Piše: Stevo Lapčević, Muzej Srema
Teror počinje
Do oktobra 1941, vlast u Sremu bila je podeljena između Hrvata i Nemaca, a polovinom meseca bila je u potpunosti predata u ruke ustaških vlasti. Tom činu prethodila je okružnica „Ministarstva vanjskih poslova“ NDH pod oznakom „vrlo tajno 54/51“ u kojoj između ostalog stoji da su desetog oktobra nemačke vlasti Zemun i Srem do Vukovara i Iloka predali Hrvatskoj na upravu. Kako ne bi bili narušeni ionako zategnuti odnosi između Hrvata i domaćih Nemaca, u okružnici se od organa vlasti NDH traži da se o primopredaji Srema ne govori javno.
„Predstavnici Nezavisne Države Hrvatske koji su prisustvovali pregovorima o predaji, preuzeli su na sebe obavezu da o ovom događaju ne će pisati u dnevnoj štampi, pa Vas umoljavamo da nadzirete, da se ni jedan list u Hrvatskoj ne ogriješi o ovu obavezu. Isto tako nemojte davati nikakva službena saopćenja stranoj štampi. U štampu će doći samo ona službena saopćenja pojedinih ministarstava, u koliko se odnose na samo preuzimanje vlasti te su od općeg interesa za stanovnike iztočnog Srijema.“
Nastojeći da u potpunosti opravdaju ukazano im poverenje, ali i da realizuju obaveze preuzete „Odredbom“, mitrovačke ustaše počele su da vrše pritisak na srpsko stanovništvo koji je naročito pojačan polovinom oktobra kada je Istočni Srem u potpunosti iz nemačkih ruku prešao u hrvatske.
Jedna od prvih naredbi ustaških vlasti, sećaće se sedmog jula 1950. u svom dnevniku Udicki, bilo je skidanje venaca od jovanjskog cveća sa kuća. Po tim veničićima prepoznavale su se mitrovačke srpske kuće. Smatrajući ih za uvredu Hrvatstvu i veri katoličkoj, ustaške vlasti pretile su smrću svakome ko odbije da ih skine.
Teror i zlostavljanje Srba, Jevreja i Roma koji su stavljeni van svih zakona, bilo je svakodnevno i ono što je tih dana i godina proživljavala Mitrovica, proživeo je, na žalost, čitav Srem. Pljačke, vređanja, premlaćivanja, pretnje, zatočeništva i kasnije likvidacije, postali su srpska svakodnevnica.
„Nastupili su dani strahota i tragedije. Postalo je jasno i očigledno da se išlo na uništavanje Srba. Prosto se nije dala shvatiti takva promena kod ljudi. Mučilo se na razne načine: pretresima, oduzimanjem dragocenosti, raznim naredbama i oglasima – uvek na štetu većine naroda.“
U zapadnom Sremu, „opštinske vlasti naređivale su Srbima da kuluče i rade teške poslove, voze drva i popravljaju ceste dok su ih ustaše često globile i otimale im kako novac tako i druge stvari od vrednosti. Gotovo svakodnevno dolazile su ustaše u pojedina sela i na razne načine terorisali tamošnje stanovništvo, koje se sklanjalo, čim bi čulo zujanje motora ili kamiona i bežalo u polje ili se skrivalo. Krstareći po selu, gledali bi ustaše da li će koga naći na ulici i takve bi odmah zlostavljali. Ni pogled sa prozora na ulicu nisu dozvoljavali.“
„Krvavo kolo otpočelo je odmah prvih dana kada ubiše Sretena Bibića, mladog Radovana Puvaču i dva brata Mudroka. Tada je majka braće Mudrok u teškoj svojoj tuzi junački rekla: ‘Prosto im bilo, ako su moji sinovi iskupili stradanjem svojim Srpstvo u Mitrovici’. Međutim, prevarila se ta majka, prevarili smo se i mi kada smo poverovali u to iskupljenje, jer to je bio samo prvi pokret neprijateljske ruke“ ostaće sačuvano u rukopisnoj zaostavštini Jovana Udickog povodom prvih dana okupacije.
U Vinkovcima je pak bio javno istaknut plakat „sa potpisom ustaškog logornika u ime ustaškog stana sa odredbama koje zabranjuju Srbima da sede u parku, da zalaze u javne lokale i ‘kina’, dok na pijacu mogu da idu radi kupovine tek posle deset časova.“ Kada su roditelji šesnaestorice uhapšenih Srba iz Starih Banovaca, kod Stare Pazove, zatražili od Artukovića da ih pusti, odgovor Ministra unutrašnjih poslova NDH bio je da je to nemoguće jer su u pitanju Srbi. „Da niste Srbi, bili bi pomilovani, a vi pošto niste priznati u Hrvatskoj kao Srbi, a nemate svog poslanika u Hrvatskoj, nema ko da vas štiti.“
Iz sremskih gradova proteruje se ćirilica, pa Hrvatski list iz Osijeka sa zadovoljstvom donosi dopis „Mitrovica bez ćirilice“ dok neki od najlepših i najpoznatijih delova Mitrovice, dobijaju nove nazive, sve u čast novih vlasti i njihovog poretka. Tako, Žitni trg postaje Trg Adolfa Hitlera, Trg Svetog Stefana i Trg Ćire Milekića postaju Trg Ante Pavelića, Stari šor postaje Ulica Hermana Geringa. Svoje ulice dobili su tih dana i Gebels, ali i Ante Starčević. U toj ulici je između ostalih, živeo i Jovan Udicki. Kuriozitet je da je u Mitrovici ulicu imao i Horst Vesel, heroj nacističke partije iz perioda borbe za vlast. Kako ne bi ostali bez dokaza lojalnosti, rimokatolički i grko-katolički sveštenici služili su svakog 20. aprila, na Hitlerov rođendan, posebne svečane mise, u njegovo zdravlje.
Sećajući se tih svetkovina, Udicki će nekoliko godina kasnije, 21. februara 1950 zapisati u svoj dnevnik i to da su Prvi i Drugi svetski rat jasno u prvi plan izneli mržnju koju su rimokatolici gajili „na sve što nije katoličko.“ Na to će dodati još i stav da ni u godinama nakon rata nema promena u rimokatoličkom odnosu prema pravoslavnima, pošto papa i Vatikan u miru, kao i u ratu jednako raspirjuju mržnju.
Proglašavajući svoju veru za „jedinospasavajuću”, rimski Papa zapravo želi, smatra Udicki „da ima prevlast u svetu.“ „To smo mi na našoj koži osetili. Velika većina Hrvata i Mađara i Nemaca i sav katolički živalj udarao je po nama Srbima.“ Nešto kasnije, polovinom marta, zapisaće nakon jednog razgovora sa bivšim komšijom Hrvatom i to da je hrvatstvo ustašama bilo samo instrument, a da je glavni cilj bilo širenje rimokatoličke vere na onim prostorima na kojima su živeli pravoslavni.
*Tekst objavljen u okviru projekta “1942. godina krvavog leta” koji je sufinansiran sredstvima Vlade Republike Srbije, Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
