Piše: Boris Miljković
U autu pesma na radiju, a moj pogled usmeren prema njivama gledajući u daljine. U daljine prošlosti i sa žalom za mladosti.
E` da mi se još jednom popeti na jabuku na šoru koje više nema. Nema ni klupe, ni dede, ni babe, a ni babuške deca ne pecaju kao mi što smo pecali. I onaj drveni čamac, nema ni njega ni vinograda iznad Dunava na bregu, a ni sankanja na snegu. A ni snega nešto nema. Sive su nam zime, a leta vrela.
Nema u ataru ni ljudi, jer sad velike mašine oru, a opet čuje se poneki pet`o kad budi zoru. A i on kao da kasni, kao da pomera sate namerno u inate.
Ima i te nedelje, ali nije svečana. Nekad kao praznik dočekana i poštovana. Nešto mi se i nedelja promenila, kao da je i ona u inatu.
Jeseni su rane i odma` žute bez onog prelaza boja što su nekad nosile, k`o i one da se ljute. A nekad jeseni šarene, jabuke rumene, lišće opada polako dok deca igraju lopte sokakom.
Nešto sad ni lopte nema na sokaku, a sokak miran, tih, k`o da drema. Deca igraju igre druge, sad je vreme došlo novo.
Višanja, trešanja pored puta, nijedna ruka da „ukrade“, da zaluta. A mi smo „krati“ znali i šorom bosi trčati, od nekog begati kao „kobajagi“.
Kakva reč „kobajagi“?
I nešto sam okrenuo glavu odjednom ka putu, setio se dede kad popije onu dudovaču ljutu pa kandžijom konje. „Skido“ je i svece, Boga, led, sunce, kiše i život svoj. Kroz oči suzne bi ga gled`o. I on je besan bio iz inata, gledao je kada su u ratu poginula dva brata. Video je mnoga čuda. Nisu konji krivi, niti glava da je luda. Već eto bol nije podneti mog`o. A kažu da bol duše boli jako.
I ja sam ga nasledio od Brace (moga dede). Već imam sede, a k`o juče bio sam dete kad ode Braca. Ugasio sam radio. Ne bih dalje, jer suza u oku nadu ne daje. Nije ona radosnica već suza dečaka koji je odrastao, a da nije znao da je požurio tamo gde…
Neće saditi lipu…
