak i kada ništa ne bih prodao i dalje bih se bavio ovim hobijem, jer to radim isključivo iz ličnog zadovoljstva. Pirografija za mene predstavlja beg od stvarnosti i lek za dušu – priča o svom hobiju Stefan Tomašić, apsolvent mašinstva iz Bosuta.

Među radovima ovog 26. godišnjeg mladića preovladavaju ikone, ali je, osim njih, radio i grbove nekih klubova i neke romantične motive. Kaže da mu je tokom vanrednog stanja hobi pomogao da skrene misli od svega, a u to vreme je radio ikonu svetog Đorđa, s obzirom da se bližila slava Đurđevdan.

– Upravo ta ikona i jeste najzahtevnija za rad, jer na njoj ima najviše detalja, tako da mi je bilo potrebno oko dve nedelje intenzivnog rada dok je nisam završio. Najveći format slike koju sam do sada uradio je bio 128 sa 64 centimetra. Bio je to manastir Ostrog i ikona svetog Đorđa. Obično radim na šperploči od topole debljine šest milimetara, jer je ona najkvalitetnija za takvu vrstu rada. Kada rad bude gotov prelakira se lakom za čamce da drvo ostane jedinstveno i da dobije sjaj – objašnjava Stefan.

Kaže da su se mnogi iznenadili kada su saznali čime se bavi, a on je svoje prve radove objavio na Fejsbuku. Bilo mu je važno da zna kakvo je mišljenje njegovih prijatelja o slikama i prihvatao je svaku kritiku jer mu je ona pomogla da popravi neke početničke greške i dodaje:

– Sada, godinu dana posle mog prvog rada, preda mnom je novi izazov, a to su slike prirode, što do sada nisam radio. Probao sam da crtam i portrete i sve sam bolji u tome, iako se još ne upuštam da ih radim za nekoga drugog. Jer, ja sam ipak početnik, nisam se školovao za to, nego radim isključivo jer me to ispunjava i jer mi je to došlo kao od Boga dato. Takođe, imam veliku želju da uradim sve svece u drvetu, to mi je životni cilj koji sam stavio pred sebe i za kojeg verujem da ću ga i ostvariti, jer ovim planiram da se bavim i u budućnosti.

Stefan kaže da je za ovaj hobi potrebna izuzetno mirna ruka i koncentrisanost, jer kada se radi na drvetu tu se greške ne mogu ispraviti. Čak ako se i ošmirgla neki pogrešan potez, ostaje trag nakon toga. Takođe je potreban i dobar vid, a bitno je nositi i zaštitne naočare jer bude mnogo dima i oči suze.

-Radim na tome da usavršim svoje crtačko umeće, a verujem da će mi moj učitelj Goran pomoći u tome, jer da nije bilo njega, verovatno ne bih ni otkrio ovaj svoj talenat za pirografiju. Nadam se da ćemo nas dvojica sarađivati u budćnosti na nekim zajedničkim projektima. Takođe bih voleo i da imam svoju samostalnu izložbu, ali za to mi treba još mnogo novih radova. Imam u planu da osim ovih četvrtastih, radim i ikone od sečenog drveta ili nekog drugog oblika – kaže Stefan Tomašić iz Bosuta.

Udruženje “Majkina radionica” iz Banoštora

Banoštor – Udruženje “Majkina radionica” iz Banoštora je osnovano u avgustu 2010. godine, na tradiciji koja je duga više od stotinu godina, jer je prabaka osnivača udruženja Jovanka Rakić (1892-1972) bila jedna od najpoznatijih krojačica i trukerki u Sremu. Ona je svojim potomcima ostavila bogato nasleđe u materijalnom smislu, ali i talenat za slikanje, vez i šivenje. Naslednice su na tavanu pronašle njene mustre za trukovanje, kojih ima više od hiljadu. Njihova kolekcija je najbrojnija zbirka starih šema na ovim prostorima.

Članice Udruženja bave se izradom suvenira, trukovanjem, vezom i šivenjem. Osmislile su i autentičan suvenir Banoštora i opštine Beočin, a to je oslikana varjača na kojoj su vojvođanski motivi – roda, labud, suncokreti, đeram, Sosa i Lala. U „Majkinoj radionici“ nastaju suveniri poput magneta sa kućicama, bundevom, suncokretima ili bulkama…

Kako kaže Radoslava Janković, predsednica Udruženja, cilj njihovog osnivanja je očuvanje vojvođanske tradicije i želja da naprave dobar spoj između tradicionalnog i modernog, te da savremenim domaćicama i omladini ponude proizvode koje ne mogu naći u prodavnicama.

-Motive Vojvodine slikamo i po fraklićima i varjačama. Ručno oslikavamo i kutije za nakit, šolje, tegle, hoklice, pa čak i kredence. Vezemo po jastucima, šijemo eko-torbe, kecelje, kese za hleb, pravimo bukete od voća… Naša misija je da budemo drugačiji, a u sve naše proizvode utkano je mnogo strpljenja i ljubavi. Sve što izađe iz naše radionice je ručni rad, a rukom se ne može napraviti dva puta isto – kaže Radoslava.

Vredne žene iz “Majkine radionice” rado se odazivaju svim manifestacijama, jer na taj način, kažu, neguju seosku tradiciju. Povezane su i sarađuju sa vinarima iz svog kraja sa kojima su zajedno učestvovale na sajmovima u Hrvatskoj i Sloveniji. Zajedno sa vinarijom “Šijački” iz Banoštora rade na organizovanju turističkih tura, kada u ovo selo na Dunavu dolaze gosti iz cele Srbije.

Imaju u planu da još više rade na razvoju turizma, do sada su ugostili i veliki broj stranaca, a što je zbog epidemije korona virusom ove godine prekinuto.

(Projekat “Udruženja žena kao čuvari tradicije” sufinansira se iz budžeta Opštine Beočin. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva)

“Nasleđe moga sela” posvećeno čardacima

Beočin selo – U septembru prošle godine Udruženje žena “Fruškogorski cvet” iz Beočin sela, organizovalo je svoju prvu manifestaciju pod nazivom „Nasleđe moga sela“ posvećeno čardacima. U dvorištu njihovog „kućerka“, dodeljenog od strane Opštine Beočin, a u partnerstvu sa Društvom „Beofoto“ svojim meštanima i brojnim gostima predstavili su izložbu fotografija i brošuru sa 66 čardaka svoga sela koji još odolevaju zubu vremena.

O ideji koja je naišla na odobravanje i veliko interesovanje govorili su novinar, publicista i majstor fotografije Borivoj Bora Mirosavljević i hroničar beočinskih dešavanja Sekula Petrović. Učešće u programu svečanog otvaranja manifestacije uzeli su mališani Predškolske ustanove „Ljuba Stanković“, odeljenje „Bubica“ iz Beočina sela.

Od kada je sveta i veka čovek je radio i gradio. Još za života u pećini čovek je taj definisani i oskudni prostor prilagođavao svom bitisanju u njemu. Zbog toga su u pravu oni koji tvrde da se kroz graditeljsko nasleđe ponajbolje može rekonstruisati neko vreme, način života, civilizacijska dostignuća.

Čardake su počeli graditi Turci na svojoj strani granice, a kasnije i krajiški granični stražari – čardaklije. Ta mala granična utvrđenja trebalo je da zaštite straže koje su bdele nad sigurnošću graničnog područja i pratile kretanje neprijatelja. Kako se sve menja, prilagođava načinu života i potrebama čoveka, tako su i čardaci od svoje prvobitne dobili sasvim novu namenu. Poljoprivreda je vekovima bila osnovna ljudska delatnost od koje se i sa kojom se živelo, umiralo i snevalo. Toj delatnosti čovek je prilagođavao i gradnju svojih nastambi: kuće, kao prostora za življenje i objekata koje je oko kuće gradio, da bi mogao da živi. Čardak je jedan od najkarakterističnijih tzv. ekonomskih objekata. Tu pravougaonu drvenu građevinu, na četiri drvena ili betonska stuba, mogli bismo nazvati i ‘seoske zlatare’ jer se u njima čuvao kukuruz i žito – osnovne prehrambene namirnice za ljude i ‘blago’. Napuniti čardak bile je velika obaveza ali i ponos i prestiž. Čardak je imalo skoro svako seosko domaćinstvo. Vredna je svake pažnje inicijativa Udruženja žena „Fruškogorski cvet“ iz Beočina da organizacijom manifestacije „Nasleđe moga sela“ od zaborava sačuva deo naših života. Čardaci su to svakako zaslužili. Kada sutra, zbog potreba koje će sa sobom doneti novo vreme, čovek poruši sve čardake da bi izgradio nešto novo, ovaj poduhvat će, barem preko ovih fotografija, biti dar za nezaborav onima koji dolaze. Neće to biti čardak ni na nebu ni na zemlji – biće to čardak u kolektivnom pamćenju vojvođanskog čoveka – rekao je u svom uvodom obraćanju povodom otvaranja manifestacije Sekula Petrović iz Beočina.

SLIKARKA JADRANKA ZGONJANIN GRGIĆ, ČLANICA UDRUŽENJA „GORSKA RUŽA“ RAKOVAC

Rakovac – Slikarka Jadranka Zgonjanin Grgić od samog osnivanja je članica Udruženja žena „Gorska ruža“ iz Rakovca. Kaže da je glavni motiv da se priključi ovom Udruženju bio njihov humanitarni rad.

– Poklanjam im svoje slike, a sredstva od prodatih slika su namenjena humanitarnim akcijama u kojima članice „Gorske ruže“ redovno učestvuju. Takođe, uvek kad mi to dozvole obaveze idem i na manfiestacije na kojima učestvuju žene iz Rakovca. Poslednja u nizu je bila „Dani dunava“, gde smo prodali jednu moju sliku, a ta sredstva smo namenili za izlečenje male Lane Jovanović iz Rakovca – kaže Jadranka.

Ona dodaje da se slikarstvom bavi ceo život, te da naginje impresionizmu. Za sebe kaže da je slikar „modernih širina“ a od svega je, ipak, najviše kreativac.

-Nemam neki specifičan stil kojeg se držim, već to zavisi od datog trenutka. Boje su ono što me najviše inspiriše. Radim i ulje na platnu i akril, od malih do velikih formata. Nisam nikada pravila samostalnu izložbu, iako imam jako mnogo urađenih slika, već ih uglavnom prodajem ili poklanjam, tako da slike i nisu kod mene. Najviše radim za ljubitelje umetnosti u svernoj Nemačkoj, okolina Hamburga, s obzirom da tamo često boravim tokom godine. Od kako sam dobila unuku mnogo radim i dečije motive i te slike su stigle čak na drugu stranu okeana. Ima ih svuda, i u Kanadi i u Australiji, jer su ih ljudi naručivali za poklon. Moje slike su slike sa dušom i svi to mogu da osete, zato i vole da imaju što je nastalo kao rezultat moje kreativnosti i talenta – kaže slikarka Jadranka Zgonjanin Grgić, članica Udruženja žena „Gorska ruža“ iz Rakovca.

Jedno vreme Jadranka je imala i svoj atelje u Novom Sadu, gde su je ljubitelji umetnosti mogli videti kako svaki dan slika. Sada se njen radni prostor nalazi u jednoj novosadskoj u zgradi i zatvorenog je tipa. Kaže da će nastaviti da radi i dalje za Udruženje, a u planu joj je da napravi seriju kolaža kocki u boji.

U kulturi vanredno stanje traje godinama

U „Sremskim novinama“ nedavno smo objavili tekst „Kultura na mreži i čekanju“ u kojem smo o uticaju virusa korona na kulturni život razgovarali sa kulturnim poslenicima iz Sremske Mitrovice, Šida, Rume, Stare Pazove, Pećinaca i Inđije.

O ovoj temi razgovaramo sada sa Sekulom Petrovićem, radnikom u kulturi, predsednikom Upravnog odbora KUD „Brile“ iz Beočina.

SN: Na sednici Opštinskog štaba za vanredne situacije u opštini Beočin 30. jula proglašena je vanredna situacija. Ima li vanredne situacije u kulturi?

– I bez ove vanredne situacije, u kulturi vanredno stanje traje godinama. Položaj kulture uopšte, a posebno u Beočinu, iz godine u godinu je sve lošiji. Nezainteresovanost lokalne vlasti za kulturni život sredine je, nažalost, evidentna. Logična posledica toga je smanjenje finansijskih sredstava za kulturu tako da su budžeti profesionalnih ustanova i amterskih udruženja iz oblasti kulture sve „tanji i tanji“. Korona virus je došao kao „čistač terena“ sa zadatkom da dokusuri ono što je preostalo od nebrige i nemara društvene zajednice.

SN: Vaša ocena je poprilično pesimistična. Ima li osnova za takav pesimizam?

– Voleo bih da mogu govoriti sa puno više optimizma, jer je optimizam deo moje prirode. No, ne mogu u ovoj situaciji mrvice optimizma pretvarati u bregove. Ilustrujem to jednim primerom. Prošle godine konkurs za udruženja iz oblasti kulture raspisan je u avgustu, a prva sredstva uplaćena su na račune korisnika krajem septembra. Ove godine je ista situacija. Da ne budem krivo shvaćen – nemam ništa protiv sporta – ali i prošle i ove godine konkursi i raspodela sredstava za sportska udruženja izvršena je u martu.

SN: Predsednik ste Upravnog odbora KUD „Brile“. Kako se ova situacija odražava na rad sekcija Društva?

-Pogubno! Ja često govorim o formuli „3K“, koja znači kolektivitet+kontinuitet+kvalitet. Virus korona je u velikoj meri ugrozio, skoro izbrisao, dva K – kolektivitet i kontinuitet. Mi smo po svojoj definiciji udruženje građana, a virus korona i sve ono što je on doneo sa sobom, ograničili su i zabranili okupljanja većeg broja lica na jednom mestu. Folklorni ansambl, koji broji nešto više od 60 članova, već je dva puta počinjao i prestajao sa radom. Prvi put 15. marta kada je uvedeno vanredno stanje, a drugi put pre skoro mesec dana kada je virus korona ponovo postao sve prisutniji. Amatersko pozorište je od premijere pozorišne predstave „Kokoška“ u martu delilo desetak proba. Onda smo krajem maja ponovo počeli, pa opet prekinuli probe. Slično je bilo i sa Omladinskim tamburaškim orkestrom. Članovi Književnog kluba su bili brži od korone, oni su u januaru promovisali zajednički zbornik „Raširene ruke“. To je bio i poslednji „Briletov“ izvedeni program. U samo predvečerje vanrednog stanja odgodili smo gostovanje Amaterskog pozorišta „Branislav Nušić“ iz Šida. Prošle godine KUD „Brile“ obeležio je 75 godina od osnivanja i u toliko dugoj tradiciji nikada nije bio u situaciji kao što je ova.

SN: Šta je sa ostalim kuturnim aktivnostima, onima koje direktno ne organizuje KUD „Brile“?

– Sredinom februara, povodom Svetog Trifuna, izveden je poslednji program koji je organizovala naša Ustanova za sport, kulturu i turizma – „Bazar vina, rukotvorina i tamburice“. Otkazani su programi „Beočinskog leta“, pozorišni festival „Pozorfest“, jedno vreme čak nije radila ni Matična biblioteka „Jovan Grčić Milenko“. Banoštorci su u predahu dva talasa korone krajem juna organizovali „Dane Dunava“, a šta će biti sa „Banoštorskim danima grožđa“ niko još ne zna. Programi u manjim zatorenim prostorima, kao što su promocije, izložbe slika i slično, su u ovakvim okolnostima skoro nezamislivi.

Ono što bih istakao kao lepo i vredno, a što se desilo u vreme korone, su izdavački poduhvati naših sugrađana: Đorđe Dević je objavio roman „Devica u znaku, kučka u podznaku“, Savka Kozić roman „Korak dalje“, a u štampi je i roman Tihomira Aksentijevića „Hobotnica“. Dević i Aksentijević su mladi stvaraoci kojima su ovo književni prvenci.

SN: Objavili ste dve zbirke poezije. Ima li pesničkog nadahnuća u doba korone?

– Pesnik i uopšte umetnici ne žive van ovoga sveta. Mislim da će u godinama pred nama tek nastajati dela koja će se baviti promenama koje je u nama i okolo nas donela korona. Otuđenje, socijalna distanca, učenje i rad na daljinu, promene u psihi… sve će to biti teme nekih novih priča, romana, pozorišnih predstava, filmova. Posledice ovog virusa na psihičko zdravlje stanovništva tek ćemo osetiti. Voleo bih da je živ Vadeta Jerotić, da mogu da čujem njegovo mišljenju o svemu ovome.

SN: Pred sam kraj prošle godine objavljena je monografjija „Od proscenijuma do rikvanda – 44 susreta amterskih pozorišta Srema 1973-2016“ čiji ste koautor sa pokojnim Stevanom Pištevićem. Da li ta vredna monografija živi život svoj?

– I tu je korona „umešala svoje prste“. Početkom februara održana je promocija u Srpskoj čitaonici u Irigu, bile su ugovorene promocije u Beočinu, Rumi, Pećincima, nagoveštene u Staroj Pazovi i Sremskoj Mitrovici…Monografiju sam poslao svim bibliotekama u Sremu, pojedincima koji su mi pomagali u prikupljanju podataka i nemam ideju šta dalje da radim. Nedavno je akademik Milovan Danojlić u jednom svom intervjuu izjavio da je „čovek pronicljiva životinja, doakaće on ovoj koroni“. Nadam se da je u pravu i da ovaj prinudni kolektivni odmor neće još dugo potrajati.

IVANA RADOJKOVIĆ IZ ŠIDA, VEĆ GODINAMA SE BAVI UMETNIČKOM FOTOGRAFIJOM

Još od malih Ivana Radojković iz Šida počela je da pokazuje svoju kreativnu crtu. Iako je imala samo pet godina i još uvek nije znala šta je to umetnost, ni umetnička fotografija, kaže da se seća da je umela da prepozna “ono nešto” na fotografiji što bi je držalo kao hipnotisanu da gleda u nju i da joj se divi.

– U to vreme volela sam puno da crtam, a kada sam krenula u školu čak sam i zarađivala po koju čokoladu crtajući za drugare. Jedan od mojih crteža je čak izašao i u knjizi “50 godina šidske Gimnazije”. U srednjoj školi sam definitivno shvatila da zaista želim da se bavim fotografijom, ali ipak su prošle godine dok sebi nisam kupila prvi fotoaparat. U međuvremenu sam upisala veterinarsku medicinu, živela sam i radila u Novom Sadu. Nakon izvesnog vremena odlučila sam da se vratim željama svoga srca i da se u potpunosti posvetim onome što me ispunjava i što volim. I ne mogu reći da je u početku bilo lako… Podršku prijatelja sam uvek imala, a od porodice donekle, jer, kada je dete umetnička duša, a roditelji to nisu, verujem da im zaista nije lako da ga razumeju i shvate. Međutim, podrška ili ne, apsolutno mi nije bilo bitno, jer, kada je želja za stvaranjem toliko izraženo jaka kao što je moja, ništa vam ne može stati na put, niti vas obeshrabriti. Moja velika ljubav su portreti, kao i onaj tip fotografije za koji niste sigurni da li je fotografija ili je naslikana slika. Volim fotografije na kojoj je uhvaćen trenutak ili emocija koju možete ponovo da proživite kada pogledate tu istu fotografiju za 10 ili 15 godina. Dobar fotograf se može postati vežbajući svoj talenat i učenjem. Sve je danas dostupno na internetu i ja sam sve u vezi fotografisanja, osvetljenja, fotošopa, obrade fotografije koja čini ogroman deo u procesu dobijanja dobre fotografije, sama naučila. Zato bih ohrabrila svakoga ko bi želeo da se bavi umetiničkom fotografijom da to i pokuša, bez obzira na činjenicu što možda nema početno znanje ili što oprema mnogo košta – kaže Ivana.

Kada posmatra svet kroz objektiv svog fotoaparata, odnosno kada uradi neku fotografiju, ova talentovana Šiđanka kaže da se tek tada može videti da svako od nas stvari oko sebe doživljava na potpuno drugačiji način, jer smo svi različiti i baš zbog toga i posebni.

-Svaki čovek se rodi sa talentom, baš svaki. Na vama je da otkrijete šta vam je Bog podario, jer ne možete biti srećni i zadovoljni životom ako ne otkrijete svoju svrhu. A kada je otkrijete, apsolutno nije važno da li dugi veruju u vas ili ne, važno je samo da vi verujete u to. Ja sam srećna što se bavim onim što volim i znam da je tajna svakog uspeha ljubav – ona je najvažnija od svega – kaže Ivana Radojković, umetnički fotograf iz Šida.

Četvoro novoinficiranih u opštini Šid

Šid – Prema informacijama Zavoda za javno zdravlje Sremska Mitrovica od srede su registrovane četiri osobe pozitivne na virus korone. Trenutno je 21 aktivnih slučajeva, dok se u izolaciji nalazi petnaest osoba. Opština Šid apeluje na građane da se pridržavaju propisanih mera, nošenja maski i socijalne distance, a naročito apeluju na vlasnike ugostiteljskih objekata da se pridržavaju mera dve osobe za jednim stolom i razmaka između stolova od dva metra, s obzirom da su primećena kršenja pravila u mnogim ugostiteljskim objektima. Svim građanima koji se pridržavaju pomenutih mera opština Šid se ovim putem zahvaljuje.

Branislava Ćatić, članica Udruženja žena “Fruškogorski cvet”

Beočin selo – Branislava Ćatić iz Beočin sela pridružila se radu Udruženja žena “Fruškogorski cvet” sa željom da zajedno sa ostalim članicama da svoj doprinos u animiranju žena da počnu da se bave nekim kreativnim stvarima koje vole.

-Sada, pet godina nakon osnivanja udruženja, mogu da kažem da mislim da smo u tome i uspele, jer sam zadovoljna našim dosadašnjim radom. U “Fruškogorskom cvetu” ja sam zadužena za šivenje, to je ono čime se na prvom mestu bavim, mada umem i da heklam. Šijem kecelje, krpe, stolnjake, zavese i slične stvari koje izlažemo i prodajemo na manifestacijama koje posećujemo. Mi žene iz Beočin sela sarađujemo i sa našom crkvom, nedavno smo sašile stolnjake za njihove potrebe, a takođe smo veoma ponosne i na našu saradnju sa mališanima iz vrtića. Epidemija nas je sad malo zaustavila, jer smo imale u planu od novca koji smo sakupili sa bazara na kojima smo učestvovale kupimo materijal i natkrijemo ovaj deo dvorišta ispred naše kućice, gde se nalaze klupe i stolovi za odmor. Takođe smo želele i da uredimo naše prostorije čim nam priključe struju, jer bi nam bilo lakše da se tu okupljamo i radimo – kaže Branislava Ćatić, članica Udruženja žena “Fruškogorski cvet” i dodaje da joj je žao što nisu uspele da animiraju i mlađe žene iz njihovog mesta da im se pridruže, jer one nisu zainteresovane za stare poslove kojima se u Udruženju bave.

Prema njenim rečima, najlepši je rad sa osnovcima uzrasta od prvog do četvrtog razreda, jer su oni radoznali i žele da nauče kako se drži igla, odnosno kako se veze, pa iz tog razloga žene iz Udruženja baziraju svoje buduće planove upravo na radu sa njima.

-Dolazimo u naše prostorije svakodnevno, sakupimo se i šijemo ovde zajedno, družimo se, ćaskamo, smejemo se, razmenjujemo dobru energiju. Čak i zimi – donesemo drva u torbama pa ložimo peć preko dana dok se vidi i dok možemo da sedimo. Baš nam je lepo kad smo zajedno, jer se nažalost druženje sve više gubi među ljudima. Mi nastojimo da održavamo kontakt i da sarađujemo i sa ostalim udruženjima, kao što nam je i bila praksa proteklih pet godina. Ovog leta smo imale naš štand na Danu Dunava u Banoštoru, a sve druge manifestacije na koje smo trebale da idemo su nažalost izostale zbog epidemije. Takođe, sarađujemo i sa penzionerima, a nadamo se da ćemo i ove godine u septembru ponovo organizovati našu manifestaciju pod nazivom “Nasleđe moga kraja”. Pored nje, imali smo u planu da u dvorištu ugostimo i članove likovne kolonije Udruženja invalida rada beočinske opštine, jer ovaj prostor smo napravili upravo da bi bio pristupačan svima iz sela, odnosno da bi mogli da ga koriste svi meštani – kaže Branislava Ćatić, iz Beočin sela.