Odajte počast svojim idejama!
– Neke ideje su kao helijum. Ako ih bude mnogo, odletećeš u nebo. Neke su kao piletina: meso je zdravo, ali ne treba biti baš toliki mesožder. Imaš ideje koje su kao hleb: ne treba ih previše jesti, ali su bazični nivo koji je neophodan. Ako tu i imaš nedoumice, uvek ćeš lako prepoznati momenat u kojem počinješ da gaziš svoje ideje. Kada odlučiš da si racionalan, da se plašiš, kada sebe ubediš da nemaš talenat, da nema ideje. Tada postaješ niko, a to je strašno.
Dok okreće stranice najnovije “Zlatne serije” u kojoj se po prvi put susreću istraživač noćnih mora Dilan Dog i Dampir, lovac na vampire, ne prestaje da priča o značaju poznavanja ljudske anatomije. Strip mu, kaže, nikada nije privlačio previše pažnje. Razlog tome nije akademska uštogljenost koja ne priznaje vrednosti pop-arta, već potreba da se lični izraz svede na samo jedan kadar, onaj koji će obesmisliti postojanje ostalih. Jedan kadar mora da sadrži sve što je potrebno za razumevanje .
Vuk Muškinja svakako nije čovek jednog kadra. On slika, piše, svira. Oslobođen matematičkog razumevanja stvarnosti neprekidno traga za ispunjenjem svog herojskog dela: pružanja sreće ljudima u sopstvenom okruženju. Vuk je čovek bajke, ideje, neponovljiva figura rešena da, pošto je jednom napravila korak ka Ideji, ne dopusti svetu da ga okuje sopstvenim strahom.
– Sve je to jedan kadar, demantovao me je kada smo se nedavno sreli. – Ljudi obično jesu kadar, samo je pitanje da li mi to možemo da vidimo i da li to oni koje gledamo žele da nam pokažu. Ništa nije podeljeno i sve je uvezano. Kao u bajci. Priča se grana na mnogo strana, može da dođe do pojave novih junaka, zapleti mogu da se umnožavaju beskonačno, kroz njih možete da prepoznate različite strane karaktera glavnog junaka, ali je osnova ista. Jedan je put koji junak prolazi od početka do kraja. Bajke su, kada malo bolje razmislite – sve. One su ogledalo svih naših unutrašnjih svetova. Naš život je bajka, jer namtrebaju uzori herojstva, da bismo se izgradili ili da bismo pronašli u sebi heroja, ako već verujemo da smo sa njim rođeni. Dnevno čitam po jednu bajku. Drugar mi je dao odličnu zbirku “egzotičnih”: švedskih, kavkaskih, mongolskih, afričkih, južno i severno američkih. Trenutno sam na kavkaskim. Volim te priče. Volim carevića koji kreće na put, volim njegovog mističnog saputnika koji mu pomaže da pobedi zlog ili ljubomornog kralja. Danas malo čitamo bajke i u tome grešimo.
Da li je to uzrok matematičkog poledana svet? Koliko uopšte savremeni čovek odudara od junaka drevne priče?
– Što se tiče prvog dela pitanja, mogli bismo se složiti. Svet lišen bajke, uopšte duhovnog, jeste svet koji u sebi uništava osećaj za lepo, to je svet koji beži od ideja, suprotstavljajući ih “ograničenjima”. Što se ostatka tiče, nisam siguran da mogu ponuditi tačan odgovor. To zavisi od čoveka. Kao kada biste me pitali da li ljudi jedu so. Ne znam. Neko jede malo, neko puno, a neko uopšte ne soli. Neko bajke čita puno, neko malo, a neko od njih beži. E tako je neko junak, a neko nije. Bajke ne poznaju polovične junake. Ili jesi ili nisi.
Gde si ti na toj skali?
– Da ne budem lažno skroman, često posmatram sebe kao heroja iz bajke. To herojstvo sadržano je u stvaranju lepih slika i sviranju dobre muzike koji oplemenjuju ljude i čine ih srećnim.
Doslednost je još jedna vrlina junaka iz bajke. U mom smislu to znači da nema oscilacija. Radi se stalno i bez predaha. Treba biti Radioaktivni komarac. Svaki dan treba kačiti nove stvari, ali kvalitetne stvari.
Radim svaki dan. Ideja je jedan dan, jedna slika i kada preskočim dan, osećam se prilično loše. U poslednje vreme radim obično noću. Ustanem u jedan, odradim set vežbi, desetak minuta sa lakšim tegovima i onda krenem sa slikanjem. Nekada slika nastane brže, nekad sporije. Nekada satima tražim motiv, gledam slike, šetam, čitam bajke, a nekada ideja bude mnogo čistija.
Ne misliš da bajka traži od nas više od onoga što nas čini zadovoljnim? Svako od nas bi mogao da pronađe razlog da se smatra herojem. A da li je to smisao bajke, ili bajka želi da pređemo preko sedam gora i sedam mora da uradimo nešto veliko, a ne da se držimo na malim svakodnevnim stvarima koje svakako mogu nekoga učiniti srećnim?
– Imate i bajke koje ne vrede mnogo. One jesu pričane pre nekoliko vekova, ali imaju beskorisne smrti, nedostaje im jasna poenta, loša je naracija. Postoje i bajke koje nisu baš toliko bajne. Pitanje jeste na mestu, ali mislim da uvek treba ramišljati i o lošim bajkama. Ne traže sve bajke od nas isto, niti nam nude jednaka rešenja.
Treba naći pravu ideju i ići za njom. One nas pozivaju, samo je pitanje da li ćemo odgovoriti na te pozive. Postojanje ili izostanak tog odgovora jedino je pravo odgonetanje pitanja mesta bajke u savremenom svetu i našeg odnosa spram nje. Bajka je ideja.
Pa dobro, koliko odgovaramo pozivu ideja?
– Opet se možemo vratiti na to ko koliko soli hranu. Ali, ono što je lako vidljivo jeste činjenica da ljudi sami sebi odsecaju mogućnost da urade ono što žele da vide, da beže od poziva idjea, kao da su ideje sirene koje žele da unište naše brodove. Vi možete sresti ljude koji imaju sjajnu ideju šta bi trebalo slikati, imaju u glavi i čitave kompozicije, boje… sve… ali se ne usuđuju da krenu u materijalizaicju tih često zaista maestralnih zamisli.
Ja sam video Dilana Doga, video sam Leonarda, Mikelanđela, ali nisam video tvoj rad, ili rad mog komšije, prijatelja… A to bih voleo, jer mislim da bi tu imalo šta da se vidi. Odajte počast svojim idejama, ne odbacujte ih!
Da li to znači da treba odati počast baš svakoj ideji?
– Ne! Čovek koji bi to radio bio bi teški neurotik. Neke ideje su kao helijum. Ako ih bude mnogo, odletećeš u nebo. Neke su kao piletina: meso je zdravo, ali ne treba biti baš toliki mesožder. Imaš ideje koje su kao hleb: ne treba ih previše jesti, ali su bazični nivo koji je neophodan.
Ako tu i imaš nedoumice, uvek ćeš lako prepoznati momenat u kojem počinješ da gaziš svoje ideje. Kada odlučiš da si racionalan, da se plašiš, kada sebe ubediš da nemaš talenat, da nema ideje. Tada postaješ niko, a to je strašno.
Zašto ljudi odsecaju ideje?
– Patologija. Preterani strah za opstanak. Čovek je makar jednim delom životinja, a živnče je je lako uplašiti. Nekada čovek sam raspiruje taj strah, jer mu se često čini da ne haje mnogo za svoj život. Onda on, da bi se “prizvao pameti”, čini zapravo suprotno. I šta onda… lišen ideje, sedi i truli. Vene. Uplašen čovek neće preći sedam gora i sedam mora. On razočarava bajku jer ne može do kraja da shvati da ići putem koji bajka nalaže ne znači ujedno ići “boljim” putem.
Bukovski je godinama radio i kada nije znao šta tačno radi. To često nije mogao da naplati, pa se vratio radu u Pošti, ali je nastavio da piše. Pikaso kaže da će inspiracija doći, ali te mora zateći na radu. Postavite sebi razumne stepene, napravite taj potreban korak i ne odričite se ideja.
