Privina Glava jedno je od najmanjih šidskih sela, udaljeno od opštinskog centra svega desetak kilometara. Do granice sa Republikom Hrvatskom vazdušnim putem ima oko pet, a asfaltom desetak kilometara. Naselje potiče još iz vremena kada je izgrađen manastir Svetih arhangela Mihajla i Gavrila i, prema verovanju, nastalo je kao posledica izgradnje tog manastira, jer su se ljudi, koji su tu radili, naseljavali u njegovoj blizini. Samo selo smešteno je u dolini i njegov izgled je u obliku tanjira, sa samo dve ulice koje se protežu sa jedne i sa druge strane, spojene kod samog manastira.
U selu danas živi oko stotinu stanovnika, u 50 domaćinstava, od kojih su većina staračka, jer su mlađi meštani otišli u gradove, “trbuhom za kruhom”.
Privina Glava nema svoju školu, pa đaci putuju u susedni Bikić Do, a nakon završenog četvrtog razreda, školovanje nastavljaju u Šidu. Osim školskih linija, ovde nema redovnih autobusa, pa za vreme vikenda i raspusta, oni koji nemaju sopstveni automobil odsečeni su od ostalog sveta. Leti, kada je lepo vreme, oni mlađi do Šida odlaze biciklom. Кažu da im za to treba nekih četrdesetak minuta.
U Privinoj Glavi nema kafane, a jedino mesto gde su meštani imali priliku da se sretnu i malo popričaju bila je prodavnica u centru sela. Nažalost, na pradavnicu je pre izvesnog vremena stavljen katanac, tako da su ostale samo klupe ispred, na kojima ljudi sednu da malo proćaskaju.
Upravo tu, ispred zatvorene prodavnice, sreli smo meštanku Dragicu Andrić, koja za sebe u šali kaže da je “autohtona sorta”, s obzirom da su u Privinoj Glavi, gde ona živi već skoro 64 godine, rođeni i njeni preci.
-Nikada nisam razmišljala da odem odavde, ali sada sam sve bliže toj odluci, pošto sam od aprila penzioner i sa onim što dobijam svakog meseca nakon 41 godine radnog staža kao stomatološka sestra, bez ijednog dana bolovanja, ne mogu da preživim. Volela bih da neko od funkcionera proba da barem jedan mesec živi sa tim parama, da plaća sve obaveze i da se hrani. Sramota je da je najstarija populacija dovedena do toga da više ne može da opstane. Ovde u Privinoj Glavi je posebno težak život, jer nemamo ništa, čak ni prodavnicu za najosnovnije potrebe. Samo čist vazduh imamo, ali od njega ne može da se živi – kaže Dragica i dodaje:
-Razumem zašto se nikome ne isplati da ovde drži prodavnicu, jer je ovo polumrtvo selo. Najviše imamo staračkih domaćinstava pošto su svi mladi otišli odavde. Tako i moja deca, odlučila su da svoj životni put izgrade u Nemačkoj, a i ja sam sve bliža odluci da se preselim kod njih – ovako, vidno razočarana, priča meštanka Privine Glave Dragica Andrić, dodavši da o ovom selu više niko ne vodi računa, osim kad se primaknu izbori.
Кao pozitivnu stranu ističe činjenicu da su im asfaltirali put, a pre par godina su dobili i vodovod, te više ne moraju da kupuju flaširanu vodu za piće. Ipak, za sve drugo što im je potrebno moraju da idu u susedni Bikić gde se nalazi najbliža prodavnica.
-Nije lako živeti u ovom selu, jer zamislite da neko ko je star i bolestan mora da ode pešice kilometar i po-dva do prodavnice. I ne samo da ode do tamo, nego i da se vrati nazad natovaren kesama. Ja, srećom, imam auto pa mogu da odem i kupim sebi šta mi treba, ali šta će ostali koji to nemaju? Zato nije ni čudo što ljudi odlaze odavde… Doseljavaju se samo vikendaši, ali šta mi meštani imamo od toga? Takođe, razočarana sam i činjenicom da zvanično u selu imamo biblioteku, ali ako neko hoće da uzme knjigu mora da se najavi telefonom, pošto biblioteka nije otvorena svakodnevno, nego radi samo po pozivu. Verovatno su ovde prebacili neke stare knjige iz šidske biblioteke, samo da ih se reše, pa su zato nama napravili biblioteku reda radi – sa ogorčenjem priča penzionerka.
Inače, ovde su pre par godina prodate sve prazne kuće, tako da preko leta selo malo oživi kada dođu vikendaši. Osim toga, veliki broj turista i hodočasnika dolazi tokom godine u posetu manastiru kako bi potražili utehu, savet, odnosno “duhovni recept” za svoje životne rane.
S. Mihajlović
