Kratko o Đuru Plesu: Mitrovački Švaba ratovao sa srpsko Kosovo
Neposredno po završetku Prvog svetskog rata 1918. godine, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca susrela se sa novim problemima. Ustavni spor između Srba i Hrvata koji je već od prvih dana nove države najavljivao ne baš jednostavnu integraciju u jedinstvenu celinu, dodatno su opterećivale separatističke težnje Albanaca Kosova i Metohije, Raške oblasti i Makedonije.
Đuro Ples
U želji da ove oblasti otrgnu iz sastava Kraljevine i pripoji ih matici, Albanci 1918. godine osnivaju “Komitet narodne odbrane Kosova”, koji je bio zadužen za pripremanje oružane pobune. Kada su 1920. godine tri člana ovog Komiteta postali ministri u Albaniji, od kojih je svakako najznačajniji bio njegov čelnik Bajram Curi (postao je ministar Vojske Albanije), dolazi do zategnutosti u odnosima između dve susedne države, što rezultira ulaskom trupa Kraljevine SHS u pogranične albanske oblasti sa ciljem da ih predaju na upravu Esad-Paši Toptaniju, prijatelju Srbije.
Već naredne 1921. godine albanski separatisti bili su u punom pokretu. Napadi kačaka na predstavnike vlasti postali su svakodnevna pojava. Ubijani su kmetovi, žandarmi, predsednici opština, učitelji, istaknute ličnosti. I mada je u martu 1922. došlo je do formalne normalizacije odnosa, albansko-bugarski iredentisti, pod patronatom Italije kasnije iste godine dogovaraju stvaranje zajedničkog komiteta kome se priključuju i crnogorski emigranti odani Kralju Nikoli.
Sukob vlasti i iredentista doživeo je vrhunac dve godine kasnije borbama na planini Čičevici i u Drenici, gde je 15. jula smrtno ranjen i vođa kačačke pobune Azem Bejta. Slom Bejtine i grupe separatista na Čičevici označio je i kraj pobune koja je, u godinama koje su prethodile Drugom svetskom ratu, dobila politički karakter. Tek sa Aprilskim ratom i potonjim rasparčavanjem Kraljevine Jugoslavije, albanski separatisti ponovo će uzeti oružje u ruke.
Đuro Ples (obeležen strelicom) neposredno nakon borbi na Čičevici
U borbama na Čičevici te 1924. godine, kao pripadnik Kosovsko-mitrovačkog pešadijskog puka, u sadejstvu sa Drugom žandarmerijskom brigadom i Prištinskim pešadijskim pukom, učestvovao je i jedan Sremac, Mitrovčanin, Nemac Đuro Ples.
Orden od Kralja Aleksandra
Đuro u stroju dočekuje Kralja Aleksandra u Kosovskoj Mitrovici
Do odlaska na Kosovo i Metohiju 1923. godine, Đuro je živeo u Sremskoj Mitrovici u današnjem Bulevaru Konstantina Velikog. Rođen je 10. februara 1903. godine od oca Matasa i majke Magdalene. Kao i većina podunavskih Švaba, bavio se poljoprivredom, a bio je zainteresovan i za fudbal.
Kako je, usled napetog stanja na Kosovu i Metohiji, tamošnja Žandarmerija potčinjena vojnoj komandi Kosovske divizijske oblasti, dolaskom na jug zemlje, Đuro je postao jedan od gotovo deset hiljada “čuvara juga”.
Za pad Kule Đuro je dobio orden
U borbama protiv Kačaka, Đuro je učestvovao gotovo godinu dana, a zbog junaštva i požrtvovanosti ispoljenih naročito u završnim borbama na Čičevici, kada je doprineo padu “Čičevačke kule”, Đuro je od strane Kralja Aleksandra Karađorđevića odlikovan za hrabrost i junaštvo. Orden je primio prilikom Kraljeve posete Kosovu i Metohiji.
Nakon operacija na Kosovu i Metohiji, Đuro se vratio u Sremsku Mitrovicu. Pošto je imao dosta zemlje, ponovo se okrenuo poljoprivredi, a u periodu od1935. do 1944. godine bio je aktivan u Fudbalskom klubu Radnički. Neko vreme bio je i član njegovog Upravnog odbora.
Ostalo je zabeleženo i to da je tokom Drugog svetskog rata bio po strani velikih događaja, trudeći se da, koliko je to bilo u njegovoj mogućnosti, zaštiti i pomogne srpsko stanovništvo. Tako je 1943. godine, u vreme kada se Fruškogorski odred našao u teškoj poziciji bio jedan od organizatora pomoći partizanima kojima je, preko svojih poverljivih prijatelja na prostoru Ležimira isporučivao hranu.
U oktobru 1944. godine, kao i većina mitrovačkih Nemaca, Đuro se našao u pokretu. Već naredne godine novi dom je pronašao u Gornjoj Austriji. Sremsku Mitrovicu posetio je samo jednom nakon rata i to 1963. godine. Umro je u Gornjoj Austriji 1993. godine.
NASTAVLJENA AKCIJA “PETROVIH 800”: DODELJENE ZAHVALNICE DONATORIMA
Predstavnom “Kraljev put” u izvođenu maestralnog Vladimira Balašćaka i podelom zahvalnica, Odbor za podizanje spomenika Kralju Petru Prvom u Sremskoj Mitrovici, zahvalio se delu donatora koji su svojim prilozima pomogli da bista bude izlivena.
Podeljeno je 50 zahvalnica, a prepuna sala mitrovačkog Pozorišta imala je priliku da uživa u bravurama Vladimira Balašćaka, odličnom nastupu hora Društva srpsko-grčkog prijateljstva “irida”, ali i da po prvi put vidi izloženu bistu koja će, kako se u Odboru nadaju, na proleće biti postavljena.
Kako je novac od prodatih ulaznica ustupljen Odboru, tako se u njegovoj kasi, a za potrebe završetka posla nalazi dodatnih 25.000 dinara.
KRALJEV PUT NA MITROVAČKOJ SCENI: NOVAC OD ULAZNICA BIĆE USTUPLJEN ODBORU ZA PODIZANJE SPOMENIKA KRALJU PETRU
U pitanju je prv predstava u istoriji srpskog pozorišta koja se bavi životom Kralja Petra II poslednjeg jugoslovenskog i srpskog monarha, ali pre svega čoveka koji je silom istorijskih prilika bio prinuđen da veći deo svog života provede daleko od svoje zemlje i naroda. Tekst je rađen po memoarskoj prozi NjKV Petra II Karađorđevića.ČETIRI SLIKE IZ KRAJINE: TAMO GDE SE (NE)ŽIVI
I danas… kada u Peruči opadne nivo vode, sa dna na Cetini izgrađenog veštačkog jezera, izroni stari manastir Dragović. Tada se temelji hrama osnovanog 1395. godine i ostaci težačkih kamenih domova, potopljeni pedesetih godina prošlog veka zabele na dalmatinskom suncu i poput kostiju sinu između Dinare i Svilaje. U Cetinskoj krajini. Kako Dragović, tako i dalmatinski Srbi. Tako Dalmacija, Lika, Banija, Kordun.. tako Slavonija…Tako Krajina.
Piše: S. Lapčević
Prva slika: Dragović
Na kraju zaboravljenog puta koji će svome cilju dovesti samo one koji znaju kuda idu, pred manastirom koji tiho gleda plavetni bezdan na čijem dnu i sam spava, dočekuje nas jeromonah Jovan. Zdravi se i smeje. Zadovoljan što ponovo ima sa kim da priča. Ćutke izlazimo iz autobusa. Neki se krste, neki pognute glave ulaze u portu, neki kleče, ljube zemlju. Stružu noktima i prljavim rukama smeštaju po koji grumen u plastične kutije od pomada. Dalmatinska zemlja leči dublje od mirišljavih masti. Kroz kožu i meso… do najudaljenije tačke duše.
U svetinju zasađenu na sredini kamenog puta između Vrlike i Sinja, dragovićka bratija vratila se devet godina nakon “Oluje”. Opustošen i opljačkan, lišen imovine, i sam upisan kao vlasništvo “Hrvatskih šuma”, sve do 2002. godine manastir je služio kao štala. Bolju nagradu “branitelji slobode” i “donosioci civilizacije” nisu mu mogli dodeliti.
– Sada je još dobro… Zahvljujući našim ljudima u rasejanju uspeli smo da postavimo nove podove, da freskopišemo manastirsku crkvu i kapele. Polako se ustrojava i dragovićka ekonomija, ali sve to ide teško. Uz dosta muke, malo novca i previše neizvesnosti, priča jeromonah Jovan. – Sve će se to, koliko Bog da, srediti- kaže potužno. Samo nema ljudi. Vrlika, čuvena po “Čuvarima Hristovog groba” više ne liči na sebe. Isto važi i za okolna srpska sela. Ako negde i imate koga, to su obično stariji ljudi, a i to samo da se kaže. Otišić, nekada jedno od većih vrličkih sela imalo je uoči rata više od 1000 stanovnika. Danas ih je 20. Žive tiho, teško, sami. Iz inata, zatvoreni u svoje kamene zidove, u svoju muku. Nema pesme, igre, nema dece, života. Srpsku nošnju u Cetini danas možete videti samo kod Hrvata. Na “Alci” u Sinju i u Vrlici, u kojoj su, od kako Srba nema, Hrvati preuzeli običaj čuvanja Hristovog Groba kojeg su naši stari u ove krajeve doneli sa obilazaka Svete Zemlje.
Što je trebalo, to se i otelo. Ukralo. Što nije, to je proterano. Što je ostalo, to se muči… Muči, ćuti i trpi. To je danas Dalmacija.
– Još nešto je Dalmacija, kaže uz osmeh naš domaćin. – Dalmacija, ona naša, kakvu znamo, kakvu sanjamo i kakve se sećamo, to vam je stari Dragović koji sa vremena na vreme izroni iz Peruče. To je priča o stalnom stradanju i obnavljanju. Bure nas potapaju, oluje nas nose, ali na suncu sijamo. Svoji na svome.
Tako smo i pošli dalje. Kao svoji na svome. U susret svome. Putem Knina, ka Krki, Krupi i Oćestovu.
Slika druga: Bukovica
Da bi sagradili Veneciju, Mlečani su pre više od tri veka posekli krajišku bukvu. Za njom su plakali ljudi. Pisali joj pesme, sačuvali ime. Pre gotovo tri decenije, da bi sagradili Hrvatsku, “oslobodioci” su posekli krajiške ljude. Za njima danas samo kamen plače. Njima nema ko da piše pesme… da sačuva ime. Trg Svetog Marka, Duždevu palatu, Most Rijalto, Santa Marija Dela Salute, danas posećuju mnogi. Sela načičkana između Zrmanje i Karinskog mora danas malo ko posećuje. Venecija vekovima mami uzdahe turista. Bukovica decenijma izdiše. Veneciji se dive milioni koji u nju dođu. U Bukovicu slabo svraćaju i oni koji su je “oslobodili”…
Kako Bukovica, tako Lika, tako Banija, Kordun, tako Slavonija…
Tako Krajina.
Pred 700 godina starom Krkom, zadužbinom Jelene Šubić, sestre Cara Dušana dočekuju nas dva bogoslova. Nastavljači četiri veka duge tradicije školovanja sveštenika u pravoslavnoj Dalmaciji. Nastao na mestu na kojem se hrišćanstvo propovedalo još od apostolskih vremena, manastir Krka bio je i ostao svetinja od prvorazrednog značaja u čitavoj Krajini. Zbog toga se tokom “turskih dana” u njega kao poslednji bedem slobode i sklanjalo… zbog toga je u “turskim” i potonjim “latinskim” danima i delio gorčinu života svog naroda.
– Da nema Bogoslovije, i da nema nas nekoliko desetaka bogoslova, i Krka bi podelila sudbinu drugih ovdašnjih manastira. Ovako – priča jedan od dvojice golobradih mladića – nakon prvog sakaćenja tokom “Oluje” i posle nje, kada se bratija počela vraćati, stvari su krenule sa mrtve tačke. A u toj tački, sa koje i od koje se pošlo, sve je bilo mrtvo… Bilo je šikaniranja, dovikivanja, pretnji… Ali znate, oni koji su spremni da se podvizavaju, slabo mare za telesna ograničenja. Što veća opasnost, to je podvig veći. I tako – ote se iz uzdaha mladog Ličanina – shvativši da nas pretnje neće oterati od Krke, nisu više ni imali kud, no da nas puste da budemo u jedinstvu sa Bogom.
A jedinstvo se u Bukovici uvek skupo plaćalo. Ono je bilo zalog slobode i jedina svetla tačka u danima robovanja. Dok posmatram tablu kojom se odaje zahvalnost Kralju Aleksandru na poseti manastiru 1929. godine, razmišljam o jednom starijem jedinstvu i drugačijoj slobodi. Za to vreme, u oko tri stotine kilometara udaljenoj Rijeci, kraj spomenika Oslobođenja, mladi maturanti pevaju ustaške pesme. Hrvatska ima svoju slobodu, Bukovica svoju. Tu jedinstva – nema.
Nada, prva iskra koja preko jedinstva vodi do slobode, zasijala je u Bukovici samo pet godina posle “Oluje”, kada se iguman Gavrilo vratio u manastir Krupu. Boreći se sa učiteljima riječkih maturanata otac Gavrilo nastojatelj najstarijeg srpskog krajiškog manastira, zadužbine Svetog Kralja Milutina, bio je primer da se može. U mraku, bez struje i vode, napadan mržnjom i okružen “čuvarima” od čije je zlobe strepeo i u dobre namere sumnjao, platio je cenu jedinstva i slobode koje se samo u Krajini mogu pronaći.
– Govorio sam, govorim i govoriću, da će naši krajevi vaskrsnuti. Do nas je. Cena koja se plaća je visoka, ali kada je u Krajini bilo drugačije? Zato je i napravljena, zato mi i jesmo ovde. Sve za šta smo spremni da platimo, darivaće nas. Sela jesu ispražnjena, ali povratnika ima. Više nismo sami. Kuće se koliko je moguće sređuju, ljudi ponovo zajedničare, u jedinstvu nalaze slobodu, poručio je na rastanku plameni iguman Krupe.
U Bukovici, kažu, danas nema mnogo reči. Ima muke, trpljenja i ljubavi. Bukovčani znaju gde su i svoju nadu polažu samo u Boga. A Bog, znaju, pokazaće pravi put. Onda kada se, kako nam je rekao starešina Manastira Oćestova jeromonah Kirijak pobedi malodušnost i u potpunosti preda – slobodi.
– Slobodan je svako ko pobedi sebe. To nema veze sa tim da li živite u ropstvu ili ne, da li ste sami, ili imate nekoga. Zato su, čini mi se, ovi naši krajevi slobodni čak i danas. Jer, ono naših ljudi što je u Dalmaciji, Lici, Kordunu, Baniji i Slavoniji… u Krajini… to je tu zato što je slobodno, zato što je rešilo da pobedi svoju malodušnost, da nadjača oluje, jadranske bure i slavonske bljeske. Slobodni su – priča nam jeromonah Kirijak – na kraju bili i oni tužni hrvatski tenkisti koje je, rešene da sruše svetinju, “Oluja” ko zna kako donela do pred našu crkvu. Podigli su poklopac na kupoli i gledali… gledali… gledali… spremili granatu i umesto da ispale ka zvoniku, okrenuli se i otišli. Bog pronađe put. Sloboda ima hiljadu lica.
I ko zna… možda je jedan od članova posade hrvatskog tenka dolazio u Oćestovo. Možda se, krišom, molio pred ikonom Svete Nedelje, baš kao što to i danas čine mnogi rimokatolici koji, skrivajući se i od sebe samih, iz Knina i Šibenika dolaze u manastir.
– Molimo joj se svaki dan i rado primamo ljude drugih vera, katolike ali i muslimane. Ne pitamo ih zašto su tu, ne branimo im ništa, već ih puštamo da iskaju svoj greh, pronađu sebi lek, susretnu se sa onim što traže. U našoj krajiškoj tišini i svojevrsnoj pustinji koja je nakon “Oluje” ostala, svojim prisustvom i životom, manastiri stvaraju novi svet. Monaški, tihi, isposnički, pokajnički. Sabiramo se i obnavljamo oko naših manastira jer, kako neki kažu, “oni su jedino što je ostalo”. A šta čoveku treba više od Boga?
Slika treća: Lika
Seča krajiških šuma odavno je zaboravljena. Njoj u čast spevana je i jedna od najlepših srpskih pesama kojom se oprost ne traži, već nudi. Smisao greha pesnik je otkrio u lepoti. Sećanje na seču krajiških ljudi još uvek krvari iz dubine pameti. Ona se ne zaboravlja. Ne otkrivši u njoj ništa lepo, pesnik joj nije sakovao stih… ako izuzmemo pijane doskočice “oslobodilaca” koje se i danas rado urlaju iz nekoliko stotina hiljada grla od Čavoglava pa do Vukovara… Smisao olujnog greha ne može se pronaći u lepoti. Oni koji su ga načinili, nisu bili sposobni da na njemu izgrade išta lepo. Otuda i nije čudno to što na prostoru od Gračaca do Ličkog Petrovog Sela zajedno sa ono malo preostalog stanovništva zajedno žive šuma, vukovi i medvedi…
Kako Lika, tako Dalmacija, tako Banija, Kordun, tako Slavonija…
Tako Krajina.
Lika je, kaže nam ispred crkve Silaska Svetog Duha u Donjem Lapcu, protonamesnik Predrag Sušić jedan od najstradalnijih delova Krajine. Na njoj su se ukrštale razne vojske, a tokom povlačenja Dalmacije u “Oluji”, bila je pod stalnim pritiskom nadolazeće hrvatske armade. Danas, to je pust kraj, koji je, računajući i zapadni deo, upisao tek nešto više od 500 prvaka. Među njima je preko 80 mališana srpske nacionalnosti, što, kaže ono malo preostalih ličkih Srba, kada se sve uzme u obzir, i nije toliko loša brojka.
Ličko-senjska županija trenutno je nasiromašnija u čitavoj Hrvatskoj. Devastacija i pustoš su toliki, da ni činjenica da u njoj smeštena Plitvička jezera godišnje poseti i do dva miliona turista ne može da promeni ovaj neslavni bilans. Od vikend-turista se ne živi. Za to su potrebni ljudi, a njih u Lici ima na kapaljku…
– U Donjem Lapcu koji broji nešto više od 900 žitelja, Srbi čine dve trećine stanovništva, pa smo jedno od nekolicine mesta u Lici u kojoj imamo lokalnu vlast. Imamo i dece, ona nas bodre, za njih se borimo i za njih živimo. Od skoro imamo i prodavnicu i to nam olakšava život, jer ne moramo da brinemo o dnevnom snabdevanju. Za nešto više, idemo dalje, do Gospića, a to ne mogu svi i ne često. Koliko možemo održavamo veze sa meštanima okolnih sela, kojih je malo i koji žive znatno teže… Pomažemo se, držimo se. Kao sveštenik ja redovno obilazim naselja oko Lapca, popisujem kome šta treba nabaviti, kupujem, šaljem, nosim… sam i uz pomoć drugih, kaže otac Predrag.
Noću, kada se Lika smiri, u naselja silaze vukovi i medvedi. Tada se stanovništvo povlači u svoje domove i čeka novi dan. Danju, kada im, slučajno ili namerno dođu gosti, šereti kakvi jesu, iznose ponude. Rakiju i čuvenu ličku basu. I onoga čega je malo, više je kada se deli.
– Ne dolaze ovde samo vukovi. Obiđu nas i naši iz Srbije, Bosne… iz trećih zemalja, donesu lepe vesti, probude sećanja i stare priče. Od sećanja i priča danas se, kaže paroh lapački, u Lici najbolje živi. Imamo i nešto povratnika. Raduje me što su to mladi ljudi. Imamo u Korenici našeg Nikolu. On je kao dete odišao iz Like. Danas je zubar u Beogradu. Vratio se. Obnovio kuću, na imanju gradi bungalove. Ide mu za sada dobro, bori se, a sa njim i mi. Takvo nam je zaduženje od Boga dato, pa ga sa srećom i prihvatamo.
Slika četvrta: Jasenovac
Dok prolazi ulicom “Hrvatskih branitelja”, kraj ruiniranih kuća sa kojih se, praćeno hladnim pogledima i oštrim škrgutom zuba, zlosluto ceri dobro poznato slovo nekih starijih branitelja, mati Serafima igumanija Manastira Jasenovca, tiho ispunjava svoje od Boga dato zaduženje. Svaki dan istim putem, od crkve do najvećeg srpskog podzemnog grada. Stazom koju su potpisali oni što tugujući za svojim, ne poštuju tuđe žrtve. Izmešano sa hrvatskim, srpsko stanovništvo u Slavoniji pritisnuto je krivicom za sopstveno stradanje. Sa njom Slavonija živi već više od dve decenije.
Kako Slavonija, tako Dalmacija, tako Lika, Banija, tako Kordun…
Tako Krajina.
– Staru crkvu, sagrađenu 1775. godine, pod pritiskom su, na početku Drugog svetskog rata srušili prvi jasenovački logoraši. Obnovljena je osamdesetih godina prošlog veka, da bi u poslednjem ratu opet stradala i to dva puta:1991. a potom i tokom “Bljeska” 1995. Sada se ponovo uzdiže, ali kao manastir. Tako je i sa krajiškim Srbima. Stalno na početku, uvek u obnovi, uvek u žetvi. Iz setve u žetvu i tako u krug, priča tiho mati Serafima.
A krug se zatvorio pod Kamenim cvetom. Čini se da svi srpski žetveni krugovi prestaju u Jasenovcu. Ma koliko trajali, ma gde bili ispisivani. U Krajini, ili na Kosovu i Metohiji. Sa kraja na kraj klasnog polja. Nema razlike. Isto se živi, isto se muči. Jedna mržnja, jedna vera, jedna nada da će sutra možda biti bolje, razapeti su od Knina do Orahovca.
Na tom raspeću umire i vaskrsava čitav jedan narod.
