KOLIKO KOŠTA GRAM SREĆE: SNEŽANA BAJIĆ, MAJKA HRABROST
“Mi smo tokom godina uspeli da razvijemo sopstveni način komunikacije. A, znate, majkama nije potrebno mnogo da shvate šta njihova dece žele i šta im nedostaje. To je osećaj koji naročito razvijete kada nemate drugi način da pomognete svom detetu i to je ono što me čini srećnom… Bez obzira na to kroz šta prolazimo, da mogu, ponovila bih sve. Istina da se ni posle svih ovih godina ne kajem i da, ma koliko mi nekada bilo teško, rado prihvatam sve što nam dani donose, čine me i srećnom i zadovoljnom. Nekome gram sreće teži čitavu tonu, meni treba malo, jedan topao dečiji pogled. A možda… kada bolje razmislim, to i nije baš tako “malo”. Ovim rečima, kao iz topa, na pitanje “koliko košta gram sreće?”, odgovorila je Mitrovčanka Snežana Bajić, majka Đorđa Vučenovića koji već devet godina živi sa “Larsenovim sindromom”. Zbog slabljenja mišića koje izaziva ova bolest, Đorđe ne može da sedi, priča, hoda, hrani se preko aparata i živi na veštačkim plućima.
– U početku sve je teklo kako treba, započinje svoju priču o sreći Snežana. – Išla sam tokom trudnoće u Novi Sad i analize su pokazivale da nema nikakvih problema. Ništa nije ukazivalo na bilo kakvu, a posebno ne na ovu bolest. Međutim, desilo se da je Đorđe rođen sa deformitetom zglobova, šaka i stopala, pa su nas odmah uputili u Institut za majku i dete u Beogradu. Sa tri meseca operisao je stopala i to je bilo dobro. Spremali smo se za operaciju kolena, ali su nam se na tom putu isprečili problemi sa disanjem. Sa 11 meseci ustanoljen mu je “Larsenov sindrom”, a i to posle dosta muka. Ja sam naime primećivala da on ima problema sa disanjem, ali malo ko danas sluša majke. Prvo su nas slali kod pedijatra, pa vraćali, pa na inhalaciju, pa vraćali, sve dok dete u jednom mentu nije izgubilo svest i potom prestalo da diše. Onda smo došli do oživljavanja, da bismo tek posle dosta muka došli do dijagnoze. Ponuđeno nam je da ga ostavimo u bolnici, a to znači – sigurnu smrt. Odbila sam. Doneli smo ga kući i uprkos prvim prognozama da neće živeti duže od dve-tri godine, mi čekamo mart i deveti rođendan. Eto, to vam je sreća, kada stvari nisu gore nego što jesu.
Dani koji se znaju…
Već godinama Snežana je neispavana i ne pamti kada je imala više od tri sata sna. Umorna je, izolovana, sa jako malo slobodnog vremena koje, ako ga i nađe, koristi za obavljanje neophodnih nabavki: hrane, lekova i plaćanje računa. Koliko je srećna kada je sa svojim sinom, toliko je, priča pomalo stidljivo, srećna kada iz kuće izađe. Prijatelji retko dolaze, pogotovo tokom zime, kada i najslabija prehlada Đorđu može da stvori velike probleme. Na sebe je odavno zaboravila, ali, kako kaže, ne buni se. Za nju, briga o sopstvenim potrebama odavno je – sramota.
– Moji dani se znaju. Ako nešto i zaspim, budim se najkasnije u sedam. Nahranim Đorđa, presvučem ga, obavim sve što treba oko toalete, nahranim ga. Onda stavim da se kuva, a za to vreme sam stalno sa Đorđem. Obilazim ga, pričam sa njim, vodim računa da je sve na svom mestu. I tako čitav dan, svaki dan. Uveče je najteže. Tada sam već umorna, samelje me i stalno ponavljanje jednih istih svakodnevnih radnji. Spava mi se, ali Đole ne da. Pogotovo mu smetaju ove magle. Onda i tokom noći sedim sa njim, dok mi glava ne kolne. Pa se trgnem, prošetam po kući, vratim se. Ako se desi da zaspi, iskoristim priliku, ali i to je slabo, pošto ne smem da dopustim sebi da utonem u dubok san. Brinem se, nastavlja priču Snežana. – Imunitet mi je značajno i trano opao. Trudim se da odem kod lekara što je moguće češće. Dobro znam da moram biti zdrava da bih bila na usluzi mom sinu, a i da bi on bio zdrav. Letos sam operisala žuč i bilo mi je strašno bez Đorđa. Trpela sam bolove dokle god sam mogla, dok se nisam onesvestila, a onda sam morala otići lekaru. Do povratka iz Bolnice, brigu je vodila medicinska sestra. Ne mogu reći da je bilo problema, ali sam se tada prilično ozbiljno zapitala šta će biti sa mojim sinom kada ja ne budem mogla da se staram o njemu. Verujte, još uvek nisam pronašla odgovor i to me muči, to me čini manje srećnom.
Kad sreća postane teška
Đorđe ne zna za tugu. Ili ona do njega ne dopire. Njegova svakodnevnica ispunjena je ljubavlju, igrom i srećom. Snežaninom i srećom njenih ćerki i unučadi. Svi oni zajedno Đorđevom životu daju puni smisao, baš kao što on, idući u susret devetom rođendanu, srećom osenjuje život svojih bližnjih.
– Imam dve ćerke, ali one su udate, imaju svoje porodice i ne žive sa nama. Imam i unučad koja često borave kod Đorđa i mene što nas naročito raduje. Meni je to prilika da se malo opustim, a Đoletu su to najbolji drugari, iako im je ujak. Da nema njih bilo bi nam znatno teže, pošto smo prilično izolovani od zajednice. Porodična bliskost je još jedna stvar koja me čini srećnom. To je još jedna od onih trajnih ljudskih potreba koje se ne mogu ni kupiti ni platiti, nastavlja Snežana svoju priču o sreći. – Ljudi kojima u životu nedostaje “samo” novac, zanemaruju činjenicu da imaju mnogo toga, ili, što je još gore, ne vide neke stvari koje im nedostaju, a koje ne mogu da se plate. Nije sve u novcu. Đorđev život zavisi od novca, ali zavisi i od ljubavi i sreće. Nama trebaju filteri, aparat, koncentrati kiseonika, lekovi, ali sve to ne bi vredelo ništa da nije ljubavi i sreće koju oboje osećamo kada smo zajedno.
A sreća nekada ume da bude i teška. Pogotovo kada je neraskidivo povezana sa tugom. To je, kaže Snežana, teško shvatljivo jedinstvo koje ne može da razume svako.
– Tužna sam… i srećna u isto vreme. Tužna sam ne zbog sebe, ja sam svesno odabrala život svog sina. Ne naričem nad svojom sudbinom. Tužna zbog toga što je Đorđu moralo da se desi sve ovo. On je dobro dete, ima učiteljicu, prati koliko god može i to je ono što me u isti mah čini srećnom. Srećna sam i zato što vidim koliko se on, tako mali, bori za sebe. Svašta je preživeo, toliko bola pretrpeo… i još uvek trpi… ali je srećan. Da bi bili srećni, ljudima su potrebni pažnja i ljubav, a ne novac. Meni da bih pokrila sve što Đorđu treba, mesečno treba oko 50.000 dinara. Na to dodajte još troškove stanovanja, pa se preračunajte. Sarađujemo sa Fondacijom Aleksandra Šapića, imamo socijalnu pomoć, živimo u stanu koji smo dobili od Grada. Ja šaljem apele i molim ljude da nas podrže, jer bez njih mi ne možemo ništa. Koliko meni na kraju ostane, ja najbolje znam. Ali, ne žalim se na to. Srećna sam kada uspem da obezbedim sve što je Đorđu potrebno, kaže Snežana. – Ako imamo dovoljno pažnje i ljubavi za naše bližnje, biće bolje i nama i njima, a novca, koliko imamo. Moj sin ne zna da li ja imam ili nemam. On ne zna da li sam gladna ili možda tužna. I ne mora da zna. Uspešno sakrivanje tuge, još jedna je stvar koja me čini srećnom. Kao što vidite, moj život je sačinjen od – sreće. Pitanje je samo da li na nju gledamo istim očima.
Ukrstimo naše sreće!
Jeste li vi srećni? Jeste li nekada razmišljali, koliko teži gram vaše sreće? Priču o Đorđu Vučenoviću sigurno znate. Zahvaljujući upravo Snežani, mali Đole postao je vidljiv. Još uvek nedovoljno, ali znatno više od mnogih za koje ni ne znate da se bore, da ne odustaju i da za srećom tragaju na mestima kojima, na vašu sreću, nikada neće prići. Baš kao što i mnogi od nas sreću nalaze tamo gde je poraženima, ugroženima, napuštenima i izolovanima pristup strogo zabranjen.
Ukrstimo naše sreće, nađimo se na pola puta!
Pomozimo Đorđu!
Uplate na ime Snežana Bajić možete obaviti na računima: 325930060053879409 u Vojvođanskoj banci i u Telenor banci na račun 1150038169712029-06.
UZ NOVOGODIŠNjE BRIGE: LJUBAVI TREBA, A NE SKUPIH SAKOA I HALJINA
„Stiže nova godina“. Od usta do usta prenosi se vest koja to zapravo nije i najavljuje se događaj koji sve, pa i one koji misle da su drugačiji, navodi na promišljanja o lepom, o mogućnosti da samousrećenja i podele sreće sa bližnjima. Novogodišnji dani su oni u kojima obično sa mirom ispraćamo staru godinu, puni nade u bolje sutra dočekujemo sledeću, a sve verujući da će ono što je pred nama, uprkos svemu, biti bolje od onog što ostavljamo. Traži se šansa više za promišljanje o lepom.
I nije retko da nam, ovakvima kakvi jesmo, jedini problemi budu šta u „najluđoj noći“ obući, šta kupiti, šta poručiti da nam se kupi. Tako, mršteći se nad sopstvenim novogodišnjim „udesom“ olako dopuštamo sebi da uludo protraćimo mogućnost sretanja sa danima koji dolaze, šansama koje tražimo, a za koje nam niko ne može dokazati da nisu moguće i da se neće desiti, bez mnogo promišljanja ne dopuštamo sebi da malo slobodnog vremena koje ionako jedva otimamo od svojih dnevnih zaduženja, provedemo kako dolikuje ljudima koji se vole, međusobno povezanim kopčama jačim od onih koje smo možda videli na haljini ili sakou koje nećemo dobiti, a čiji nedostatak na vešalici boli više od bilo kakvog udarca.
Jelena Žilić iz Martinaca nema tih problema. Ne zato što joj je u životu sve potaman. Ne zato što ima sreću (ako to zaista jeste sreća?) da se nalazi u grupi onih koji su tokom tranzicije uspeli da dođu do dovoljno novca. Ne ni zato što ima nekoga ko bi joj omogućio sve što poželi. Ne. Jelenini problemi drugačije su prirode i u njima se možda i najbolje mogu ocrtati sve naše malodušnosti, prazna razočarenja i nepotrebna nerviranja oko stvari koje ne samo da nam nedostaju, nego nam, da bismo bili srećni najčešće ni ne trebaju.
„PEG“ i kuda posle?
Jelena Žilić, samohrana je majka. Njen sin Luka boluje od cerebralne paralize, spazmične distonije i epilepsije. Ako se možda i ne sećate, to je onaj naš drugar za koga smo prošle godine u nekoliko navrata organizovali velike humanitarne akcije nakon kojih smo kupili specijalni bicikli – motomed. Pre mesec dana, zbog straha od gušenja prilikom ishrane, a usled nedostatka akta gutanja, nemajući više kud, Jelena je rešila da podvrgne svog sina perkutnoj endoskopskoj gastrostomiji. Ako ne znate šta je „PEG“, važno je da saznate da se radi o posebnom hirurškom zahvatu kojim se stvara otvor na stomaku i zatim na abdomenu, kako bi se ubacila epruveta ili cev za veštačku ishranu.
Luka trenutno jede lakše i sigurnije, ali ga je zahvat vezao za krevet što Jeleni i terapeutima znatno otežava rad sa Lukom. Strah od regresije, nakog više od petnaest godina intenzivnog rada i kakvog-takvog pomaka na bolje, sve je učestaliji, pa nije ni čudno što je Jelena, kada smo je pitali šta misli o novogodišnjim „mukama“ nas „običnih“ ljudi, odgovorila skromnim osmehom i laganim odmahivanjem ruke.
– Ja svog Luku volim najviše na svetu i navikla sam da živim sa onim što imam i nemam. Naučila sam da trčim, da jurim za onim što je najvažnije mom sinu. Sve sam to odavno prihvatila i bilo bi mi čudno da počnem da živim drugačije. Ja drugo ni ne očekujem, a kada je to tako, onda se mnogo ni ne razočaravate, mnogo ni ne tražite. Ono što meni treba i o čemu stalno razmišljam nisu novogodišnje haljine, izlasci u grad, već zdravlje. Lukino i moje. O mom sinu brinem ja, brinu moji roditelji, brat i snaja pomažu, ali ja ne znam šta će sve sa nama biti u budućnosti, priča nam Jelena i dodaje: – Moj Luka raste, ima gotovo 40 kilograma i sve teže mogu da ga nosim. Ako se razbolim ili mi se bilo šta desi, ko će onda voditi računa o njemu, kome da ga ostavim? I ovih dana, kada mnogi misle kuda za proslavu i razmišljaju o tome da im je ako ne jedini, a trenutno najveći problem što ne mogu da odu ovde ili onde, da kupe ovakvu ili onakvu haljinu ili odelo, ja razmišljam kako da svog sina podignem u vertikalizaciju, na našu stajalicu. Rana nakon intervencije sporo zarasta i nama je puno da čekamo najmanje tri meseca. Ako ne uspemo da ga uspravimo u što kraćem roku, gotovo sve što smo radili, što smo vežbali svih ovih godina, više neće biti vredno. „PEG“ smo prihvatili, ali kuda posle njega… to ne mogu znati. Plašila sam se svega o čemu sada intenzivno razmišljam. Zbog toga sam se trudila da hirurgiju maksimalno izbegnem. Sada, tu smo gde smo, nećemo se dati, a moja jedina novogodišnja briga je da li ćemo i u narednoj godini biti borbeni koliko i u ovoj.
Asistentica i pomoć iz Velsa
Već duže vreme, Jelena ima stalne tenzione glavobolje. Dodatno je opterećuje sve nesnošljiviji bol u leđima praćen hroničnom neispavanošću. Za spavanje, Luka pije tri leka. Efekat je slab uz tendenciju pogoršanja.
– Dobili smo personalnog asistenta. Poznanica iz sela, dođe dva puta dnevno po sat i po. Ta tri sata mi mnogo znače. Nisam sama. Imam mogućnost da se malo odmorim, da sklopim oči, da se posvetim svom dekupažu koji me opušta. Dokle god sam mogla da ga držim na rukama, ja sam ga hranila. On sada ima metar i šezdeset, težak je, i ja prosto više nisam mogla drugačije osim da se okrenem hirurgiji. Uvek razmišljam šta još mogu da uradim da olakašm život njemu i terapeutima sa njim. Zahvaljujući načelniku Voji Mirniću, Tanji Jovančević iz Crvenog krsta, vatrogascima iz Velsa dobili smo hidraulični krevet. Bili su ti momci kod nas u gostima, popričali smo i bili su zadovoljni kada su videli da je njihova donacija došla onome kome je zaista potrebna, priča nam Jelena i dodaje. – Znate kako, moram da vodim računa o ljudima koji meni život znače, a to su terapeuti. Ja znam da ako njima ne olakšam posao, ako im uslovi rada nisu iole dobri, oni će otići od mene. I ne zameram ja ništa, sama znam koliko je teško raditi sa mojim detetom. Redovno odlazim na kontrole, vodim računa o svom zdravlju i u toj borbi mi prolazi dan za danom.
Porodica….
Nedugo po Lukinom rođenju, Jelena je postala samohrana majka. Oca, koji je u međuvremenu otišao u Sloveniju, Luka nikada nije video. Nedostatak porodice, pomoći i podrške, Jeleni najviše nedostaju. Kako u ovoj, tako i u idućoj godini. Kroz sve godine koje su prošle, i u onima koje će doći, obnova porodice bila je i ostala njena najveža želja.
– Istina jeste da ja nemam vremena za sebe. Ni ne žalim se previše. Mada mi nije lako. Nekada se i sama pitam kako uopšte izdržavam sve sa čim sam prinuđena da se borim. Mislim da je po sredi ljubav. Ta ljubav me goni na razmišljanje o porodici. I mada znam da ima sve manje nade, još uvek nisam odustala od vere u obnovu sopstvene porodice. Poznajem neke porodice koje imaju manje-više isti problem kao ja, ali guraju napred. Lakše je kada kraj sebe imate nekoga, kada neko može da pomogne vama, vi njemu, kada dobijete zdravo dete kraj kojeg možete da napunite baterije, da ga vaspitate tako da jednom pošto vas nestane, povedu računa o svom bolesnom bratu ili sestri, priča Jelena: – Opet, da naglasim, ja znam da je moj Luka, uprkos svemu, srećno dete. Možda to na prvi pogled deluje čudno, ali on za bolje od onoga što trenutno ima ne zna, njegov svet je drugačiji od našeg, njegove potrebe su drugačije i on sve što mu treba dobija. Ja sam njegova, a on je moja porodica. Mi pričamo, pevamo, radujemo se. Nekome sa strane to može delovati kao urlikanje, kao izraz bola, ali nije tako. Kraj njega ja se umorim… mnogo… ali sa njim ja i napunim svoje baterije. A kada to učinim, u meni se rodi nada da ću jednom ipak uspeti da obnovim svoj porodični život, da ću pronaći nekoga i da će neko doći do nas. To nije briga, nije ni novogodišnja želja već nada koja nadilazi sve nove godine.
***
Da li vas još uvek muče „novogodišnje muke“? Ako su vam haljine, sakoi, izlasci i pokloni i dalje izvor problema i neutoljiva potreba… krajnje je vreme da razmislite o tome kakvi ste ljudi. Možda će promena koja će doći kao rezultat spoznaje sopstvenog pada biti najlepša stvar koja će vam se ove godine desiti.
NAKON NAPADA NA DIREKTORA: PROSVETARI TRAŽE STATUS SLUŽBENOG LICA
Sremska Mitrovica – Prosvetni radnici tražiće od resornog Ministarstva da ozbiljno razmisli o položaju zaposlenih u obrazovanju i da poradi na unapređenju njihove bezbednosti u školama. Jedna od tih mera biće i zahtev za dobijanje statusa službenog lica, a tražiće se i sistemska rešenja. Ovim rečima zaključena je konferencija za novinare koja je danas održana u Osnovnoj školi “Jovan Jovanović-Zmaj”.
Novinarima su se, povodom nedavnog napada učenika ove škole na direktora Zorana Đurića obratili Joca Kopčić, prvi čovek Sindikata prosvetnih radnika Sremske Mitrovice i Zvonimir Jović iz rukovodstva Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije.
Kako je bilo reči, u nadležnosti sindikata nije da iznose podatke o konkretnom slučaju, već da, nakon svega što se desilo, ponovo pred nadležne i javnost postave svoje zahteve koji se, naglašeno je, u dobrom delu javnosti najčešće svode na unapređenje materijalnog položaja.
– Tokom svih štrajkova, sindikati su uvek skretali pažnju na pitanje opštih uslova rada, među kojima je i pitanje bezbednosti. Deca treba da imaju svoja prava, ali upravo su prosvetni radnici ti koji danas uživaju najmanju zaštitu. Oni su na udaru roditelja i dece, što često utiče na kvalitet izvođenja nastave, ocenjivanja i obrazovanja uopšte. Zbog toga, mi ćemo od Ministra prosvete tražiti što skoriji prijem, kako bismo ponovo skrenuli pažnju na ove probleme. Ukoliko ne bude bilo sluha, za svoje zahteve izborićemo se sindikalno, naglasio je Kopčić.
Epilog slučaja koji je potresao Sremsku Mitrovicu, a koji se dogodio pre dva dana još uvek se ne nazire.
Nakon napada maloletnog učenika na diretkora sremskomitrovačke Osnovne škole „Jovan Jovanović Zmaj“, na sastanku reprezentativnih sindikata prosvete na teritoriji grada – Sindikata prosvetnih radnika Sremska Mitrovica, Sindikata „Nezavisnost“ i Sindikata obrazovanja Srbije, doneta je odluka o stupanju u štrajk upozorenja.
– Svi svi zaposleni u prosveti na teritoriji grada Sremska Mitrovica stupiće u štrajk upozorenja u petak, 18. oktobra. Toga dana se neće održati prvi čas u prepodnevnoj smeni i prvi čas u poslepodnevnoj smeni. U 12 časova održaće konferencija za štampu u dvorištu OŠ „J.J.Zmaj“ u Sremskoj Mitrovici, navodi se u saopštenju Štrjakačkog odbora i precizira da su se na ovaj potez reprezentativni sindikati odlučili zbog sve učestalijih incidenata u kojima su ugrožena prava dece i zaposlenih u školi.
– Incident koji se desio 16. oktobra u OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“ u Sremskoj Mitrovici, kada je fizički napadnut direktor škole od strane maloletnog učenika, poziv je za sve zaposlene u prosveti na reakciju, poručuju sremskomitrovački prosvetari i ističu da su ovim činom činom ugrožena prava i dostojanstvo svih zaposlenih u školi.
Prosvetni sindikati, već duže vreme ukazuje na propuste sistema u oblasti bezbednosti dece i zaposlenih u školi., navodi se u saopštenju i ističu zahtevi prosvetnih radnika: status službenog lica za sve prosvetne radnike, izmena Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, izmena pravilnika o određivanju društveno korisnog rada i izmena pravilnika o protokolu postupanja u slučajevima nasilja.
