Najvažnije bi bilo da država odvoji potrebnu količinu novca da opremi sve osnovne i srednje škole dovoljnim brojem informatičkih kabineta, a zatim da organizuje njihovo redovno servisiranje. Jer, čak i da opremite sve škole, a onda ih prepustite samima sebi, oprema će se vremenom, za dve ili tri godine, dovesti do stanja gotovo neupotrebljivosti, kaže ua „Sremske novine“ profesorka srpskog jezika u šidskoj OŠ „Sremski front“ Nataša Miljanović, Majkrosoftov inovativni trener nastavnik.
Razgovarala: S. Mihajlović
Zašto postoji ta dvojnost, da je internet istovremeno i prijatelj i neprijatelj?
– Kao i sva oruđa, možete koristiti internet na svoju korist ili na štetu. Tako je bilo i kad su osmišljeni radio, telefon, televizor, kompjuter… Sve može da se koristi i za dobro, ali, nažalost i za zlo. Na nama je da razmislimo šta zapravo želimo, a naročito šta želimo za svoje mlade, bilo mlađu decu, bilo tinejdžere.
Koja je najveća korist od interneta?
– Internet je mreža, pa bi trebalo iskoristiti sve što nam umrežavanje pruža. Danas možete prošetati virtuelnim muzejem Fride Kalo u Meksiku, možete razgovarati sa istraživačima podmorja dok su duboko ispod površine mora, možete prelistati retke knjige u svetskim bibliotekama, čak i vatikanskoj, možete pregledati gotovo kao lupom slike u Luvru, i tako dalje… Međutim, žalosno je što ipak neki biraju da igraju pasijans ili druge igrice, što čitaju žutu štampu i lažne vesti, što biraju da spamuju i spinuju i rade sve ono što šteti drugima, pa i njima samima.
– Kako možemo da utičemo na mlade da koriste internet pravilno?
– Najvažnije bi bilo da država odvoji potrebnu količinu novca da opremi sve osnovne i srednje škole dovoljnim brojem informatičkih kabineta, a zatim da organizuje njihovo redovno servisiranje. Jer, čak i da opremite sve škole, a onda ih prepustite samima sebi, oprema će se vremenom, za dve ili tri godine, dovesti do stanja gotovo neupotrebljivosti. Dakle, redovno servisirati hardver i softver, naročito antivirusne programe. Drugi važan postupak bio bi uvođenje jednog ili više profesionalaca, zavisno od veličine škole, koji bi dobio dužnost asistenta nastavnicima oko uvođenja IKT-a u nastavni proces. Nisu svi nastavnici jednako obučeni. Imate nastavnike informatičare, imate nastavnike kao što sam ja, koje to interesuje i sami su pronašli mnoštvo informacija, a imate i nastavnike kojima je potrebna veća ili manja pomoć. I meni je još uvek za neke aktivnosti potrebna pomoć stručnjaka iz IKT oblasti. Tako da bi taj nastavnik svakoga dana imao mnoštvo obaveza iz časa u čas, a nastava bi bila daleko kvalitetnija i modernija, pa bi verovatno više i motivisala učenike. Zatim, pokrenula bih inicijativu u vidu projekta u čitavoj Srbiji da svi učenici redovno imaju vannastavne aktivnosti, dakle ne obična i monotona predavanja, o pravilnoj upotrebi i mudrom ponašanju na internetu. Praktične aktivnosti, gde bi učenici vođeni instrukcijama nastavnika istraživali internet i otkrivali ono što do sada nisu znali ni da postoji, a što sam navela maločas. Otkrili bi da na internetu mogu da pronađu informacije koje im trebaju kad treba da sastave neki referat ili naprave prezentaciju kao domaći zadatak. Na tim radionicama sa njima bi se govorilo i o tome kako da poštuju tuđa prava na intelektualno vlasništvo, da ne prepisuju i ne plagiraju tuđe misli, da ih pravilno citiraju, kao i da sažmu tekst i izdvoje samo bitne činjenice iz ogromne količine informacija koje na internetu postoje. Sve to najbolje se uspeva vežbom, a ne predavanjima frontalnog tipa.
Internet je i ogromna zamka, sa mnoštvom primamljivih sadržaja kojima ne želimo da izložimo učenike. Kako izbeći da na tim časovima ne provere malo Fejsbuk ili Instagram, ili da ne igraju neku igricu?
– Mogu se uključiti specijalni filteri koji prosto zabrane da se ode na adresu Fejsbuka, Instagrama ili bilo gde gde nastavnik ne želi. Treba pokušati objasniti učenicima da su oni već sad odgovorni za trošenje svog vremena na koristan način. Što više vremena sada ulože u svoje obrazovanje, učenje stranih jezika, IKT-a i usvajanje veština koje se popularno zovu “soft skills” (kao što su umeće komunikacije ili saradnja), to će im biti lakše kasnije, u srednjoj školi, na fakultetu, na poslu. Kad učenici shvate pojam lične odgovornosti, a to počinje već od petog razreda, kod zrelijih i odgovornijih među njima, onda upijaju znanja kao mali sunđeri i onda je veliko zadovoljstvo sarađivati sa njima, jer nastava i treba da bude upravo to – saradnja na njihovom usvajanju znanja. Mi, nastavnici, treba da im pomognemo da se snađu u moru informacija, da umeju da ih pronađu i upotrebe na pravi način i da stvore neki svoj proizvod, u moru drugih. Da budu kreativni, originalni i svoji.
Tekst je objavljenu sklopu realizacije projekta „Mladi u kandžama interneta“ koji je finansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
