Protiv smrdibuba nema leka
Ovakvo klimatsko stanje im pogoduje, pa mogu da imaju više generacija tokom jedne godine. Ženka položi do 300 jaja. Ako samo ta jedna ženka ima dve generacije, to je 600 jaja u toku jedne godine. Onda je jasan razlog njihove velike brojnosti, kaže Mihajlo Stankovićm stručni saradnik u Specijalnom rezervatu prirode Zasavica
Piše: N. Milošević
Sa dolaskom jeseni, i naše kuće i stanovi počeli su da primaju goste koji svake godine stižu u isto vreme, i to – nepozvani. U najboljem slučaju, svako od nas imao je priliku da tokom večeri čuje zvuk helikoptera koji kruži oko sijalice. U najgorem, u stambenom prostoru pojaviće se neprijatan miris, koji je prosto nemoguće eliminisati.
Reč je, naravno, o smrdibubama, smrdljivim Martinima, ili kako ih već ko naziva. Paradoksalno, zvaničan naziv im je, kako kaže stručni saradnik u Specijalnom rezervatu prirode Zasavica, Mihajlo Stanković, mirišljava stenica. On nam je, takođe, objasnio i otkud one ovde, kao i da li ih se možemo na neki način rešiti.
– Prvo moramo znati da dobar deo stenica postoji ovde kao domaća, autohtona vrsta. U Srbiji ima nekoliko stotina vrsta stenica, čak prema nekim podacima i preko hiljadu. Ono što obično ljudi zovu smrdibuba, pripada porodici „pentatominide“. Dakle, njih ovde kod nas ima jedan dobar deo autohtonih, koje su sastavni deo faune. One nisu toliki problem, koliko su problem invanzivne vrste, koje su se pre dvadesetak godina počele pojavljivati u Evropi, a imamo ih poreklom iz Azije i Severne Amerike – priča Mihajlo Stanković i objašnjava:
– Ljudi ih zovu smrdibuba, ali, ako bismo gledali zvanično, one se zovu mirišljave stenice. To su veoma prilagodljive grupe stenica, koje imaju odbrambeni mehanizam, a to je da na gornjoj strani tela imaju otvore sa mirisnim žlezdama, koje tokom stresa ili napada izbacuju sekret koji ima određeni miris. Imamo dva tipa mirisa, jedan koji je gorkast i podseća na badem, i on je na bazi cijanida. Drugi, koji podseća na korijander, je na bazi aldehida. To su odbrambeni mehanizmi, kojima ona sprečava napad na sebe – kaže Stanković.
Prema njegovim rečima, u našim krajevima vrlo dobro su se prilagodile, jer ne postoji druga životinjska vrsta koja bi regulisala njihovu populaciju.
– Kod nas je problem što nemaju prirodnog neprijatelja. Čak i ptice koje inače jedu stenice, ako pojedu nju, više nikada je neće pipati, zbog toga što imaju jaku količinu odbrambenog sekreta, čiji miris jako dugo ostaje ptici u ustima – kaže Mihajlo Stanković.
Takođe, priča, izmenjeni klimatski uslovi, i godine koje su sve toplije, uticali su na to da se smrdibube u našim krajevima osećaju ugodno, a, pošto potiču uglavnom iz tropskih krajeva, najviše ih je tokom proleća i jeseni, zbog vlažnosti vazduha, dok ih, tokom leta, kada je vazduh potupno suv, slabije možemo videti.
– Pošto potiču uglavnom iz toplijih krajeva, a proteklih godina nama su zime jako blage i bez ekstremno niskih temperatura, naše podneblje im pogoduje. U ovom periodu, one traže pukotine u zidu, prolaze u prozorima i slično, kako bi našle sklonište u kom će pasti u hibernaciju i prezimile. Ovakvo klimatsko stanje im pogoduje, pa mogu da imaju više generacija tokom jedne godine. Ženka položi do 300 jaja. Ako samo ta jedna ženka ima dve generacije, to je 600 jaja u toku jedne godine. Onda je jasan razlog njihove velike brojnosti. One su sve fitofagne. Hrane se biljnom hranom i kada se prenamnože, mogu da izazovu ogromne štete u poljoprivredi, odnosno, voćarstvu i povrtarstvu, pa i u šumarstvu ako govorimo o rasadničkoj proizvodnji – kaže Stanković.
Poljoprivreda zbog njih trpi najviše, jer, po čoveka, osim toga što su dosadne i ispuštaju neprijatan miris, uopšte nisu opasne.
– Ona je po čoveka bezopasna, jedino što za sobom ostavlja neprijatan miris. Kada prolazi određenim prostorom, ostavlja svoj mirisni trag, koji u vreme razmnožavanja služi da se partneri pronađu. Tako, one, prolazeći pređu preko kupine, maline, paradajza, i ostave neprijatni trag koji, ukoliko ne operemo plod dobro, možemo osetiti u ustima. Uglavnom sisaju sokove biljaka, tako da se to vrlo često odražava na prinose, pre svega u povrtarstvu i voćarstvu. Najveće štete mogu da budu prilikom plantažnog gajenja, na njivama, gde im je hrana skoncentrisana na jednom mestu, na kom se, kao po komandi, okupljaju sve okolne populacije – priča Mihajlo Stanković i dodaje da ih u gradovima, uprkos tome što u njima i nemaju prevelik izbor hrane, uglavnom viđamo zbog toplote.
– U gradovima, temperatura je uvek za par stepeni viša nego na okolnom prostoru. One su toploljubive, potiču iz tropskih krajeva. Kod nas je najčešća tropska vrsta iz Jugoistočne Azije, kojoj produženo leto posebno pogoduje, posebno vlažno i toplo proleće i jesen – kaže Stanković.
Protiv njih, priča, efikasnog sredstva nema. Kako je već navedeno, prirodni neprijatelji koji bi regulisali njihov broj, prosto ne postoje, a bilo kakav insekticidni tretman, totalno je beskoristan.
– Hemijski se ne mogu tretirati. Prskanje ima samo trenutno dejstvo, ali čim ono prestane, za par sati, one će se ponovo pojaviti. Jedan od saveta je da prozori i vrata imaju komarnike, a, ako se primete pukotine u zidu, njih je potrebno zapušiti. To su najčešće kanali kojima one ulaze u kuću – kaže Mihajlo Stanković i otkriva jedan trik.
– Tokom noći, u prostorijama u kojima je mrak, ona će se zavući u neki ćošak i mirovati. Čim upalimo svetlo ili televizor, ona se odmah aktivira i ide ka izvoru svetlosti, odnosno, toplote. U nekim krajevima, ljudi tu činjenicu koriste kako bi napravili zamke. Postavi se jedna jaka sijalica, a ispod nje tanjir ili činija sa sapunicom. Pošto, kao i ostali insekti, vole jako svetlo, leteće na njega, pa će se ošamutiti ili opeći, pasti u sapunicu i udaviti se. Naravno, potrebno je da, osim te sijalice, u prostoriji bude potpun mrak. Ukoliko ne želite da rizikujete da mirišljava stenica ispusti svoj miris dok je hvatate, možete to uraditi na ovaj način – zaključuje Stanković.
