• petak, 24. septembar 2021.

NASTAVLJENA AKCIJA “PETROVIH 800”: DODELJENE ZAHVALNICE DONATORIMA

Predstavnom “Kraljev put” u izvođenu maestralnog Vladimira Balašćaka i podelom zahvalnica, Odbor za podizanje spomenika Kralju Petru Prvom u Sremskoj Mitrovici, zahvalio se delu donatora koji su svojim prilozima pomogli da bista bude izlivena.

Podeljeno je 50 zahvalnica, a prepuna sala mitrovačkog Pozorišta imala je priliku da uživa u bravurama Vladimira Balašćaka, odličnom nastupu hora Društva srpsko-grčkog prijateljstva “irida”, ali i da po prvi put vidi izloženu bistu koja će, kako se u Odboru nadaju, na proleće biti postavljena.

Kako je novac od prodatih ulaznica ustupljen Odboru, tako se u njegovoj kasi, a za potrebe završetka posla nalazi dodatnih 25.000 dinara.


Gološijan traži minimum uslova, a daje mnogo

Banatski gološijan je jedna od autohtonih rasa koju u Sremskoj Mitrovici gaji Dragan Vančik. Оve kokoške drži u voćnjaku, oni su mu  i čistači terena pa u šali kaže da ne mora da kosi travu tamo gde gološijani prolaze 

Tekst: S. Đaković

Foto: Sl.Nikšić

Dragan vančik sa šampionskim peharimaBanatski gološijani su lepa skladna i nezahtevna rasa živine koja traži samo prostor i sunce. To mesto je moja bašta gde imam samo voće, a đivina je  moj čistač terena. Oni mi uredjuju travu koju ne moram da kosim. Troše malo koncentrovane hrane, hrane se iz zemlje, a meso im je slično divljači – tamnije je boje i prošarano je baš kako treba masnoćom – priča Dragan Vančik Mitrovčanin, član Udruženja za zaštitu i odgoj sitnih životinja iz ovog grada o staroj sorti živine koju drži.

Samim tim što tako žive, što se baziraju na prirodnoj hrani zdravije su i lepše od rasnih živinki. Vančik ima 30 kokica i nekoliko petlova , a svoje jato oplemenjuje  drugim rasama živine. Oni njegovi su su grao boje, a ba bi ih oplemenio ubacio je dve rase radi plimutrok i malek.

njihovo meso slično je divljačiČesto Vančik izlaže živinu sa svojim udruženjem iz Sremske Mitrice, tako je obišao ne samo izložbe u gradu i okolini već i područje Srbije, ali nije zapazio da drugi odgajivači imaju često gološijane.

– Ova rasa je nastala na banatskim salašima,pa je puštena napolje,  traži ponavljam minimum hrane , a daje mnogo. Nosilje su  maksimalne. Uvek imam stare i mlade koke. Držim ih samo za sebe. Znam da postoje ljudi koji drže farme takve živine, ali ne kod nas – kaže Vančik.

Prvi primerak ovaj odgajivač je obezbedio 2009. godine tako što je Udruženje za zaštitu i odgoj sitnih životinja iz Sremske Mitrovice ponudili zainteresovanim članovima da podele po30 do 50 pilića banatskog gološijana.  On je već imao neke domaće kokice,  domaćim životinjama se bavi  svoje 10 godine, pa je odlučio da uzme  banatske gološijane.  Imao je taj prostor od dva ara voćnjaka što je za taj broj bilo dovoljno

Uzelo je nas dosta te piliće od udruženja, ali sam ostao samo ja. I nisam se pokajao iako sam ja član kunićarske sekcije Udruženja za zaštitu i odgoj sitnih životinja iz Sremske Mitrovice.  Držim kuniće novozelandske rase bele i sive boje već decenijama . Kunići i naravno gološijani su mi  odmor od posla, zanimacija u slobodno vreme, pasija koja donosi druženje preko susreta odgajivača – kaže Dragan vančik, a kada mu stigne i  šampionsko priznanje za  živinu ili kuniće onda je još zadovoljniji.

Banatski gološijan

za izložbuPotiče od erdeljskog gološijana i rasa je posebno odomaćena u Banatu pa otuda i potiče njeno ime – banatski gološijan. Iz Erdelja je ova rasa kokoši doneta prvo u okolinu Kikinde, a odatle se raširila po celoj zemlji. Banatski gološijan je nastao određenom mutacijom gena. Za razliku od erdeljskog gološijana, banatski gološijan ima na polovini vrata malu pufnu od perja. To se u ukrasnom smislu bitno razlikuje od varijeteta od kojeg je nastao. Pored pufne na vratu, često i na glavi ima malu ćubu.

Projekat „Autohtono je naše” sufinansiran je sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije.

Stavovi izneti u ovom projektu nužno ne održavaju i stavove organa koji je dodelio sredstva.


Usevi desetkovani, prekidi u snabdevanju strujom

SREMSKA MITROVICA – Jučerašnje nevreme na području Sremske Mitrovice je najveće štete nanelo poljoprivredi, ratarskim i voćarskim kulturama. Kukuruz, soju i suncokret vetar je bukvalno sabio u zemlju i veliko je pitanje da li će se usevi oporaviti, dok je u atarima između Grgurevaca i Velikih Radinaca, uz olujni vetar, grad desetkovao useve.

IADVOJENA SAJT SA MITROVAKCOG PARKINGPrema informacijama iz Gradske kuće, ekipe komunalaca su od jutra na terenu i uklanjaju ostatke oborenih stabala na putu prema Ležimiru i u samom gradu. Prema prvim procenama, od porušenih stabala nije bilo većih šteta na javnim i u vlasništvu građana.

Zbog nevremena, do jutra su pojedina fruškogorska sela bila bez struje.


IZABRANI NAJBOLJI SREMSKI ĐACI: PRVO MESTO ZA SLAVKA KRSTIĆA

„Sremske novine“ su i ove godine, 15. put za redom, proglasile najboljeg đaka Srema.

Ove godine to priznanje je pripalo Slavku Krstiću, učeniku Mitrovačke gimnazije, dok su srebrna i bronzana plaketa dodeljene Milošu Pavloviću učeniku Gimnazije “Sava Šumanović” Šid i Draganu Vesiću, učeniku Gimnazije u Inđiji.

Ovu odluku donela je komisija u sastavu: Mirjana Đorđević, direktorka Mitrovačke gimnazije, Mirko Zrnić, direktor Srednje stručne škole „Branko Radičević“ iz Rume i Jovan Komlenac, profesor u Gimnaziji “Sava Šumanović” Šid, kao i predstavnici naše medijske kuće.


SREMSKA MITROVICA, ŠULjAM: PRIČA O DVE LASTE

Najlepše stvari u životu dešavaju se slučajno. Ili barem ne namerno. Nameste se. Ako želite da vam se nameste. Ako ne, onda vam smetaju, od njih bežite, skrivate se… prepuštate ih drugome.
Sremska Mitrovica: Zatekli smo je u dvorištu. Tik uz kapiju. Ležala je na betonu i trzala glavom. Skupljena. Malena. Nemoćna. Nameštala se tih dana kiša i jedino što smo mogli (ili mislili da samo to možemo), bilo je da je sklonimo. Da makar ne kisne kada već mora da umre.
Zašto baš nama? Mislili smo. Nije lako biti svedok tuđe smrti. A imao sam tu čast. Nekoliko puta. Čini mi se da je lakše umirati nego gledati smrt. Pa opet se mora… i jedno i drugo.
– Da joj damo makar malo vode, da ne ugine žedna, rekla je Snježana prinoseći malenom kljunu čašicu u koju je nedavno bio smešten jogurt.
Nisam odgovorio. Čučnuo sam i znatiželjno posmatrao šta će biti.
U nagnutu čašu tromo je uvukla glavu i par puta trznula. Brzo. Zatim još nekoliko puta. Brže. Za tren mi se učini da joj je bolje.
– Pa ova pije!
– Dobro je, neka pije.
Aleksandra, lastaOdlazim po kutiju i malenu lastu nesretno zalutalu u naše dvorište smeštam u kartonsko gnezdo.
Šuljam: Stajala je u jedinoj prostoriji za igru koju imaju. Tik uz ulazna vrata. Lagano naslonjena na zid. Skupljena. Malena. Povučena. Nameštala su se toga dana oko nje ostala deca, ali ona nije bila zainteresovana. Gledala je u stvari ispred sebe i krila zadovoljstvo. Mi smo lovili osmeh.
Zašto baš nama? Mislili smo. Nije lako biti svedok tuđeg siromaštva. A imao sam tu čast. Nekoliko desetina puta. Čini mi se da je lakše živeti od danas do sutra nego gledati tuđu sirotinju. Pa opet se mora… i jedno i drugo.
– Slobodno priđi, sve ovo je tvoje, kaže joj Cica prinoseći sa stola nekoliko svezaka i na njima šarenu peretonicu.
Tromo pruža ruku i pošto ne može da dohvati pravi nekoliko sitnih koraka. Zatim još nekoliko. Brže. Slobodnije. Za tren mi se učini da se u času spuštanja tanušnih prstiju na ljubičastu podlogu peretonice na licu ocrta osmeh.
– Nasmejala se!
– Dobro je, neka se smeje.
Dolazi do stola i lagano počinje da razgleda po njemu rasprostrt školski pribor. U tužnu priču i naše živote nesretno zalutala Aleksandra Negovanović, budući šuljamački đak prvak koji ne zna šta je dečija radost, ali zna koliko je teško spavati pod vedrim nebom, u štali… u pokidanom ormaru.

 
***

Ako slučajne stvari prepustite drugome, nemate pravo da mislite da za njih niste odgovorni. Čim ste sebi dopustili da ih pogledate, vaše su. Ako ne znate šta sa njima da učinite, učinite dobro. Ne možete pogrešiti. Tako sa lastama, tako i sa ljudima.
Sremska Mitrovica: Nije prošlo mnogo vremena, a naša (ne)voljna drugarica je stajala na nogama. U vodi. Zanoseći se smešno poput pripitih gusara Long Džon Silvera uporno je pokušavala da razvije krila.
– Biće ona dobro, kaže mi Snježana. – Pusti je sada, što je bilo do nas to smo i uradili.
Šta smo to uradili… pitao sam se. Mi, koji o tome kako treba zbrinuti povređenu gradsku lastu ne znamo apsolutno ništa. Uz to, koliko smo uspeli da vidimo, gradska lasta koja je došla nama, a koju smo… eto tako… prozvali Aleksandra, nije čak ni bila povređena. Fizički. Njen bol i problem dolazio je iznutra.
– Dobro je što si joj donela vode. Da smo je samo ostavili, sigurno bi uginula, a to u krajnjem ne bi bilo ni pošteno sa naše strane. U našem je dvorištu, pa je i naša briga.
Šuljam: Nije prošlo mnogo vremena, a Aleksandra je veselo stajala kraj novog radnog stola. Okružena drugom decom. Zanoseći se smešno, poput pripitih gusara Long Džon Silvera, uporno se probijala kroz isprepletane dečije ruke.
– Sada je već bolje, kaže mi Milan. – Bilo bi dobro kada bi se ovakve stvari češće radile. Bolje bi se osećali oni koji pomažu, a lepše bi bilo onima kojima se pomaže. Važno je da se stvari ne posmatraju sa strane, da svako uradi ono što je do njega. Kao što je urađeno sada i ovde.
Šta smo to uradili… pitao sam se gledajući zaiskrele oči jedne druge Aleksandre. Mi, koji o tome kako pomoći ugroženom i povređenom znamo dosta, a ipak činimo značajno manje. Pogotovo kada bol dolazi iznutra. Kada se ne vidi golim okom, već oseća dušom. Kao Aleksandrin.
***

Aleksandra NegovanovicŠto možete, uradite. Uradite i što ne možete. Ako ne znate-pitajte. Bićete zadovoljni kada nekome zbog vas bude bolje. Lepše. Zlo je lako napraviti. Treba se potruditi za dobro.
Sremska Mitrovica: Drugoga dana, naša je Aleksandra konačno ugledala nebo. Pustila glas i… taman kada smo pomislili da ćemo joj morati tražiti novo stanište, raširila je krila prepustivši se vetru. I nekolicini drugih lasta koje su preletele preko našeg parčeta neba. Slučajno? Sve lepe stvari se dešavaju tako.
Naša Aleksandra je bila spašena, a mi smo bili srećni.
Šuljam: Posle izvesnog vremena, naša Aleksandra je konačno bila srećna. Oslobođena sopstvenih strahova, raširila je krila i prepustila se vetru. I nekolicini šuljamačke dece koja su svojim veselim glasovima premrežila nemalu igraonicu. I sve to… slučajno. Kako se obično dešava sa lepim stvarima.
Naša Aleksandra bila je srećna, a mi smo bili zadovoljni. Makar na tren.

***

Nedavno, grupa Mitrovčana uručila je poklon Aleksandri Negovanović, devojčici iz Šuljma koja ove jeseni polazi u prvi razred. Za razliku od druge dece, Aleksandra ima tu nesreću da živi u izuzetno teškim porodičnim i materijalnim uslovima. Akciju su pokrenula deca i njihova vaspitačica Slobodanka-Cica Grčić, Mitrovčani predvođeni Milanom Gajevcem i potpisnikom ovih redova prihvatili, a Uprava za obrazovanje na čelu sa Ilijom Nedićem podržala. Kao rezultat, kupljen je novi radni sto, kompletan školski pribor i torba.
Za nevolju u kojoj se našla, Aleksandra Negovanović nije kriva. Baš kao ni njena imenjakinja sa početka ove priče. Pomozite svoje Aleksandre. Isplati se!


ODRŽANO JOŠ JEDNO “KOLO SREMA”: DECENIJE KOJE OBAVEZUJU!

– Kada imate manifestaciju koja traje četiri decenije, onda ne možete da posumnjate u njen kvalitet, kao ni u posvećenost onih koji iza nje stoje. Mnogo truda i rada meštani Grgurevaca, njihova udruženja i pojedinci uložili su u “Kolo Srema” i upravo zahvaljujući tome, mi danas imamo privilegiju da uživmo u prelepom folkloru i umešnosti momaka i devojaka koji iz godine u godinu dolaze u Fruškogorje kako bi pokazali da tradicija nije izbledela i da generacije koje dolaze znaju da vrednuju ono što su im preci ostavili u nasleđe. Ovim rečima je zamenik načelnika mitrovačke Uprave za kulturu Zoran Miščević svečano otvorio još jedno “Kolo Srema”, koje je protekle subote održano u Grgurevcima.

– Lokalna samouprava je tu da pomogne i podrži, ali je na Grgurevčanima da očuvaju ovu zaista prelepu tradiciju. “Kolo Srema” je događaj koji obnavlja život ne samo u malenim Grgurevcima, već u čitavom Fruškogorju i pruža nadu da društveni i kulturni život u našim selima ima lepu budućnost, rekao je Miščević.

I zaista, činjenica da pred sobom imamo festival koji traje 40 godina zaista obavezuje, naročito ako u obzir uzmemo podatak da mladi svoja sela napuštaju ne samo zbog materijalnih razloga, već i zbog ukupnog lošeg stanja, dobrim delom uzrokovanog nedostatkom kvalitetnog kulturnog i društvenog života. Zbog toga je očuvanje “Kola Srema” obaveza ne samo Grgurevčana, već i lokalne samouprave koja upravo u ovoj svetkovini narodnog šarenila i mladosti može i mora da pronađe model i za druga uspavana i tek probuđena mitrovačka sela.


Povećan broj saobraćajnih nesreća: april, mesec smrti

Sremska Mitrovica – Tokom poslednje aprilske nedelje, na području Policijske uprave u Sremskoj Mitrovici, u Rumi i Staroj Pazovi dogodile su se tri saobraćajne nesreće u kojima je život izgubilo čak šest lica. Uporedo sa ovim, dogodile su se i saobraćajne nesreće u kojima je došlo i do teških telesnih povreda opasnih za život. Brza vožnja pod uticajem alkohola  nepažnja tokom noćne vožnje, kao i nedovoljno izgrađena svest o potrebi poštovanja pravila i propisa u saobraćaju, osnovni su uzročnici povećanog broja saobraćajnih nesreća. Gotovo sve su se desile u noćnim satima, a glavni akteri su mahom bili alkoholisani vozači.

Upravo zbog alarmantnosti situacije, Policijska uprava u Sremskoj Mitrovici pokrenula je opsežnu kampanju rigoroznije kontrole svih učesnika u saobraćaju koja će se odvijati kako danju tako i noću. Pored pojačanih represivnih mera, pripadnici Saobraćajne policije, po rečima prvog čoveka Odeljenja Vladimira Roljića, sprovešće i čitav niz preventivnih akcija, od edukacija mladih i školaraca, do pojačanog informisanja javnosti o nužnosti poštovanja propisa i pravila saobrćaja.


Održana tribina o Kralju Petru: Dr Čeda Antić dao prilog za spomenik

Sremska Mitrovica – Juče je u mitrovačkoj biblioteci, a u organizaciji Odbora za podizanje spomenika Kralju Petru održana prva u nizu planiranih tribina na temu „Kralj Petar u svom i našem vremenu“. O najomiljenijem srpskom vladaru savremene epohe govorio je istoričar, profesor Beogradskog Univerzitetea dr Čedomir Antić.

Kao svojevrsni biograf Kralja Petra, dr Antić je prisutne upoznao sa svim najvažnijim momentima iz života njegovog i dinastije Karađorđević, a na kraju predavanja i sam je dao novčani prilog za podizanje spomenika čime je postao jedan od „Petrovih 800 junaka“.

Prilikom obraćanja, dr Antić je pohvalio našu inicijativu i istakao da joj veći značaj daje činjenica da su je pokrenuli građani, te da se novac prikuplja upravo od građana. Kralj Petar, rekao je dr Antić, ostao je upoznat u istoriji i narodnoj svesti kao narodni kralj, pa je i red da mu spomenik digne narod.