Stočari kreditiraju velike klanice
Sremski stočari, posebno svinjari, suočavaju se sa još jednim problemom, i to, u onom trenutku kada treba da naplate svoj mukotrpan rad. Klanice koje otkupljuju tovljenike, priča stočar Bora Šuljmanac, uglavnom kasne sa isplatama, što nikako nije pogodno za poljoprivrednika koji redovno izmiruje sve svoje obaveze
Piše: N. Milošević
Pandemija korona virusa, tokom čitave ove godine, uticala je na brojne aspekte života. Kako na psihu ljudi, društveni i kulturni život, politička previranja, tako i na ekonomiju, između ostalog, i poljoprivredu. Opšta pomama za namirnicama usled različitih protivepidemioloških mera, zasigurno je uticala na odnose cena na tržištu, pa su tako, cene žitarica skakale, a cene u oblasti stočarstva padale.
Međutim, okolnosti izazvane globalnom pandemijom su, čini se, samo jedan u nizu problema sa kojima se naši poljoprivrednici suočavaju. Kako bi uspeli ne samo da prežive, već i da žive normalno od svog rada, oni su primorani da preavziđu i brojne druge prepreke, čija je paleta vremenom postajala sve veća.
Upravo zbog toga, idealan sagovornik na ovu temu, posebno u oblasti stočarstva, bio je neko ko se ovim poslom bavi dugi niz godina. Bora Šuljmanac iz Laćarka, uzgojem tovnih svinja počeo je intenzivno da se bavi pre nešto manje od 20 godina. Krenuo je, kaže, kao mali proizvođač, sa pet krmača, a sada proizvodi oko pet i po hiljada grla godišnje. Baš zato, najbolje i razume probleme, kako malih, tako i velikih uzgajivača.
Jeftino meso iz inostranstva
U ovom momentu, kaže, domaći svinjari nalaze se u prilično nezavidnom položaju, i to, ne samo zbog pandemije.
– Trenutna situacija sa tovljenicima je jako loša iz mnogo razloga, a posebno zbog toga što su poslednjih godina brojne velike kompanije počele da proizvode mnogo više tovljenika nego što mi, stočari, možemo. Sada imamo slučaj, što nije bilo ranije, da klanice tove svinje. One treba da ih kolju, a mi da ih tovimo. A sada, većina klanica u Srbiji ima zatvoren sistem, njiva-krmača-prase-tovljenik. Takođe, u poslednje vreme imate i renoviranje i podizanje nekih davno zatvorenih farmi, koje mogu da „ubiju“ čitavo jedno selo. Ako ona, na primer, ima kapacitet oko deset hiljada tovljenika, a u Laćarku celom ima 12 hiljada tovljenika, kada se takva jedna farma podigne nenamenski, ona ubije jedno selo, koje nikako ne može da se oporavi. Taj model je jako loš za oživljavanje sela, a ljudi koji su držali određen broj svinja i živeli koliko toliko od toga, sada u tome ne vide smisao – priča Bora Šuljmanac i dodaje:
– Inače, danas i ceo svet tovi svinje. Nekada je proizvodnja bila pretežno kod nas, u Americi, Britaniji i možda u još nekoliko država. Danas, imate hiperprodukciju svinja u Argentini, Tajlandu, skandinavskim zemljama… Putevi trgovine su široki. Na primer, ako Danac nema kukuruz, njemu nije problem da ga nabavi morskim putem i hrani svinje i prodaje ih u svetu. Nekada je u svinjarstvu bila dobra zarada, ali zbog te hiperprodukcije, nastao je globalni problem, jer imamo više svinja nego što možemo da pojedemo. Zato su i cene loše, jer se još ranije nije vodilo računa o tome da, na primer, može da se desi da, kao sada, imamo situaciju da skandinavske zemlje nisu mogle da izvoze svinje u Kinu zbog epidemije, pa ih sada daju u bescenje. Tako, te svinje dolaze na naše tržište, a mi nismo zaštitili ni na koji način domaće brendove i domaću proizvodnju. Tako, zbog afričke kuge, trenutno imamo sreće što ne možemo da uvozimo žive svinje, ali se meso masovno uvozi. Zato se dešava da zbog jeftinoće, mesari za svoje pare kupuju gde oni hoće, a, da sam na njihovom mestu, i ja bih radio isto – kaže Bora.
Uprkos tome što je prva polovina ove godine za svinjare bila, može se reći, dobra, ističe da je situacija trenutno katastrofalna i da su svinjari u minusu od 20 do 25 evra po tovljeniku.
Malo poštenih kupaca
Sremski stočari, posebno svinjari, suočavaju se sa još jednim problemom, i to, u onom trenutku kada treba da naplate svoj mukotrpan rad. Klanice koje otkupljuju tovljenike, priča Bora, uglavnom kasne sa isplatama, što nikako nije pogodno za poljoprivrednika koji redovno izmiruje sve svoje obaveze.
– U Srbiji ima možda samo dve klanice koje mogu da natovare 400-500 svinja i plate u roku od sedam dana. Prasiće i sojinu sačmu, ja plaćam u avansu. S druge strane, nas lokalni klaničari ne poštuju. Ja moram da radim sa klanicom iz Novog Sada, iako imam tri velike klanice u Sremu, samo zato što me pošteno plaća. Naše klanice nas nipodaštavaju i kada bih im prodao svinje, ne bih ih naplatio 40 i više dana, iako ljudima iz potpuno drugih krajeva zemlje plaćaju sedmi dan. To samo znači da to čine namerno – smatra Bora Šuljmanac i dodaje:
– Dok oni ne plate svinje, ja ću natovariti i drugu i treću turu, jer prodajem na dvadesetak dana. Dug se gomila, jer više isporučujem nego što plaćaju. Tako, za godinu dana, dođeš na ogromne cifre. To su moje pare, zarobljene kod klaničara, i ja njih tako kreditiram. Ne samo ja, nego svi manji i veći proizvođači. I tako, od naših para, pomažemo im da otvore svoje farme, a na duži period, ostajemo bez tražnje – objašnjava.
Hrana je postala skupa
Zbog globalne pandemije, priča Bora Šuljmanac, bilo je za očekivati da će hrana postati sve skuplja, što se i nije pokazalo toliko loše za domaće ratare.
– Žitarice su zbog trenutne situacije naglo poskupele, što sam i očekivao. Još letos, rekao sam da će hrana biti jako skupa. Na primer, zemlje u okruženju, koje su u nekim prošlim vremenima kupovale od nas, do sada su kupovale morskim putem robu čak i sumnjivog kvaliteta, ali nenormalno jeftinu. Međutim, taj morski put trenutno nije toliko prohodan, jer zbog bolesti i protivepidemioloških mera, isporuke nisu redovne. Sada su u problemu, i hoće da se snabdeju, pa, tako, povlače veću količinu žitarica nego što im treba. Sada, od nas kupuju i Bosna, Makedonija, Kosovo i Crna Gora, koji su se nekada jeftinije snabdevali morskim putem – objašnjava Bora.
Ratari su, tako, napokon zadovoljni otkupnim cenama, a, kako je bavljenje otkupom žitarica postalo sve popularnije u zadnje vreme, konkurencija je uticala na to da se domaćim seljacima teško može manipulisati.
– Sada se situacija potpuno okrenula, što je uticalo na rast cene žitarica. Takođe, moćniji ljudi u Srbiji masovno otvaraju firme za trgovinu žitarica, koje gledaju da u žetvi otkupe žitarice od seljaka jeftinije, sačekaju jedan kraći period i prodaju ili izvezu robu i na taj način imaju nenormalne zarade. Ipak, sada smo tu u prednosti, jer ih ima više, pa ne mogu da se dogovore. Nekada su mogli lako da se dogovore pa da nas ucene. Zato, sada, da bi izvezli što više, odmah su počeli da se utrkuju i daju sve jaču cenu. Na primer, kukuruz je sa nekih 14 dinara plus PDV stigao do 19 plus PDV. Skok je nenormalan, a takav je bio i sa sojom sa 40 dinara na preko 50. Pšenica isto ima dobru cenu, ali, često se dešava da bolja cena mora i da se sačeka – priča Bora Šuljmanac.
Kako kaže, ratarskom proizvodnjom je počeo da se bavi kako bi obezbedio hranu za svinje, a, vremenom, stvorio se i poneki višak za prodaju. Kako bi se obezbedio po pitanju otupne cene, pokušao je i da se okuša u terminskoj prodaji, međutim, neuspešno.
– Dve tri godine sam jednu količinu prodavao terminskom prodajom, ugovaranjem, ali mi se nije isplatilo, jer se ugovori sklope pre žetve. Zato je najbolje skladištiti robu i čekati, pa kada cena bude prihvatljiva nastupiti na tržištu – objašnjava.
Ne treba odustati
Naš poljoprivrednik, kao što je već dobro poznato, kako bi pokrio sve eventualne troškove i uspeo da preživi, navikao je da svaštari, što je, kaže Bora, zaista neophodno.
– Ratarstvo je prošle i ove godine isplativije od stočarske proizvodnje, ali meni je stočarstvo primarno i sve što sam stekao u životu stekao sam od njega. Svinje držimo već tri kolena, a ja sam samo to omasovio. Vukla me i ratarska proizvodnja, da bih obezbedio hranu za svinje, pa mi se to nametnulo. Bilo je ranije ovakvih godina, da stočarstvo bude loše, ratarstvo dobro, ali je uvek jedna proizvodnja pomagala drugu. Trenutno, ratarska proizvodnja pokriva gubitke u stočarstvu – kaže Bora Šuljmanac.
U ovakvim situacijama, kakva je zadesila domaće stočare, kaže da se ne sme odustajati, jer se nikada ne zna da li će sledeća godina biti povoljnija i možda doneti prilično veliku zaradu, koja se ne sme propustiti.
– Možda će neko reći da smo sada ludi što hranimo svinje, ali uspeh se gleda na četiri godine. Svinje za prodaju moraju uvek da se imaju, jer lako može da naiđe dobra cena, koja ne sme da se preskoči. Na primer, ove godine, prva polovina godine je bila dobra, pa će pokriti manjak od druge polovine i tu smo na nuli – zaključuje.
ČETIRI SLIKE IZ KRAJINE: TAMO GDE SE (NE)ŽIVI
I danas… kada u Peruči opadne nivo vode, sa dna na Cetini izgrađenog veštačkog jezera, izroni stari manastir Dragović. Tada se temelji hrama osnovanog 1395. godine i ostaci težačkih kamenih domova, potopljeni pedesetih godina prošlog veka zabele na dalmatinskom suncu i poput kostiju sinu između Dinare i Svilaje. U Cetinskoj krajini. Kako Dragović, tako i dalmatinski Srbi. Tako Dalmacija, Lika, Banija, Kordun.. tako Slavonija…Tako Krajina.
Piše: S. Lapčević
Prva slika: Dragović
Na kraju zaboravljenog puta koji će svome cilju dovesti samo one koji znaju kuda idu, pred manastirom koji tiho gleda plavetni bezdan na čijem dnu i sam spava, dočekuje nas jeromonah Jovan. Zdravi se i smeje. Zadovoljan što ponovo ima sa kim da priča. Ćutke izlazimo iz autobusa. Neki se krste, neki pognute glave ulaze u portu, neki kleče, ljube zemlju. Stružu noktima i prljavim rukama smeštaju po koji grumen u plastične kutije od pomada. Dalmatinska zemlja leči dublje od mirišljavih masti. Kroz kožu i meso… do najudaljenije tačke duše.
U svetinju zasađenu na sredini kamenog puta između Vrlike i Sinja, dragovićka bratija vratila se devet godina nakon “Oluje”. Opustošen i opljačkan, lišen imovine, i sam upisan kao vlasništvo “Hrvatskih šuma”, sve do 2002. godine manastir je služio kao štala. Bolju nagradu “branitelji slobode” i “donosioci civilizacije” nisu mu mogli dodeliti.
– Sada je još dobro… Zahvljujući našim ljudima u rasejanju uspeli smo da postavimo nove podove, da freskopišemo manastirsku crkvu i kapele. Polako se ustrojava i dragovićka ekonomija, ali sve to ide teško. Uz dosta muke, malo novca i previše neizvesnosti, priča jeromonah Jovan. – Sve će se to, koliko Bog da, srediti- kaže potužno. Samo nema ljudi. Vrlika, čuvena po “Čuvarima Hristovog groba” više ne liči na sebe. Isto važi i za okolna srpska sela. Ako negde i imate koga, to su obično stariji ljudi, a i to samo da se kaže. Otišić, nekada jedno od većih vrličkih sela imalo je uoči rata više od 1000 stanovnika. Danas ih je 20. Žive tiho, teško, sami. Iz inata, zatvoreni u svoje kamene zidove, u svoju muku. Nema pesme, igre, nema dece, života. Srpsku nošnju u Cetini danas možete videti samo kod Hrvata. Na “Alci” u Sinju i u Vrlici, u kojoj su, od kako Srba nema, Hrvati preuzeli običaj čuvanja Hristovog Groba kojeg su naši stari u ove krajeve doneli sa obilazaka Svete Zemlje.
Što je trebalo, to se i otelo. Ukralo. Što nije, to je proterano. Što je ostalo, to se muči… Muči, ćuti i trpi. To je danas Dalmacija.
– Još nešto je Dalmacija, kaže uz osmeh naš domaćin. – Dalmacija, ona naša, kakvu znamo, kakvu sanjamo i kakve se sećamo, to vam je stari Dragović koji sa vremena na vreme izroni iz Peruče. To je priča o stalnom stradanju i obnavljanju. Bure nas potapaju, oluje nas nose, ali na suncu sijamo. Svoji na svome.
Tako smo i pošli dalje. Kao svoji na svome. U susret svome. Putem Knina, ka Krki, Krupi i Oćestovu.
Slika druga: Bukovica
Da bi sagradili Veneciju, Mlečani su pre više od tri veka posekli krajišku bukvu. Za njom su plakali ljudi. Pisali joj pesme, sačuvali ime. Pre gotovo tri decenije, da bi sagradili Hrvatsku, “oslobodioci” su posekli krajiške ljude. Za njima danas samo kamen plače. Njima nema ko da piše pesme… da sačuva ime. Trg Svetog Marka, Duždevu palatu, Most Rijalto, Santa Marija Dela Salute, danas posećuju mnogi. Sela načičkana između Zrmanje i Karinskog mora danas malo ko posećuje. Venecija vekovima mami uzdahe turista. Bukovica decenijma izdiše. Veneciji se dive milioni koji u nju dođu. U Bukovicu slabo svraćaju i oni koji su je “oslobodili”…
Kako Bukovica, tako Lika, tako Banija, Kordun, tako Slavonija…
Tako Krajina.
Pred 700 godina starom Krkom, zadužbinom Jelene Šubić, sestre Cara Dušana dočekuju nas dva bogoslova. Nastavljači četiri veka duge tradicije školovanja sveštenika u pravoslavnoj Dalmaciji. Nastao na mestu na kojem se hrišćanstvo propovedalo još od apostolskih vremena, manastir Krka bio je i ostao svetinja od prvorazrednog značaja u čitavoj Krajini. Zbog toga se tokom “turskih dana” u njega kao poslednji bedem slobode i sklanjalo… zbog toga je u “turskim” i potonjim “latinskim” danima i delio gorčinu života svog naroda.
– Da nema Bogoslovije, i da nema nas nekoliko desetaka bogoslova, i Krka bi podelila sudbinu drugih ovdašnjih manastira. Ovako – priča jedan od dvojice golobradih mladića – nakon prvog sakaćenja tokom “Oluje” i posle nje, kada se bratija počela vraćati, stvari su krenule sa mrtve tačke. A u toj tački, sa koje i od koje se pošlo, sve je bilo mrtvo… Bilo je šikaniranja, dovikivanja, pretnji… Ali znate, oni koji su spremni da se podvizavaju, slabo mare za telesna ograničenja. Što veća opasnost, to je podvig veći. I tako – ote se iz uzdaha mladog Ličanina – shvativši da nas pretnje neće oterati od Krke, nisu više ni imali kud, no da nas puste da budemo u jedinstvu sa Bogom.
A jedinstvo se u Bukovici uvek skupo plaćalo. Ono je bilo zalog slobode i jedina svetla tačka u danima robovanja. Dok posmatram tablu kojom se odaje zahvalnost Kralju Aleksandru na poseti manastiru 1929. godine, razmišljam o jednom starijem jedinstvu i drugačijoj slobodi. Za to vreme, u oko tri stotine kilometara udaljenoj Rijeci, kraj spomenika Oslobođenja, mladi maturanti pevaju ustaške pesme. Hrvatska ima svoju slobodu, Bukovica svoju. Tu jedinstva – nema.
Nada, prva iskra koja preko jedinstva vodi do slobode, zasijala je u Bukovici samo pet godina posle “Oluje”, kada se iguman Gavrilo vratio u manastir Krupu. Boreći se sa učiteljima riječkih maturanata otac Gavrilo nastojatelj najstarijeg srpskog krajiškog manastira, zadužbine Svetog Kralja Milutina, bio je primer da se može. U mraku, bez struje i vode, napadan mržnjom i okružen “čuvarima” od čije je zlobe strepeo i u dobre namere sumnjao, platio je cenu jedinstva i slobode koje se samo u Krajini mogu pronaći.
– Govorio sam, govorim i govoriću, da će naši krajevi vaskrsnuti. Do nas je. Cena koja se plaća je visoka, ali kada je u Krajini bilo drugačije? Zato je i napravljena, zato mi i jesmo ovde. Sve za šta smo spremni da platimo, darivaće nas. Sela jesu ispražnjena, ali povratnika ima. Više nismo sami. Kuće se koliko je moguće sređuju, ljudi ponovo zajedničare, u jedinstvu nalaze slobodu, poručio je na rastanku plameni iguman Krupe.
U Bukovici, kažu, danas nema mnogo reči. Ima muke, trpljenja i ljubavi. Bukovčani znaju gde su i svoju nadu polažu samo u Boga. A Bog, znaju, pokazaće pravi put. Onda kada se, kako nam je rekao starešina Manastira Oćestova jeromonah Kirijak pobedi malodušnost i u potpunosti preda – slobodi.
– Slobodan je svako ko pobedi sebe. To nema veze sa tim da li živite u ropstvu ili ne, da li ste sami, ili imate nekoga. Zato su, čini mi se, ovi naši krajevi slobodni čak i danas. Jer, ono naših ljudi što je u Dalmaciji, Lici, Kordunu, Baniji i Slavoniji… u Krajini… to je tu zato što je slobodno, zato što je rešilo da pobedi svoju malodušnost, da nadjača oluje, jadranske bure i slavonske bljeske. Slobodni su – priča nam jeromonah Kirijak – na kraju bili i oni tužni hrvatski tenkisti koje je, rešene da sruše svetinju, “Oluja” ko zna kako donela do pred našu crkvu. Podigli su poklopac na kupoli i gledali… gledali… gledali… spremili granatu i umesto da ispale ka zvoniku, okrenuli se i otišli. Bog pronađe put. Sloboda ima hiljadu lica.
I ko zna… možda je jedan od članova posade hrvatskog tenka dolazio u Oćestovo. Možda se, krišom, molio pred ikonom Svete Nedelje, baš kao što to i danas čine mnogi rimokatolici koji, skrivajući se i od sebe samih, iz Knina i Šibenika dolaze u manastir.
– Molimo joj se svaki dan i rado primamo ljude drugih vera, katolike ali i muslimane. Ne pitamo ih zašto su tu, ne branimo im ništa, već ih puštamo da iskaju svoj greh, pronađu sebi lek, susretnu se sa onim što traže. U našoj krajiškoj tišini i svojevrsnoj pustinji koja je nakon “Oluje” ostala, svojim prisustvom i životom, manastiri stvaraju novi svet. Monaški, tihi, isposnički, pokajnički. Sabiramo se i obnavljamo oko naših manastira jer, kako neki kažu, “oni su jedino što je ostalo”. A šta čoveku treba više od Boga?
Slika treća: Lika
Seča krajiških šuma odavno je zaboravljena. Njoj u čast spevana je i jedna od najlepših srpskih pesama kojom se oprost ne traži, već nudi. Smisao greha pesnik je otkrio u lepoti. Sećanje na seču krajiških ljudi još uvek krvari iz dubine pameti. Ona se ne zaboravlja. Ne otkrivši u njoj ništa lepo, pesnik joj nije sakovao stih… ako izuzmemo pijane doskočice “oslobodilaca” koje se i danas rado urlaju iz nekoliko stotina hiljada grla od Čavoglava pa do Vukovara… Smisao olujnog greha ne može se pronaći u lepoti. Oni koji su ga načinili, nisu bili sposobni da na njemu izgrade išta lepo. Otuda i nije čudno to što na prostoru od Gračaca do Ličkog Petrovog Sela zajedno sa ono malo preostalog stanovništva zajedno žive šuma, vukovi i medvedi…
Kako Lika, tako Dalmacija, tako Banija, Kordun, tako Slavonija…
Tako Krajina.
Lika je, kaže nam ispred crkve Silaska Svetog Duha u Donjem Lapcu, protonamesnik Predrag Sušić jedan od najstradalnijih delova Krajine. Na njoj su se ukrštale razne vojske, a tokom povlačenja Dalmacije u “Oluji”, bila je pod stalnim pritiskom nadolazeće hrvatske armade. Danas, to je pust kraj, koji je, računajući i zapadni deo, upisao tek nešto više od 500 prvaka. Među njima je preko 80 mališana srpske nacionalnosti, što, kaže ono malo preostalih ličkih Srba, kada se sve uzme u obzir, i nije toliko loša brojka.
Ličko-senjska županija trenutno je nasiromašnija u čitavoj Hrvatskoj. Devastacija i pustoš su toliki, da ni činjenica da u njoj smeštena Plitvička jezera godišnje poseti i do dva miliona turista ne može da promeni ovaj neslavni bilans. Od vikend-turista se ne živi. Za to su potrebni ljudi, a njih u Lici ima na kapaljku…
– U Donjem Lapcu koji broji nešto više od 900 žitelja, Srbi čine dve trećine stanovništva, pa smo jedno od nekolicine mesta u Lici u kojoj imamo lokalnu vlast. Imamo i dece, ona nas bodre, za njih se borimo i za njih živimo. Od skoro imamo i prodavnicu i to nam olakšava život, jer ne moramo da brinemo o dnevnom snabdevanju. Za nešto više, idemo dalje, do Gospića, a to ne mogu svi i ne često. Koliko možemo održavamo veze sa meštanima okolnih sela, kojih je malo i koji žive znatno teže… Pomažemo se, držimo se. Kao sveštenik ja redovno obilazim naselja oko Lapca, popisujem kome šta treba nabaviti, kupujem, šaljem, nosim… sam i uz pomoć drugih, kaže otac Predrag.
Noću, kada se Lika smiri, u naselja silaze vukovi i medvedi. Tada se stanovništvo povlači u svoje domove i čeka novi dan. Danju, kada im, slučajno ili namerno dođu gosti, šereti kakvi jesu, iznose ponude. Rakiju i čuvenu ličku basu. I onoga čega je malo, više je kada se deli.
– Ne dolaze ovde samo vukovi. Obiđu nas i naši iz Srbije, Bosne… iz trećih zemalja, donesu lepe vesti, probude sećanja i stare priče. Od sećanja i priča danas se, kaže paroh lapački, u Lici najbolje živi. Imamo i nešto povratnika. Raduje me što su to mladi ljudi. Imamo u Korenici našeg Nikolu. On je kao dete odišao iz Like. Danas je zubar u Beogradu. Vratio se. Obnovio kuću, na imanju gradi bungalove. Ide mu za sada dobro, bori se, a sa njim i mi. Takvo nam je zaduženje od Boga dato, pa ga sa srećom i prihvatamo.
Slika četvrta: Jasenovac
Dok prolazi ulicom “Hrvatskih branitelja”, kraj ruiniranih kuća sa kojih se, praćeno hladnim pogledima i oštrim škrgutom zuba, zlosluto ceri dobro poznato slovo nekih starijih branitelja, mati Serafima igumanija Manastira Jasenovca, tiho ispunjava svoje od Boga dato zaduženje. Svaki dan istim putem, od crkve do najvećeg srpskog podzemnog grada. Stazom koju su potpisali oni što tugujući za svojim, ne poštuju tuđe žrtve. Izmešano sa hrvatskim, srpsko stanovništvo u Slavoniji pritisnuto je krivicom za sopstveno stradanje. Sa njom Slavonija živi već više od dve decenije.
Kako Slavonija, tako Dalmacija, tako Lika, Banija, tako Kordun…
Tako Krajina.
– Staru crkvu, sagrađenu 1775. godine, pod pritiskom su, na početku Drugog svetskog rata srušili prvi jasenovački logoraši. Obnovljena je osamdesetih godina prošlog veka, da bi u poslednjem ratu opet stradala i to dva puta:1991. a potom i tokom “Bljeska” 1995. Sada se ponovo uzdiže, ali kao manastir. Tako je i sa krajiškim Srbima. Stalno na početku, uvek u obnovi, uvek u žetvi. Iz setve u žetvu i tako u krug, priča tiho mati Serafima.
A krug se zatvorio pod Kamenim cvetom. Čini se da svi srpski žetveni krugovi prestaju u Jasenovcu. Ma koliko trajali, ma gde bili ispisivani. U Krajini, ili na Kosovu i Metohiji. Sa kraja na kraj klasnog polja. Nema razlike. Isto se živi, isto se muči. Jedna mržnja, jedna vera, jedna nada da će sutra možda biti bolje, razapeti su od Knina do Orahovca.
Na tom raspeću umire i vaskrsava čitav jedan narod.
