Mirko Bera, nekadašnji vlasnik Apatinske pivare u Ljukovu, bio je osnivač i doživotni predsednik ljukovačkog originalnog udruženja „Klub lažova“, na čije osnivanje ga je inspirisala grupa muškaraca koja se svakodnevno okupljala na odsečenim stablima drveća ispred njegove pivare. O tome za „Sremske novine“ priča njegov sin Stamenko Bera, nekvalifikovani član udruženja.
-Nisam znao da lažem i nisu hteli da me prime u klub, ti profesionalci u laganju koji su svakodnevno sedeli na panjevima ispred Apatinske pivare, priča mlađi Bera, navodeći detalje o radu Kluba lažova.
Bilo je to pre tačno 50 godina, Mirko Bera je registrovao klub, odštampao članske karte i napravio pečat, sve je bilo stvarno. Bile su plave, amaterske i crvene članske karte, profesionalne.
-Oni su svoje neistine pričali najozbiljnije, veoma uverljivo, za neke je čak bilo dileme da li su laž, ili istina. Vređali su se ako im se kaže da lažu, objašnjava naš sagovornik, navodeći da su u tim situacijama bile i žustre rasprave i „teške“ reči.
Ulazak u klub nije bio jednostavan, postojali su takozvani testovi za prijem koje nije svako mogao da položi.
-Ako nisi vešt neistinu da prezentuješ kao stvarnost i da ti svi veruju, ne možeš da uđeš u klub, kvalifikacije su bile zaista ozbiljne, kaže Bera.
Najneverovatnija priča iz Kluba lažova i danas bi se teško mogla prevazići.
-Jedan od članova ispričao je da mu je, prilikom velike oluje, odleteo bik i da su ga našli posle tri dana na drvetu, podseća sagovornik i priseća se i kandidata za šampiona lažova koji je pričao da je lično odstrelio jelena i natovario na leđa, iako nikad nije bio lovac, navodi Bera.
Postava na panjevima ispred pivare bila je, uglavnom, stalna. Sastajali su se svakodnevno, što znači da je neistine trebalo vežbati svakog dana.
-Nije to bio problem, laži su se samo nizale, nekad manje, nekad više uspešno, priča potomak predsednika Kluba lažova, Stamenko Bera.
Posle smrti predsednika, klub je počeo da se osipa, tako da se danas samo ponekad neko sastane da evocira uspomene na prošle dane.
-Danas je velika konkurencija, lovačke priče su veoma rasprostranjene, tvrdi naš sagovornik, zabrinut za budućnost kluba.
Istina se u Klubu lažova nije opraštala, prioritet je bila uverljiva laž.
-Članovima kluba ni ukućani nisu verovali, moj kum je pričao da je negde u Lici, 1941. godine, išamarao jednog Nemca, da bismo posle uvrdili da je tada imao svega 13 godina i da to nikako nije mogao da uradi, priseća se sagovornik.
U svetu gde svi žele da zvuče uverljivo, članovi Kluba lažova imaju samo jedan cilj, da ostanu verni svojoj neistini i za nju dobiju što veći aplauz.
Mirjana Stupar
