Imanje nije zemlja, već ljudi na njoj
– Dedovina je važnija od svega i ne radi se tu samo o tome da „radim jer mi baba ostavio“, kako se to u Sremu kaže. Meni je prepuno srce kada se nađem u dolji u kojoj je bio i moj deda. Zemlju koju ja orem, orali su i moji stari. Radeći tako oni su ugrađivali sebe u tu zemlju. Zajedno sa semenom koje su bacali, oni su u tu zemlju polagali svoj znoj i trud. Zato ja znam da sve ono što sa nje niče u sebi sadrži trunku predačke krvi i znoja, priča Žika Tatić
Piše: S. Lapčević
Foto: M. Mileusnić
Ime Maradik, po prvi put se u spisima pominje krajem prve polovine petnaestog veka i to kao deo većeg poseda mađarskog plemstva. Dva veka kasnije, u pomenicima se sreće ime porodice Tatić. U traganju za sopstvenim korenima, Žika Tatić sasvim neobičan i nešem vremenu nesaobrazan čovek, došao je do navrdede, tačnije do šestog kolena i 1810. godine. Starijih podataka, za sada nema, pa je i pitanje trajanja ove porodice u malenom inđijskom selu i dalje otvoreno.
Ono što se zna i na šta je Žika naročito ponosan jeste podatak da je čukundeda Petar 1898. završio izgradnju velike barokne kuće koju su krasili brojni ukrasi i veliki ajnfort, karakteristični za sve gazdinske domove onoga vremena. Naredne godine, sa nepune 32, Petar je umro. Za njim su ostale dve kćeri i sin Živan.
Tih godina Tatići kao jedna od najuglednijih maradičkih porodica živeli su u velikoj porodičnoj zadruzi, da bi, pošto je petoro Živanove dece stasalo, rešili da podele porodični imetak. Kako je Živan imao četiri sina i jednu ćerku koja je otišla najpre za Sloveniju, potom u Zagreb i na kraju se udala za pukovnika Kraljeve Vojske Stevana Pavlovića u Beograd, te četiri sina, Svetozara, Borislava, Todora i Slavka, imetak je trebalo pravilno rasporediti. Svetozar je rano umro od tuberkuloze, pa su braća i otac rešili da u porodičnoj kući ostane najmlađi Borislav. Todor i Slavko su se odelili, preselili i svoj život nastavili “na goloj zemlji”, gde su počeli da grade nove domove.
Pošto je Bora imao dve ćerke, stara Tatićeva kuća danas je u Maradiku poznata i kao „Kuća Dikića“. Slavko je u međuvremenu dobio sina Miodraga, a Miodrag Žiku koji se oženio Violetom sa kojom ima Miodraga, Ivana i ćerku Tatjanu. Kako Tatjana ima ćerku Andreu, to je Žika, iako ima tek 48 godina, već postao deda.
Sa osmehom na licu i velikom ljubavi prema zavetu koji su mu u amanet ostavili preci, Žika nas je nedavno dočekao na svom imanju. I mada je naša ideja bila da pričamo o poljoprivredi i životu u Maradiku danas, razgovor vođen u izuzetnom ambijentu, pod jednako uređenim letnjikovcem vrlo brzo je prerastao u priču koja, zaključili smo, našem domaćinu najviše leži na srcu – onu o tome da novac ne vredi ništa kada se stavi na kantar sa porodičnim zaveštanjem u čijem centru se nalazi samo jedna stvar, ljubav… prema bližnjima, radu, tradiciji – svome.
Otuda i početak drugačiji od planiranog.
Srpski san
– Kod nas, obično, seljaci sa teškim uzdahom govore o svom životu. Ne vole ga, shvataju kao teret. Čak i onda kada od njega mogu da zarade. A to nije dobro. Sve više mi se čini da smo posečeni, iščupani, odvojeni od porodičnog zaveštanja, od tradicije, od onog duhovnog, nevidljivog, što je ne nekada krasilo naše srpske domaćine i činilo ih uspešnim seljacima i gospodom. Da ne ulazim previše u istoriju, poštujem svačiji sentiment, ali mi se čini da je sve to posledica onoga što se dešavalo nakon Drugog svetskog rata. Generacije koje su sticale svojim radom i koje su vaspitavane da ne budu pokvarene su ostajale bez imovine, pri čemu se oni drugi, koji su sve to dobili, nikada nisu naučili tim vrednostima. Za njih dobijeno je bilo i ostalo strano, za to oni nikada nisu imali dovoljno ljubavi i u tome su gledali isključivo mogućnost da zarade. Pa onda, kada posao ide, dobro je, kada ne ide, ne valja ništa. Ni zemlja, ni država, ni Bog. Sve se psuje. Kada valja – seje se, kada ne rađa – vadi i čupa. A to nije dobro, jer bez rada i vere ne može biti ništa dobro, započeo je svoju priču Žika Tatić.
A rada, vere i muke, bilo je kod Tatića koji su, u trgovini zarađeni novac, ulagali u zemlju. Kupovalo se kad i koliko se moglo, uvek uz nasleđeno i sajakom Žikinom željom da se jednog dana vrati onome od čega je sve počelo. Stvari su se posebno ubrzale, a želja našeg domaćina postala jača onog momenta kada je osetno narušio svoje zdravlje.
– Trudili smo se da širimo posao, jer sam uvek ispred sebe imao želju da povratim ono što su Tatići imali, a što je nakon rata oduzeto. U tome smo uspevali, ali sam platio visoku cenu… zaradio sam šećer koji je skočio na 27! Sećam se i danas da mi je rečeno da sam faktički u komi i na pragu dijabetesa dva. Konačno sam rešio da sve presečem, da podvučem crtu i da se u potpunosti okrenem poljoprivredi. Smanjivali smo poslovanje, izdavali u zakup i prodavali razrađene poslove. Vreme je pokzalo da nisam pogrešio. zdravlje se za ovih desetak godina stabilizovalo, a ja nikada kao sada nisam uživao u poslu kojim se bavim, nastavlja priču Žika.
Tako su Tatići, smatra Žika, uspeli da ostvare srpski san. Obnovljena je porodična tradicija, radi se ono što se voli i što garantuje stabilna primanja dovoljna da se, pošto se državi da njeno, uloži u sopstveni posao. A biti svoj, na svome i ne zavisiti od drugih, za Žiku je bila i ostala najveća vrednost.
Ljudi, ne zemlja
– Nije u zemlji tajna, nastavlja priču Žika. – U ljudima je. Možete imatai odličnu zemlju i loše ljude, pa će rezultat rada u najboljem slučaju biti polovičan. A možete imati lošu zemlju i vredne ljude, pa će rezultat biti bolji. Čak i da bude polovičan, to je ipak bolje, jer ste u to što imate uložili više rada, iščupali iz zemlje najbolje što se može. Ako ne radite, a imate mogućnost, to znači da držite sve u parlogu da ste nemarni i da, u krajnjem, nemate ni kućno vaspitanje ni bilo kakav odnos sa svojim precima koji su vam u amanet morali preneti ne samo oranice, već i osećaj duhovne povezanosti sa njom.
A trenutno, na svojim oranicama, Tatići se bave voćarstvom, povrtarstvom, ribolovom. Umesto ratarskih kultura zasadili su kajsije, pasulj, kukuruz šećerac, iskopali ribnjak i više njega posadili paulovniju. Za brikete i hladovinu kada sakupe dovoljno sredstava da ribnjak prošire i kraj njega, za buduće goste, postave bungalove. Do tada, na travnate površine svog imanja smestiće ovce. Da uštede na koševini i oplemene zemlju i uživaju u pogledu.
– Kuća u kojoj smo sada nekada je bila šupa i dok je nismo sredili, živeli smo u „predoj“ kući, do ulice. Kako je vreme prolazilo, a ja sve teže podnosio zatrovane odnose među ljudima, tako smo se pomerali duboko u dvorište. Na kraju smo došli do ove kuće u kojoj smo trenutno i koja pruža najlepši mogući pogled, na dvorište, imanje i Frušku goru. Još kao mali voleo sam da sa krova šupe gledam u iste vrhove koje i danas vidim. Te vrhove gledao je moj otac i otac mog oca. Danas ih, iz nešto lepšeg ambijenta, gledaju moja deca i unuka. Zato sam srećan čovek. Uspeo sam intenzivnom proizvodnjom „na smenu“ da zaradim sasvim dovoljno da ostvarim dečiji i mladićki san. I sve to vodeći računa da čestito nastavim tamo gde su do „seče“ stali moji stari. Uvek ih se sećam i sve što radim, radim njima u čast. Dedovina je važnija od svega. I ne radi se tu samo o tome da „radim jer mi baba ostavio“, kako se to u Sremu kaže. Meni je prepuno srce kada se nađem u dolji u kojoj je bio i moj deda. Zemlju koju ja orem, orali su i moji stari. Radeći tako oni su ugrađivali sebe u tu zemlju. Zajedno sa semenom koje su bacali, oni su u tu zemlju polagali svoj znoj i trud. Zato ja znam da sve ono što sa nje niče u sebi sadrži trunku predačke krvi i znoja. A toga se častan čovek nikada ne odriče, jasan je na kraju razgovora Žika Tatić.
Šećerac garantuje zaradu
– Sa tri do pet jutara šećerca može jako lepo da se živi. Šećerac ima oko 35.000 zrna u jutru. Ako vam uspe 20.000 po jutru, vi ste „dobri“ za dve hiljade evra po jutru. Na pet jutara to vam je 10.000 evra. Podelite to sa dvanaest meseci pa vidite koja je to računica, samo od šećerca. Ali mi jesmo narod koji previše kuka. Da se razumemo, ja znam kako se živi i da nikome nije lako, ali je činjenica da sve teže pronalazimo načine da iz muka izađemo, ali da sa druge strane, lako nađemo povoda za stalno naricanje. Treba stisnuti zube i ići napred, smatra Žika Tatić.
