Uprkos tome što vidi samo dva procenta, Branislav Viktorović se bavi brojnim sportovima kao što su kuglanje, atletika, plivanje I džudo – Veoma je aktivan u Međuopštinskoj organizaciji slepih i slabovidih gde članove obučava Brajevom pismu
Piše: M. Ninković
Branislav Viktorović (51) iz Rume, rođen je slep na desno oko, ali životnim nevoljama tu nije bio kraj, jer mu se 19. godini dogodio eksces u kojem je izgubio levo oko. Tri meseca je bio u totalnom mraku, a potom, kako su i sami lekari priznali, dogodilo se pravo čudo i na desno oko mu se vratila svetolst i vid od dva procenta.
– Na rastojanju od jednog metra, sada uspevam da relativno dobro vidim. Trudim se maksimalno i ono što obični ljudi vide 100 odsto, ja se trudim da vidim sa 1.100 posto. Zbog slepila, tokom godina razvila su se kod mene neka druga čula. Najviše mi je u tome pomogao sport kojim se i daje bavim, tako da se fantastično krećem i snalazim u prostoru.
Branislav se dugo godina veoma uspešno bavi sportom. Član je reprezentacije Srbije u kuglanju i osvajač je više medalja na domaćim i međunarodnim takmičenjima. Prvi sport u kome se okušao bila je atletika u kojoj je bio prvak Srbije i Balkana, a potom se takođe vrlo uspešno bavio plivanjem i džudoom. U ovom sportu, dva puta je zauzeo 9. mesto na Svetskom prvenstvu, a na Evropskom prvenstvu na otvorenom, zauzeo je 5. mesto. Na nedavno održanom 17. Prvenstvu Evrope za slepa i slabovida lica u kuglanju, u Banji Junaković, osvojio je dve zlatne medalje, u singlu i u kombinaciji. U Savez slepih i slabovidih u Rumi, učlanio se 1985. godine, a do 1989. godine, imao je 11 operacija na očima u pokušaju da se izvuče maksimum vida, ali nažalost, rezultat ipak nije bilo.
– Nikada se nisam predavao. Imam porodicu, suprugu Brankicu i dve ćerke, Ivanu i Jelenu. Moja supruga normalno vidi, a upoznali smo se nakon moje nesreće. Prihvatila me je i od nje, kao i od svoje dece, imam sve ove godine ogromnu podršku. Maksimalno se trudim da živim potpuno normalno kao i svi drugi ljudi. Najveća grešlka kod osoba sa invaliditetom i hendikepom je to što se većina povlači u sebe, zatvara i samoizoluje, gubeći tako dodir sa svakodnevnim životom. Nikada nisam dozvolio da me bilo ko sažaljeva i uspevam da i pored ovako slabog vida, normalno funkcionišem i kvalitetno živim.
Uprkos tome što vidi samo dva procenta, Branislav je završio srednju pedagošku školu, ali ostala mu je uvek žal što zbog svog hendikepa nije mogao da upiše Fakultet sporta i fizičkog obrazovanja. Veoma je aktivan u Međuopštinskoj organizaciji slepih i slabovidih gde članove obučava Brajevom pismu.
– Ovi savezi nisu samo puko brojanje članova i oni okupljaju populaciju od mališana pa do ljudi u zrelim godinama kao i penzionere. Nedostaje podrška države da bi mi mogli da se lakše okupljamo, kvalitetnije radimo i neophodno je ojačati te osnovne organizacije. Postoje table za Brajevo pismo, ali sistem po kome radimo je zastareo, stara su nam šila. Vodim nastavu na Brajevom pisamu i obučavam naše članove za rad na računarima, a među prvima u Srbiji sam savladao rad na računaru. Slepi mogu na kompjuterima da rade isto kao i videći ljudi. Interesovanje za učenje postoji, pogotovo kod kasnije oslepelih lica, jer je njima Brajevo pismo jedino pismo kojim mogu da se služe. Istakao bih sve radnike koji su u našem Savezu u Rumi, koji nesebično pružaju svoj maksimum da nam pomognu i olakšaju svakodnevnicu. Naš sekretar Dragana Savić, od trenutka kada se neko na predlog tri lekara oftamologa učlani, jer je jedino tako i moguće postati član organizacije, bukvalno preuzima gotovo kompletnu brigu oko člana. Bilo da je u pitanju dete ili odrasla osoba. Savez organizuje odlazak članova na komisiju, odvođenje dece do škole… Jednostavno čini sve da ne morate sami ići od vrata do vrata.
Nažalost, već duže vreme nije u funkciji semafor na centralnoj raskrsnici u Rumi i u ulici 27. Oktobra, sa glasovnim signalom i porukom koja je namenjena slepim i slabovidim licima i koji je kako i Branislav kaže, bio od velike pomoći.
– Ipak, želim da u ime članova uputim reči velike zahvalnosti lokalnoj samoupravi u Rumi, jer da nije njihove pomoći, Međuopštinska organizacija slepih i slabovidih bi mogla da stavi ključ u svoju bravu. Apelovao bih i na druge opštine da nam poput Rume pomognu i odvoje sredstva, ne samo za nas, nego i za sve druge invalidske organizacije, kako bi mogli najpre da normalno, a zatim i mnogo bolje radimo. Pitanje svih pitanja za sva invalidna lica je mogućnost zaposlenja. Poslodavci su skeptični i nerado ukazuju priliku ovakvim ljudima, bez obzira što tada imaju određenu pomoć države. To je još jedna velika predrasuda koja se teško razbija, iako su mnoga invalidna lica na svojim radnim mestima pokazala i profesionalnost, stručnost i produktivnost. Pored redovnih primanja koja garantuju određenu sigurnost, osobama sa invaliditetom je izuzetno značajno da budu radno angažovane, jer se na taj način osećaju društveno korisnim i dobijaju potrebno samopuzdanje.
Branislav na kraju poručuje svim ljudima koji život žive kao osobe sa hendikepom, da se nikada ne osvrću na ono što je bilo i da prošlost ostave iza sebe.
– Glavu uvek gore i život ide dalje. Treba se ponašati potpuno normalno i odnositi se prema životu kao da hendikep ni ne postoji. Tako sam se ja ponašao i živim kao čovek koji je možda i ispunjeniji i srećniji nego neka osoba koja nema bilo kakav oblik invaliditeta. Samo hrabro i sa verom u sebe.
Tekst je napisan u sklopu realizacije projekta “Ista smo priča” koji je se finansira iz budžeta Opštine Ruma.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
