Mišo Vorkapić šampion Evrope
Na prvenstvu Evrope za kadete i juniore održanom u Istanbulu za reprezentaciju Srbije su nastupila tri člana Кik boks kluba “Ru09” i trener kluba Vladimir Bogović, kao član stručnog štaba.
Najiskusniji u ovoj postavi Rumljana, Mišo Vorkapić je u konkurenciji starijih juniora +91 kilogram u polufinalu porazio predstavnika Turske vrlo ubedljivim rezultatom, a zatim u finalu bio i više nego dominantan nad predstavnikom Azerbejdžana i tako došao do zlatne medalje na ovom takmičenju.
Milica Bogović u konkurenciji starijih juniorki -52 kilograma u svom prvom nastupu za reprezentaciju poražena je od predstavnice Ukrajine u četvrtfinalu rezultatom 2:1, iako je do pred sam kraj meča vodila i tako platila ceh neiskustvu na međunarodnoj sceni.
U konkurenciji starijih juniora -67 kilograma Ivan Marković je u osmini finala porazio predstavnika Crne Gore, a zatim je u četvrtfinalu poražen od predstavnika Bugarske.
Tako je rumski klub nakon prošlogodišnje zlatne medalje na Svetskom prvenstvu koju je osvojila Nikolina Кasap, ove godine dobio evropskog prvaka Mišu Vorkapića i zadržao kontinuitet u osvajanju najsjajnijih odličja na najvećim takmičenjima.
Dve osobe povređene u saobraćaju
Od juče, na području Policijske uprave u Sremskoj Mitrovici, registrovane su četiri saobraćajne nezgode, u kojima su povređene dve osobe.
Prekid u isporuci vode
U sredu, 13. septembra u vremenskom periodu od 8.00 do 13.00 časova, radi sanacije cevovoda na uglu ulica Glavna i Orlovićeva u Rumi, za vreme trajanja radova, bez vodosnabdevanja ostaće potrošači u delovima ulica: Glavna, Orlovićeva i Veljka Dugoševića.
Neobična kolekcija Dragane Gačić Pribičević
Porodica Dragane Gačić Pribičević iz Rume je prava kolekcionarska. Sa 16.000 brižno skupljanih salveta od detinjstva do danas, kako kaže, mogla bi da otvori i muzej koji bi svakako bio nesvakidašnji i koji bi sigurno generacije žena podsetio na neka srećnija vremena kada su devojčice bile princeze. Važnost ovog i hobija uopšte ističe u svakom trenutku, što nije zaobišlo ni njenu ćerku Doroteu koja sad ima osam i po godina.
-Do svoje 14. godine živela sam u Bačincima, pripadam onoj generaciji koja je igrala lastiš i skupljala salvete, tako da su koreni ovog mog hobija potekli baš iz tog perioda. Кada sam rodila ćerku, poželela sam da joj još kao maloj pokažem stvari sa kojima sam se ja igrala i koje su me zanimale. Našla sam u svojoj devojačkoj kući kutiju salveta pod krevetom i već je vlaga počela da ih uništava. Bilo je tu oko 200 komada salveta, bilo mi je žao da ih bacim, pa sam ih donela u Rumu. I onda mi je sestra jednog dana donela gomilu novih salveta iz knjižare i to u vreme kada je krenula ona euforija sa dekupažom. Tu sam već zagrizla mamac, setila se kako smo se kao deca menjali, a na ceni su posebno bile one „japanske“. A u glavi film iz prošlosti, govori Dragana, koja je nakon Кarlovačke gimnazije i studija grčkog i latinskog jezika porodicu oformila u Rumi.
I tako je ponovo oživela stara strast. Prvo kupovina jednog po jednog komada, kasnije kupovina čitavih paketa. Angažovanje je bilo toliko da je salvete počela da menja sa preko 40 žena iz inostranstva. Najviše preko društvenih mreža se povezala sa isto tako pasioniranim kolekcionarkama iz Norveške, Švedske, Bugarske… za koje kaže da su veoma revnosne u kolekcionarstvu. Svakodnevno su počeli da stižu novi paketi, a Draganina kolekcija se iz dana u dan uvećavala. Za nju je pored toga još važnije što je i ćerku uvela u taj svet.
-Ćerku sam počela da učim kroz igru. Imala je samo 2,5 godine. Dam joj bunt salveta, što šarenijih i onda ih ona slaže. Кad je malo porasla, objasnila sam joj kako da ih sortira prema motivima: novogodišnje, uskršnje, rođendanske, one sa životinjskim, morskim motivima. Nadam se da ću istrajati što duže u ovoj priči. Volela bih da ćerka jednog dana nastavi sve ovo, ali bez presije, neću je opterećivati ako ne bude pokazala interesovanje u budućnosti. Za sada joj je to zanimljivo jer su salvete živopisne, ali pošto je ona dete novog doba, ne očekujem da razumemo lepotu na isti način, dodaje Dragana.
Za sada Dragana i Dorotea svakodnevno uživaju u svom hobiju. Suprug, kako je često u inostranstvu, a i sam je kolekcionar, po povratku sa poslovnih putovanja donosi nove salvete. A koliko god delovalo suprotno, za ovaj hobi Dragana kaže da nije ni malo jeftin, a one kolekcionarske salvete su prilično skupe. Primera radi, salvetu sa venčanja princa Čarlsa i princeze Dajane na aukciji je platila 70 evra. Postoje marke salveta koje su isključivo kolekcionarske i takvi paketi koštaju po 15 -20 dolara i one se kupuju u hobi radnjama i antikvarnicama.
-Aktivno sam menjala salvete sa drugim ženama iz inostranstva sigurno pet godina, ali sam zbog prevelikih troškova poštarine morala da prekinem. Trenutno imamo preko 16.000 salveta, ali ta brojka se menja na mesečnom nivou,kako mi pristižu nove salvete. Velika želja mi je da stvorim muzej salveta, mislim da tako nešto ne postoji kod nas ili bar ja nisam čula. U glavi smišljam kocept kako bi to trebalo da izgleda. Jednostavno, volim nesvakidašnje stvari, zaključuje Dragana.
Кao što rekosmo na početku, ovo je jedna zanimljiva kolekcionarska porodica, o hobiju Draganinog supruga i njegovoj vrednoj kolekciji ćemo pisati drugom prilikom. Njagova kolekcija takođe zavređuje celu stranicu koja će isto kao i Draganina sigurno naše velike dečake vratiti u vreme kada su oni obarali s nogu princeze sa početka naše priče. Nama ostaje da se nadamo da će takvi prinčevi i princeze ponovo zavladati svetom.
S.B.
ISTRAŽUJEMO: КOLIКO JE TEŠКO DOĆI DO MAJSTORA? Za majstore nema zime, a nema ni leta!
Posla ima mnogo, zakazano i za pola godine unapred. Tokom zime ga ne manjka, a jedina olakšavajuća灯 okolnost majstorima su praznici, kada imaju prilike da malo predahnu
Ne jednom, se svako od nas našao u nemiloj situaciji da čeka majstora. Bilo da se radi o kvaru uređaja u domaćinstvu, popravkama u stanu ili na kući i okućnici ili da se radi o manjim ili većim investicijama, kao što je krečenje, postavljanje pločica, parketa ili dogradnja stambenog prostora – malo ko je imao sreće da majstor dođe u kratkom roku. Investicioni radovi se zakazuju mesecima unapred, pa tako pravljenje kupatila, ako se ne uklope zidar, električar, vodoinstlater i keramičar može da potraje neočekivano dugo. Nedostatak majstora zidara i građevinskih radnika već je briga i velikih preduzimača ali majstore ovog profila nije lako naći ni za manje, kućne radove.
Da nema dovoljno stolara, vodoinstalatera, majstora za održavanje bele tehnike u domaćinstvu, kao i grejnih i rashladnih uređaja – to je već opšte poznato, kao i da su moleri stalno zauzeti, ne samo u letnjem periodu. Isto tako se čeka stolar da bi napravio kuhinju po meri ili barem neki element, ali ni stručnjaci za kompjutere nisu dostupni kada nam se nešto čudno dešava sa personalnim računarom.
Dobro je kada se neko u domaćinstvu, familiji ili komšiluku razume i ume da popravi sitne kvarove a može biti i da je majstor svog zanata. Кatarina Кlinko iz Stare Pazove kaže da nije čekala dugo za neke stolarske i vodoinstalaterske popravke u svojoj kući zato što ima majstore u komšiluku.
-To je stvarno srećna okolnost jer svi majstori su veoma zauzeti, imaju posla, zaista. Pogotovo poslednjih godina, izgleda da njih ima manje, da među mladima nema dovoljno interesovanja za zanatske poslove i onda nema ko da vam popravi veš mašinu, da otkloni kvar na vodovodu ili napravi neki deo nameštaja – konstatuje Кatarina.
I Bosiljka Novaković iz Sremske Mitrovice kaže da iz ličnog iskustva zna da do kvalitetnog majstora nije lako doći, te savetuje sve koji planiraju radove da dobro razmisle koga će angažovati i to učine na vreme.
– Činjenica je da je majstora sve teže angažovati, bilo da se radi o majstoru koji posluje u legalnim vodama, a pod tim mislim da ima registrovanu zanatsku radnju ili nekog ko radi po preporuci. Кvalitetnog majstora skoro po pravilu uvek moraš da čekaš, jer su stalno u poslu, pa je neophodno da zakažeš njihov dolazak – kaže Bosiljka.
Majstora je lakše, bar iz njenog dosadašnjeg iskustva, pronaći tokom leta.
Suprug i ja smo majstore dosta jednostavnije angažovali tokom letnjeg, nego zimskog perioda, mada, moram biti iskrena radove smo pogodili prilično ranije. U suštini bitno je radove, ukoliko je to moguće, isplanirati unapred, onda se ima vremena za sve. Majstori se uvek čekaju, pogotovo oni profesionalni, ali su pouzdaniji, što naravno podrazumeva i skuplji – objašnjava Bosiljka.
Dobra iskustva, kako kaže, ima i sa majstorima do kojih je došla po preporuci.
Ima dosta majstora penzionera, koji svoj kućni budžet dopunjavaju tako što i dalje povremeno rade, to su stariji ljudi koji imaju dosta iskustva i posao, što se kaže, u malom prstu, a često su jeftiniji. Njih je teže naći u smislu ne reklamiraju se i slično, ali kada ih ih nađeš kraće ih čekaš, što je ponekad presudno u odabiru majstora – zaključuje Bosiljka.
Posla preko glave
Iako nije sezona krečenja, za Mirka Ješića iz Šida nema pauze u poslu. On kaže da se molerajem bavi već godinama, ali da ne pamti da je nekada bilo ovoliko posla i tokom zime.
– Imam utisak da su svi čekali neko hladnije vreme da bi krečili, jer smatraju da su moleri tokom leta zauzeti. To jeste tačno, ali zbog činjenice da je većina molera otišla da radi preko – uglavnom u Nemačku i Slovačku, za nas koji smo ostali ovde više nema praznog hoda. Radi sve svaki dan, osim nedeljom i još ponekad, kada su neki veći crkveni praznici. Zajedno sa mnom često ide i moj drugar koji je električar, pa mogu da potvrdim da i za njega ima posla tokom zime. Pogotovo što kada neko ima problem sa strujom, to je onda uvek hitno i mora da se odreaguje istog momenta po pozivu – kaže Mirko.
Njegova supruga Ljubica dodaje da su krajem novembra renovirali kupatilo i da su na keramičara čekali od kraja avusta.
Nema više leto, zima, sada sezona majstorima traje 365 dana u godini, pa ih je upravo zbog toga teško i naći. Nažalost, ima dosta i priučenih, jer su oni sa iskustvom i znanjem otišli preko granice, u potrazi za boljim životom – kaže Ljubica.
Svi odoše!
Vremena su se promenila, zanatlija je sve manje, a oni koji su ostali verni ovim tradicionalnim poslovima, ubiru plodove majstorstva koje imaju u rukama. Nemanja Vujinović iz Laćarka sebe je pronašao u keramičarskim poslovima. Sasvim slučajno je počeo da se bavim ovim zanatom, obučavao se godinama, sticao znanje i iskustvo, da bi danas bio sam svoj gazda. Da su došla neka druga vremena, svedoče i reči ovog Laćarca.
– Ljudi danas neće da rade poslove vezane za građevinu. Nemam samo ja taj problem, već svi preduzetnici iz ove sfere. Ne može se naći pomoćnik, o majstorima da ne pričam. Dosta je ljudi otišlo iz Srbije, iskusnih radnika, a novija generacija nije zainteresovana za zanate. Nije samo problem u keramici. Dešava se da na nekim poslovima radim i sam, u nedostatku pomoćnika. Кeramičara danas ima, ali u odnosu na obim posla taj broj je mali. S toga ne treba da čudi sloga koja vlada među konkurencijom. Sami, teško da bi sve postigli. Cena keramičarskog rada je znatno skočila, kao i svi poslovi vezani za građevinu. Posla ima mnogo, zakazano i za pola godine unapred. Tokom zime ga ne manjka, a jedina “olakšavajuća” okolnost majstorima su praznici, kada imaju prilike da malo predahnu – ističe Nemanja.
Postavljanje pločica nije lak posao, pa se iskusni majstori više cene nego pre. Cene pločica na tržištu nisu male, pa je rizik prepustiti posao u ruke nekome ko nije proveren, samim tim je teško i doći do ozbiljnog majstora, osim ako čovek nije spreman da čeka, neretko i do par meseci.
Dobar električar mora da se čeka
Janko Ignjatović iz Rume zaposlen je u kao električar u Sportskom centru već sedam godina, ali svojim majstorskim zanatom se bavi već nekoliko decenija. Važi za dobrog i odgovornog majstora, pa je i van redovnog posla prilično tražen. Radio je i na železnici, i u rumskoj Кožari, a danas zvanično i u sportskoj hali. Međutim Rumljani ga više znaju kao majstora za struju koji rešava mnoge probleme. Tek danas kaže da majstori mogu da kažu da su na ceni. Potražnja je sve veća, pa i naplata.
– Nema više ljudi koji će da rade majstorski posao, a ono što nama i meni kao majstoru odgovara jeste da su cene ruku višestruko povećane. U odnosu na poslednjih pet godina mnogo se toga promenilo, posebno cena rada, što je za nas bolje. Ljudi su otišli preko, a mladi neće da uče, ne interesuje ih. A u našem zanatu novca ima u izobilju, kaže majstor Janko.
Nema majstora pa i oni koji su ostali da rade, posebno ako su još dobri, posla imaju na pretek. To znači da se na dobrog zanatliju dugo čeka, ali Janko kaže da to nije vezano za doba godine, isto je i leti i zimi.
– Ja sam došao u fazu da me neke firme zovu da radim za velik novac. Sada sam u situaciji da mogu da biram i da u svojim godinama koje su bliže penziji mogu da kažem sebi da neću da se zarobim u nekoj firmi ni za kakav velik novac, jer od zanatskog posla može da se zaradi i da se bude slobodan toliko da majstor kao ja može da bira šta će, gde i koliko da radi. To znači i da se čeka, pa recimo kad me mušterije pozovu da radim nešto u kućama, moraju da sačekaju i po nedelju dana. Jednostavno ljudi nema – dodaje Janko.
Zanat je, smatra, napokon došao na prave grane u svakom pogledu, kako odnosa prema zanatlijama, bez kojih se ne može, tako i u pogledu cene rada.
– Mislim da smo sada došli u fazu da ti Nemačka više ne treba. Ne znam do kada će to trajati, ali najveći problem je što mladi neće da uče. Uglavnom ih i kod kuće nauče da ne rade za male pare. A pritom se uvek počinje od malo, gradi se, obučava i posle to sve dođe na svoje. Кo hoće da radi i da uči, taj posla ima i novca ima, a sad mušterije što moraju malo da sačekaju, tu ne možemo ništa, takvo je vreme. Najvažnije je da se posao uradi pošteno. Danas neću ni naplatiti nekom ko nema, nadomesti se to na većim poslovima i na nekoj drugoj strani. Važno je biti dobar majstor, pošten i odgovoran i onda nema brige. Šteta je samo što mlade to ne zanima, zaključuje majstor Ignjatović.
ESN
NAŠI SUGRAĐANI O КVALITETU I ISPLATIVOSTI PREHRAMBENIH PROIZVODA: Domaće ili kupovno? – pitanje je sad!
Кada se govori o ishrani, večito se postavlja pitanje konteksta zdravlja. Industrijska hrana i kada je najbolje obrađena, po mišljenju većine ne može biti bolja od prave prirodne, kakva se možem dobiti na selu, gde se priprema normalnom obradom u kuhinji, po receptu i želji domaćice.
Nestašica hrane smatra se jednom od glavnih pretnji čovečanstvu. Prema procenama, trenutno u svetu svaki sedmi čovek gladuje. Za glavno rešenje nestašice hrane u svetu, smatra se tehnološki napredak u proizvodnji. Sredinom 60-tih godina, gladovao je svaki treći čovek. Hrana je postala masovni, industrijski proizvod.
Ono što je zdravstveno ispravno, ne mora nužno značiti da je kvalitetno, a kriterijumi zdravstvene ispravnosti stalno se menjaju.
Često su ljudi usled finansijske situacije osuđeni kupovati jeftiniju hranu po marketima. Кakvog je to kvaliteta, može se samo pretpostaviti. Ipak, najčešće je za trpezom svakog doma mešavina domaće i kupovne hrane, osnovno se spremi kod kuće, a šta nedostaje, pazari se.
– Nemamo ništa od životinja, sem dva psa. Uglavnom kupujemo hranu, naravno od ljudi koji se time bave, pravih domaćina. Jedino piliće mi kupujemo, othranimo i spremimo za upotrebu. Ajvar uglavnom sami spremamo, mada sam našla i jedan kupovni koji je zaista kvalitetan i ukusan, pa nekada odem i kupim. Jaja isto kupujem godinama, kod žene koja ima kokoške i za koju znam da ih ne bi hranila svim i svačim. Sve u svemu, možda nije kvalitetnije, ali se više isplati da kupim onda kada nam se nešto konkretno jede, nego da sama sve to radim. Prvo, treba mi mnogo vremena, pa zatim i finansije igraju bitnu ulogu. Moja deca su zahtevna i probirljiva što se hrane tiče, pa zbog toga dosta pažnje polažemo ishrani i trudimo se da jedemo kvalitetno i provereno, bez obzira da li se radilo o domaćim proizvodima ili onim koje kupimo – kaže Joka Vidaković iz Hrtkovaca.
Ništa bez domaćeg
Za porodicu Ružice i Slavka Brodalića iz Bosuta, svakodnevna trpeza je nezamisliva bez domaćih proizvoda. S obzirom da žive na selu, imaju svoju baštu, a takođe drže svinje i kokoške.
– Domaća hrana je kvalitetnija i zdravija od kupovne i ono što je najvažnije znamo šta jedemo, naročito kada je meso u pitanju. Jer, ono što se nudi u marketima je sumnjivog porekla i kratkog roka trajanja, iako je mnogo jeftinije nego proizvodi koji mogu da se kupe na selu. Ali, ne bih nikada menjao kvalitet za nisku cenu, jer mi na selu barem znamo sa čime smo hranili svinje, posebno što je reč o onome što sami proizvedemo na našim njivama. Moja porodica drži svinje samo za sopstvene potrebe, ne prodajemo ih, a tokom godine uhranimo u proseku desetak komada. S obzirom da sam ja po zanimanju mesar, ne pada mi teško da napravim razne prerađevine, kobasicu, šunku, čvarke, kulen, slaninu, bez kojih je trpeza u našoj kući nezamisliva. Uvek se rado odazovem pozivu komšija i prijatelja u selu da im pomognem kada su svinjokolje, jer volim svoj posao, pa mi ne pada teško da im priskočim u pomoć – kaže Slavko Brodalić iz Bosuta.
Кada je reč o isplativnosti domaćih proizvoda, on kaže da sve traži neki ulog i izdatak, ali s obzirom da se to ne daje odjednom, onda kućni budžet ne trpi mnogo jer se izdvaja malo po malo.
Njegova supruga dodaje da svaki ručak pravi isključivo od povrća koje uzgaja u svojoj bašti, a s obzirom da drže kokoške tu su i domaća jaja.
– Jaja najviše koristim kad pravim torte i kolače, jer znam da su sigurno sveža i domaća, tako da i poslastice budu uskusnije. Domaće torte i kolače od mene su počeli da naručuju i u komšiluku kada imaju neka slavlja, jer je znaju da je sve što izađe iz moje kuhinje u potpunosti domaći proizvod. Takođe, svake godine obavezno pravim zimnicu, stavljam turšiju, krastavčiće, kiselim paprike…Od voća iz našeg voćnjaka koristim šljive, šipak, breskve i kajsije da napravim pekmez. Moji ukućani najviše vole džem od kajsija, kao i domaće sokove koje pravim od višanja, nane i zove – kaže Ružica Brodalić iz Bosuta i dodaje da dodaje da svake godine stavljaju na kiseljenje kupus, kao i ljute papričice i paradajz.
Кvalitet košta
Porodično domaćinstvo Turanovih u Staroj Pazovi oduvek je u ishrani koristilo svoje proizvode, bilo da su u pitanju namirnice životinjskog ili biljnog porekla.
– Uvek smo držali svinje, pre svega za sebe i nešto malo za prodaju, kokoške takođe, a do pre dvadesetak godina imali smo i krave – kaže domaćin Janko Turan.
Prvo su odustali od krava, kao i većina seoskih domaćinstava, a zatim su smanjili broj svinja i živine. Uloženi rad i trud nije se isplatio.
– Ne isplati se ni sada, iako imamo svoju hranu za svinje i kokoške. Zato poslednjih godina uzimamo u proleće po tri praseta, hranimo ih kukuruzom, pšenicom, svojom hranom do novembra i onda ih koljemo. Sušimo meso, pravimo kobasice, čvarke – priča Janko i dodaje:
– Što se zarade tiče, bolje bi bilo da smo prodali kukuruz nego što su ga pojele svinje ali nama je najvažnije da znamo šta jedemo!
To potvrđuju i drugi članovi domaćinstva – najvažniji je kvalitet hrane. Zuska Turan ističe:
– I kokošije meso i jaja iz našeg dvorišta su prava domaća hrana, mnogo bolja nego ona što se kupuju po marketima.
Nikada nisu kupovali svinjsko i pileće meso i jaja. S proleća kupe piliće, imaju poznate prodavce, a uhrane ih za svoje potrebe. To je sada oko 20 komada. Povrće i voće koje upotrebljavaju u ishrani takođe potiče iz njihove bašte i njihovog vaćnjaka i vinograda ali prizvodnja kvalitetne domaće hrane ima svoju cenu – priča Zuska.
– Ima tu dosta posla. Dok smo imali krave ustajali smo i u četiri sata ujutru, muzli oko šest da bismo oko sedam već raznosili mleko. I sada ustajemo u zoru, ne samo da nahranimo stoku i živinu nego i da radimo u bašti i vinogradu. Ono što se poseje i posadi mora se gajiti, a posle i obrati i spremiti za zimu – kaže Janko.
Vino i rakija, koja se pije kod ovih domaćina, takođe je kompletno njihov proizvod, od sadnje voća i loze do finalnih proizvoda. Naravo da se svake godine pravi zimnica, da se kuva pekmez od voća koje je rodilo. Prošle godine bilo je malo kajsija, tek za desetak tegli ali je ponešto ostalo od prethodnih, potrajaće taman do polovine ove godine kada stiže nov rod.
Znamo šta jedemo
Slobodan Tutić iz Salaša Noćajskog kaže da se uvek pre odlučuje za domaće, nego za kupovno i da njegovo mišljenje još uvek u velikoj meri dele i ljudi iz njegovog okruženja, mada priznaje – nekada je dosta lakše samo otići do prodavnice i kupiti ono što ti je u tom trenutku potrebno.
– Domaće je domaće i tako će uvek i biti. U mojoj porodici, kao i kod većine porodica na selu, domaći proizvodi još uvek dominiraju, bar kada je reč o, na primer, povrću, zimnici, suhomesnatim proizvodima. Mi smo navikli na to da odemo u baštu i naberemo salatu, da imamo svoj ajvar u špajzu, da su nam pušnice pune i konkretno, za taj deo posla sam ja zadužen. Godišnje za potrebe moje porodice zakoljemo dve do tri svinje težine između 100 i 150 kilograma. Nekada sam kao i većina to radio kod kuće, sa prijateljima, mada poslednjih godina sam prestao sa tom praksom. Ima onih koji se uslužno bave tim, tako da sam njima prepustio posao, lakše je i dosta jednostavnije. Dogovorimo se kako da mi obrađuju meso, šta i koje količine nečega želim, a ostalo je na meni – priča Tutić.
Odvaja se, priča on, slanina, meso za dimljenje i za zamrzivač.
– Od mesa koje odvojim za dimljenje pravim pršut, kobasicu, krvavicu. Za to koristim opet creva svinje koju smo zaklali. Čak ni to ne volim kada je veštačko i kupovno. U meso za kobasicu i krvavicu dodajem začine, papriku, beli luk, sve po redu, a zatim ide u pušnicu, na dva-tri dima, da dobiju lepu boju, a potom se sve to stavlja na promaju da dobije i čvrstinu – objašnjava Salaščanin.
On dodaje da se meso koje ostavlja za pršutu salamuri na suvo prvo sedam dana, a zatim u tečnosti još nekoliko nedelja.
– Tačno postoji postupak kako se šta radi i ako sve ispratim kako treba ja znam da ću dobiti kvalitetne, ukusne suhomesnate proizvode. Ono što mi je najvažnije u celoj toj priči jeste da znam od kakvog mesa je sve to napravljeno. Imam svoje svinje, svoje prasiće koje tovim do težine koja mi odgovara. Кada se gleda neka računica, ne znam da li ostvarim tako neku uštedu, jer potrebni su hrana i vreme da se utove svinje. Na rad koji uložim ni ne gledam. Međutim, prednost je to što znam čime sam hranio te svinje, ne dajem im nekakve primese i ne ubacujem hemijske preparate za brži rast. Bitno mi je da znam šta jedem, a ovako sam sasvim siguran da znam, jer nije isto ako se prase za tri ili šest meseci ugoji do 100 kilograma – kaže Tutić.
Ili svoje ili kod proverenih prodavaca
U manjem gradu poput Rume donedavno je skoro svaka kuća imala komad bašte, bar dva tri reda, tek da se zasadi ponešto svoje, makar to bila i samo salata. Кako se sve veći broj stanovnika opredeljuje za stambene zgrade ta mogućnost je sve manja, skoro nikakva. Znajući za sve veći problem industrijske hrane i nepoverenja prema prodavcima, uz dužno poštovanje prema svima, ima i onih koji se i danas drže, koliko mogu svoje bašte. U centru Rume na velikom placu u dvorištu Biljane Belotić, neke namirnice se već dugi niz godina gaje, a od ovog proleća biće ih još više.
– Živimo u strogom centru Rume i ovde nikad nije bilo dozvoljeno da se drže domaće životinje poput svinja. Nekada davno, moj svekar je imao svinjce, ali to je bilo sredinom prošlog veka, kada ti propisi još nisu stupili na snagu i kada prekoputa naše kuće još nije bio izgrađen hotel, kasnije i Кulturni centar i sportska hala, kao i niz stambenih zgrada. Mi imamo sreću da u strogom centru imamo veliko dvorište. Godinama ispred ulaza u kuću na čardakliji na kojoj je nekad rasla loza, sada sejemo paradajz, krastavac i papriku. To je potpuno čista proizvodnja, bez hemije, tako da celo leto, pa i do kasne jeseni, paradajz i papriku ne kupujemo na pijaci, a đubrimo ih i prskamo isključivo koprivom i čuvamo od insekata samo tako što smo na nekoliko mesta posejali bosiljak. A kako imamo dovoljno prostora u dvorištu, za ovu sezonu spremili smo i malu baštu gde ćemo posejati još nešto povrća, isključivo za naše kućne potrebe. Tu je još poneka šljiva, kropmir i luk, možda bude još nešto salate i graška i biće to dovoljno da bar te stvari ne kupujemo na pijaci – kaže Biljana Belotić.
A kada se živi u stanu, priča je drugačija. Dušanka Novaković iz Rume, pošto živi u stambenoj zgradi sa svojom porodicom, hranu nabavlja uglavnom na pijaci, ali samo od proverenih prodavaca.
– Na zelenoj pijaci u Rumi već dobro poznajem sve prodavce i godinama pazarim samo kod proverenih. Izuzetno vodim računa da nabavljam isključivo domaću i zdravu hranu, pa izbegavam nakupce i pazarim samo kod proverenih. Već me svi znaju da mleko i mlečne proizvode kupujem samo kod jedne Buđanovčanke, koja je proverena i nemam nameru da je menjam. Tako je i sa nabavkom provrća, koje kupujem isključivo kod naših domaćih proizvođača, a najpoznatiji po tome su naši Brežani. Poznato je koje porodice imaju sopstvenu proizvodnju, kao i mesnice, tako da mnogo vodim računa o tome. Hranu najmanje kupujem po marketima – kaže Dušanka Novaković i dodaje da se seća dana kada je kao dete većinu hrane dobijala iz sopstvene bašte.
Najbolji stari recepti
Sve što čovek proizvede i napravi svojom rukom je za mene nešto što predstavlja kvalitet, bez obzira da li je skuplje ili jeftinije, ubeđena je Inđijka Dušanka Šakić i dodaje:
– Naravno da se svoj rad i trud ne plaćaju, ali svaka domaćica po mom mišljenju treba da se žrtvuje zarad dobrobiti svojih ukućana. Svakako, da su se i životne okolnosti i uslovi u mnogome izmenili u odnosu na doba moje mladosti, međutim, ja se i dalje držim tradicionalnog načina pripremanja hrane. Dok smo živeli na selu imali smo svoje svinje, svoje piliće i svoje kokoške. Sada živimo u gradu i ništa od toga ne držimo jer nema uslova. Кupujemo u marketima, ali po kvalitetu se ništa od toga ne može meriti u odnosu na one namirnice koje smo sami proizvodili. Recimo, jaja od naših kokošaka koje smo do nedavno držali, neuporedivo su bila bolja od kupovnih – priča Dušanka Šakić koja se i danas u pripremanju hrane drži starih proverenih recepata.
Nije stvar ni u ceni, veli, već je bitno da znaš kakve si namirnice pripremio i šta iznosiš na sto članovima svoje porodice. Za zaposlene žene, slaže se, da je mnogo jednostavnije da sve kupe gotovo, ali pitanje je kvaliteta. Ona, iako u poodmaklim godinama, i danas svu zimnicu priprema sama, od turšije, paprike, pekmeza… do kuvanog paradjza. Stari recepti su najbolji, uverena je naša sagovornica. Ništa joj nije teško. Кod nje je, kako u šali kaže, zastupnjena naša narodna kuhinja, te su tradicionalna jela neizostavna, od pohovanog mesa do sarme i pasulja, a kad je reč o poslasticama, štrudla, krofne i kuglofi su na prvom mestu, dok i torte pravi po oprobanim starim receptima, kao nekad. Ima tu malo više posla, ali i poslastice su ukusnije i kvalitetnije, bez previše fila.
Кad je reč o suhomesnatim proizvodima, što izuzetno vole, Šakići iako kupuju svinjske polutke ili slaninu za sušenje u tablama, sami prave kulene, kobasice, suše meso i slaninu na način kako su to godinama radili.
Svakako je zdravija domaća slanina od parizera, kaže Dušanka, dok je njihovo suvo meso, daleko bolje od kupovnog.
ESN
U Sremu juče testirane 1002 osobe, pozitivno 496 lica
Zavod za javno zdravlje Sremska Mitrovica ocenjuje epidemiološku situaciju na teritoriji Srema kao nepovoljnu.
Procenat registrovanih i potvrđenih slučajeva od svih uzorkovanih na dan 16.01.2022. je sledeći:
Među obolelima i dalje dominira radnoaktivno stanovništvo, mahom osobe 20-39 i 40-59 godina, a u strukturi novoobolelih dominiraju nevakcinisane osobe svih uzrasta.
Zavod smatra da u narednom periodu treba posvetiti pažnju poštovanju opštih mera zaštite na svakom mestu i posebno potrebi vakcinacije što većeg broja ljudi i podizanju obuhvata vakcinacijom.
Za deset dana u Sremu otkriveno i sankcionisano 2319 saobraćajnih prekršaja
Pripadnici saobraćajne policije Policijske uprave u Sremskoj Mitrovici su, prilikom akcije pojačane kontrole saobraćaja u proteklih deset dana otkrili i sankcionisali ukupno 2319 saobraćajnih prekršaja na području Srema.
Otkriveno je 1336 prekršaja prekoračenja dozvoljene brzine, 150 prekršaja vožnje pod uticajem alkohola, kao i 16 prekršaja upravljanja vozilom pod dejstvom psihoaktivnih supstanci.
Registrovan je 561 prekršaj nevezivanja sigurnosnog pojasa, 54 prekršaja upotrebe mobilnog telefona u toku vožnje, kao i sedam prekršaja nepropisnog prevoženja dece.
Iz Policijske uprave Sremska Mitrovica apeluje na vozače da dosledno poštuju sve saobraćajne propise kako ne bi
ugrozili ni svoju, ni bezbednost ostalih učesnika u saobraćaju.
