Konačno, kada je podigao pogled s lule prozborio je: „Vaše tekstove nisam mogao da čitam. S mukom, teško“. I ja više ništa nisam čula, počela sam da se branim, da mi nije bilo dobro, da sam u problemima, da se izvinjavam i u rafalima sam još više sebe potapala. On je već zapalio duvan, mirisi su opijali moje suženo rasuđivanje, držao je taj nivo napetosti i srama i kada sam krenula da nađem spas izlaskom iz uredničke sobe, on je pobedonosno procedio: „Promenite traku, rukopisi su bledi, teško se čitaju“
Piše: Ilinka G. Vuković
(Radila u Sremskim novinama od 1974. do 1979. godine)
Drage Mi Sremske novine, tako sam počinjala pismo, obraćanje, kada sam bila nezadovoljna što je korektor napravio grešku, što mi tekst nije štampan, itd. Bila sam dopisnica, tako bi glasio oblik za rodnu ravnopravnost zanimanja dopisnik. Kao studentkinja književnosti i omladinka dve godine sam pisala svoje lirske, katkada blago buntovne beleške o dešavanjima među omladincima, ne samo na području staropazovske opštine. Često sam kritikovala, uočavala propuste, nedoslednosti, naopaka ponašanja i svakako dobre primere rada, uspešnog dostignuća mladog pojedinca i dobre i loše strane odnosa na liniji mladi i stariji. Rubriku sam nazvala Dok sam o tome mislila i svake srede štampana je na stranici Mi – listu mladih Srema.
Tako sam počela, najpre ranom saradnjom a kasnije, po diplomiranju, zaposlenjem i radnim iskustvom od mlađeg saradnika do oformljenog novinara primljenog u UNS, na predlog redakcijskog kolegijuma. Takav postupak bio je uobičajen za nekog ko je imao talenta za pisanje i želju da radi novinarske poslove.
Redakcija je bila raznovrsna i bilo je više muškog kadra. Došla sam 1974. godine u julu i imala tog leta, u vreme kada su teme bile na godišnjem, oko 45 javljanja. Tako mi je kazala sekretarica redakcije Vera, a to nije uticalo na učinak i nagrađivanje jer sam bila pripravnik i imala određenu platu. Pre mene u novinama je bila Ana Antonin, srdačna, vedra i predusretljiva. Posle mene stigla je Vesna Spasojević, zatim Slađana Jajić, Milena Miljković, Svetlana Đaković i druge. Došla sam posle dve novinarske dame u svakom pogledu, dve Ivanke, prva je Đaja a druga Miladinović. Njih sam malo viđala jer su one ubrzo napustile Sremske i otišle za prestonicu. Ali, možda sam ih pretekla u temama, liričnosti ali one u ženstvenosti, ljupkosti, damstvu, sigurno, neka se ne ljute mlađe koleginice, nisu u ovoj redakciji imale naslednice. One su bile posebne i nisu pokazivale želju da se takmiče sa muškim novinarskim perima, koje su pridošle novinarke to uvek imale na umu i jeziku. Često s pravom, jer je novinarski posao naporan, traži potpuno predavanje događajima, akciji, prisustvovanju na mnogo strana. Tada je novinarski životni vek u proseku bio oko 42 godine.
Poznato je već da smo se okupljali jednom nedeljno, uglavnom petkom, kada bismo na sastancima analizirali novine, predlagali teme, najavljivali velike skupove i događaje na opštini iz kojih smo izveštavali. Tada bismo održavali i partijske sastanke, sastanke sindikata, išli na zajedničke ručkove i sl. U to vreme novinar je smatran društveno-političkim radnikom i bilo je poželjno da je član jedine stranke, u suprotnom nije bilo dopušteno da piše o radu komiteta, partijskih organizacija u organizacijama udruženog rada, itd.
Naš sindikat je organizovao izlet od tri dana atraktivnom tek izgrađenom prugom Beograd-Bar. Bilo je i više prijatnih okupljanja zaposlenih u Sremskim povodom Nove godine, Deda mraza i ostalih važnih datuma koje je ono vreme uvažavalo i obeležavalo.
Naš direktor Bora Bogdanović bio je blag čovek koji se najviše bavio politikom kuće i svojim duhovitim aforizmima objavljivanim u našim novinama. Za njega je vezan moj prvi radni dan. Naime, primljena sam da izveštavam sa područja inđijske opštine i trebalo je da dođem u taj grad u 9 časova u Radio, da me direktor predstavi društveno-političkoj zajednici i olakša mi dobijanje informacija i rad u toj sredini. I po onoj „cirkus u vašem gradu prvi put“ , kasnila sam više od pola sata. Možete da zamislite kako sam se osećala, kada sam videla uvažene kolege iz radio-stanice, direktora Boru i kako sam bila pokajnički smušena u Socijalističkom savezu radnog naroda kod predsednika Voje Divnića. Tako sam odmah, prvog dana, prešla na novinarsko radno vreme, oko podneva. Šalim se, ali nikada više nisam nigde kasnila.
Glavni urednik Bora Stojšić je svojom strogošću ulivao poštovanje. Meni kao osobi vaspitanoj da sa strahopoštovanjem strepi od suda i mišljenja muškog autoriteta, svaki susret sa njim stvarao mi je tremu. Postoji jedna anegdota koja se prepričavala. Posle predavanja rukopisa glavnom i odgovornom uredniku Stojšiću, u zajedničkoj prostoriji u kojoj smo svi mi sa terena sedeli, iznenada su mi rekli da odem do urednika. Ponudio mi je da sednem, preko puta njegovog stola sa koga pamtim samo njegovo lagano stavljanje duvana u tamnu veliku lulu. On je pripremao da zapali duvan, a ja sam već gorela od straha i zebnje šta će da mi saopšti. Trajala je večnost, iščekivanje kritike, suda, govora koji je uvek bio odmeren i škrt. Konačno, kada je podigao pogled s lule prozborio je: „Vaše tekstove nisam mogao da čitam. S mukom, teško“. I ja više ništa nisam čula, počela sam da se branim, da mi nije bilo dobro, da sam u problemima, da se izvinjavam i u rafalima sam još više sebe potapala. On je već zapalio duvan, mirisi su opijali moje suženo rasuđivanje, držao je taj nivo napetosti i srama i kada sam krenula da nađem spas izlaskom iz uredničke sobe, on je pobedonosno procedio: „Promenite traku, rukopisi su bledi, teško se čitaju“.
Steva Puzić je čekao ishod, bila je tu i koleginica sa dobronamernom rečju, a meni se smenjivao osmeh i suze na zajapurenom licu. Zaista je traka za „Unisovu” mašinu bila istrošena i stara, i valjalo je davno promeniti.
Bilo je i drugih šaljivih obrta. Kada sam donela prve tekstove i među njima jedan o obnavljanju školske zgrade u toku raspusta, Branko Čančar se čudio, kako sam mogla proširenu vest da počnem lagano, kao da pišem reportažu. I onda, takođe nadređeno, jer je zamenjivao urednika, delio mi lekcije, kako mi brat ne pogleda tekstove, zašto njega ne pitam i sve u tom stilu. Kada sam rekla da mi brat koji živi u istoj kući nikada ne pogleda, ne pregleda i ne meša se u moj rad, svi su se čudili. Jer, zaista, moj brat Jovan imao je način da nikada ne pridikuje, da pusti da učiš na greškama, da se snalaziš i težiš samostalnom i ličnom stilu. On pomaže ako pitaš, ako dosađuješ, ako tražiš pomoć, u drugačijim prilikama daje podršku, hrabri, podstiče na rad i samostalno tegobno zalaganje. I hvala mu na tome .
Sve moje druge kolege Jovelić, Poznanović, Bjelkić, Terzić, Poljovka, Boža Popović, Milan Vukadinović i svi drugi, prisno i iskreno su se sa mnom ophodili. Sećanja su mi sva topla i sentimentalna a pogotovo onaj dan kada sam odlazila iz novina. Ispraćaj je bio dirljiv i prisan, a sutradan po dolasku u novu firmu preplakala sam dan i noć. Ništa me ne bi zaustavilo da se ponovo vratim u Sremske, ali ponos mi nije dozvoljavao da molim. I kada sam posle skoro tri decenije svratila jednog dana u redakciju, od navale osećanja sela sam u sobu gde je radio tehnički urednik i počela neutešno da plačem. Nova urednica me je takvu upoznala.
I te promene kolega, sredine, imena, navika, života, za svaku ženu, a pogotovo za nas koje opisujemo tuđe tuge i lične potrese, ima i radosti i sreće samo u vidu začina,urezane su trajno. Sve bih dala da mogu da se vratim u to doba i da odaberem pravo, da zaobiđem tugu i odvajanje.
I zato, drage mi Sremske novine, čestitam vam 60 godina života, rada, uspeha, sreće i želim da i dalje budete mladalačkog i bogatog duha i blage i humane duše. Kako sam vam pisala nekada kao članica omladinskog podlistka MI, ovo sadašnje mi nije samo etički dativ, gramatički oblik koji govori o prisnosti, pripadnosti, to mi govori da sam uz vas, da smo celina, da se radujemo i da smo zajedno. Mi, bivši radnici Sremskih novina, čitaoci, građani, mi kojima je stalo da na ovom sremskom tlu raste naše drvo koje predstavlja sve godove i mudrosti porodičnog stabla. Drvo života Sremskih novina, na čijoj jednoj od grana sam i sama bila list, koji još uvek zeleni i ulepšava tu krošnju.
