UZ NOVOGODIŠNjE BRIGE: LJUBAVI TREBA, A NE SKUPIH SAKOA I HALJINA
„Stiže nova godina“. Od usta do usta prenosi se vest koja to zapravo nije i najavljuje se događaj koji sve, pa i one koji misle da su drugačiji, navodi na promišljanja o lepom, o mogućnosti da samousrećenja i podele sreće sa bližnjima. Novogodišnji dani su oni u kojima obično sa mirom ispraćamo staru godinu, puni nade u bolje sutra dočekujemo sledeću, a sve verujući da će ono što je pred nama, uprkos svemu, biti bolje od onog što ostavljamo. Traži se šansa više za promišljanje o lepom.
I nije retko da nam, ovakvima kakvi jesmo, jedini problemi budu šta u „najluđoj noći“ obući, šta kupiti, šta poručiti da nam se kupi. Tako, mršteći se nad sopstvenim novogodišnjim „udesom“ olako dopuštamo sebi da uludo protraćimo mogućnost sretanja sa danima koji dolaze, šansama koje tražimo, a za koje nam niko ne može dokazati da nisu moguće i da se neće desiti, bez mnogo promišljanja ne dopuštamo sebi da malo slobodnog vremena koje ionako jedva otimamo od svojih dnevnih zaduženja, provedemo kako dolikuje ljudima koji se vole, međusobno povezanim kopčama jačim od onih koje smo možda videli na haljini ili sakou koje nećemo dobiti, a čiji nedostatak na vešalici boli više od bilo kakvog udarca.
Jelena Žilić iz Martinaca nema tih problema. Ne zato što joj je u životu sve potaman. Ne zato što ima sreću (ako to zaista jeste sreća?) da se nalazi u grupi onih koji su tokom tranzicije uspeli da dođu do dovoljno novca. Ne ni zato što ima nekoga ko bi joj omogućio sve što poželi. Ne. Jelenini problemi drugačije su prirode i u njima se možda i najbolje mogu ocrtati sve naše malodušnosti, prazna razočarenja i nepotrebna nerviranja oko stvari koje ne samo da nam nedostaju, nego nam, da bismo bili srećni najčešće ni ne trebaju.
„PEG“ i kuda posle?
Jelena Žilić, samohrana je majka. Njen sin Luka boluje od cerebralne paralize, spazmične distonije i epilepsije. Ako se možda i ne sećate, to je onaj naš drugar za koga smo prošle godine u nekoliko navrata organizovali velike humanitarne akcije nakon kojih smo kupili specijalni bicikli – motomed. Pre mesec dana, zbog straha od gušenja prilikom ishrane, a usled nedostatka akta gutanja, nemajući više kud, Jelena je rešila da podvrgne svog sina perkutnoj endoskopskoj gastrostomiji. Ako ne znate šta je „PEG“, važno je da saznate da se radi o posebnom hirurškom zahvatu kojim se stvara otvor na stomaku i zatim na abdomenu, kako bi se ubacila epruveta ili cev za veštačku ishranu.
Luka trenutno jede lakše i sigurnije, ali ga je zahvat vezao za krevet što Jeleni i terapeutima znatno otežava rad sa Lukom. Strah od regresije, nakog više od petnaest godina intenzivnog rada i kakvog-takvog pomaka na bolje, sve je učestaliji, pa nije ni čudno što je Jelena, kada smo je pitali šta misli o novogodišnjim „mukama“ nas „običnih“ ljudi, odgovorila skromnim osmehom i laganim odmahivanjem ruke.
– Ja svog Luku volim najviše na svetu i navikla sam da živim sa onim što imam i nemam. Naučila sam da trčim, da jurim za onim što je najvažnije mom sinu. Sve sam to odavno prihvatila i bilo bi mi čudno da počnem da živim drugačije. Ja drugo ni ne očekujem, a kada je to tako, onda se mnogo ni ne razočaravate, mnogo ni ne tražite. Ono što meni treba i o čemu stalno razmišljam nisu novogodišnje haljine, izlasci u grad, već zdravlje. Lukino i moje. O mom sinu brinem ja, brinu moji roditelji, brat i snaja pomažu, ali ja ne znam šta će sve sa nama biti u budućnosti, priča nam Jelena i dodaje: – Moj Luka raste, ima gotovo 40 kilograma i sve teže mogu da ga nosim. Ako se razbolim ili mi se bilo šta desi, ko će onda voditi računa o njemu, kome da ga ostavim? I ovih dana, kada mnogi misle kuda za proslavu i razmišljaju o tome da im je ako ne jedini, a trenutno najveći problem što ne mogu da odu ovde ili onde, da kupe ovakvu ili onakvu haljinu ili odelo, ja razmišljam kako da svog sina podignem u vertikalizaciju, na našu stajalicu. Rana nakon intervencije sporo zarasta i nama je puno da čekamo najmanje tri meseca. Ako ne uspemo da ga uspravimo u što kraćem roku, gotovo sve što smo radili, što smo vežbali svih ovih godina, više neće biti vredno. „PEG“ smo prihvatili, ali kuda posle njega… to ne mogu znati. Plašila sam se svega o čemu sada intenzivno razmišljam. Zbog toga sam se trudila da hirurgiju maksimalno izbegnem. Sada, tu smo gde smo, nećemo se dati, a moja jedina novogodišnja briga je da li ćemo i u narednoj godini biti borbeni koliko i u ovoj.
Asistentica i pomoć iz Velsa
Već duže vreme, Jelena ima stalne tenzione glavobolje. Dodatno je opterećuje sve nesnošljiviji bol u leđima praćen hroničnom neispavanošću. Za spavanje, Luka pije tri leka. Efekat je slab uz tendenciju pogoršanja.
– Dobili smo personalnog asistenta. Poznanica iz sela, dođe dva puta dnevno po sat i po. Ta tri sata mi mnogo znače. Nisam sama. Imam mogućnost da se malo odmorim, da sklopim oči, da se posvetim svom dekupažu koji me opušta. Dokle god sam mogla da ga držim na rukama, ja sam ga hranila. On sada ima metar i šezdeset, težak je, i ja prosto više nisam mogla drugačije osim da se okrenem hirurgiji. Uvek razmišljam šta još mogu da uradim da olakašm život njemu i terapeutima sa njim. Zahvaljujući načelniku Voji Mirniću, Tanji Jovančević iz Crvenog krsta, vatrogascima iz Velsa dobili smo hidraulični krevet. Bili su ti momci kod nas u gostima, popričali smo i bili su zadovoljni kada su videli da je njihova donacija došla onome kome je zaista potrebna, priča nam Jelena i dodaje. – Znate kako, moram da vodim računa o ljudima koji meni život znače, a to su terapeuti. Ja znam da ako njima ne olakšam posao, ako im uslovi rada nisu iole dobri, oni će otići od mene. I ne zameram ja ništa, sama znam koliko je teško raditi sa mojim detetom. Redovno odlazim na kontrole, vodim računa o svom zdravlju i u toj borbi mi prolazi dan za danom.
Porodica….
Nedugo po Lukinom rođenju, Jelena je postala samohrana majka. Oca, koji je u međuvremenu otišao u Sloveniju, Luka nikada nije video. Nedostatak porodice, pomoći i podrške, Jeleni najviše nedostaju. Kako u ovoj, tako i u idućoj godini. Kroz sve godine koje su prošle, i u onima koje će doći, obnova porodice bila je i ostala njena najveža želja.
– Istina jeste da ja nemam vremena za sebe. Ni ne žalim se previše. Mada mi nije lako. Nekada se i sama pitam kako uopšte izdržavam sve sa čim sam prinuđena da se borim. Mislim da je po sredi ljubav. Ta ljubav me goni na razmišljanje o porodici. I mada znam da ima sve manje nade, još uvek nisam odustala od vere u obnovu sopstvene porodice. Poznajem neke porodice koje imaju manje-više isti problem kao ja, ali guraju napred. Lakše je kada kraj sebe imate nekoga, kada neko može da pomogne vama, vi njemu, kada dobijete zdravo dete kraj kojeg možete da napunite baterije, da ga vaspitate tako da jednom pošto vas nestane, povedu računa o svom bolesnom bratu ili sestri, priča Jelena: – Opet, da naglasim, ja znam da je moj Luka, uprkos svemu, srećno dete. Možda to na prvi pogled deluje čudno, ali on za bolje od onoga što trenutno ima ne zna, njegov svet je drugačiji od našeg, njegove potrebe su drugačije i on sve što mu treba dobija. Ja sam njegova, a on je moja porodica. Mi pričamo, pevamo, radujemo se. Nekome sa strane to može delovati kao urlikanje, kao izraz bola, ali nije tako. Kraj njega ja se umorim… mnogo… ali sa njim ja i napunim svoje baterije. A kada to učinim, u meni se rodi nada da ću jednom ipak uspeti da obnovim svoj porodični život, da ću pronaći nekoga i da će neko doći do nas. To nije briga, nije ni novogodišnja želja već nada koja nadilazi sve nove godine.
***
Da li vas još uvek muče „novogodišnje muke“? Ako su vam haljine, sakoi, izlasci i pokloni i dalje izvor problema i neutoljiva potreba… krajnje je vreme da razmislite o tome kakvi ste ljudi. Možda će promena koja će doći kao rezultat spoznaje sopstvenog pada biti najlepša stvar koja će vam se ove godine desiti.
Selo na kraju drugog milenijuma
Prof. mr Budimir R. Marin (1935 – 2001) okupio grupu uglednih saradnika i pripremio knjigu kakvu tada nije imalo nijedno sremsko selo
Piše: D. Poznanović
Pre dvadeset godina, u izdanju Centra za kulturu “Sirmijumart” iz Sremske Mitrovice, izašao je “Martinački zbornik na kraju drugog milenijuma”, jedinstvena publikacija ne samo kada su u pitanju seoske sredine. Prilika je da se prisetimo ove vredne knjige, ali i njenog upornog priređivača i redaktora, mr Budimira R. Marina (1935 – 2001), istaknutog pedagoga, prosvetnog savetnika, književnika i publiciste.
“Martinački zbornik” (1999), koji se pojavio petnaest godina posle monografije prof. B. R. Marina “Martinci u vihoru rata” (Institut za istoriju, Novi Sad 1984), predstavljao je novi i značajan doprinos afirmaciji ovog sremskog sela. U tom pogledu, možda je najuputnije navesti reči njegovog recenzenta, dr Petra Miloševića, koji za zbornik kaže da “sadrži reprezentativne priloge koje nijedno slično mesto u Sremu nema”:
– Od antičkog vremena, pa kroz dalje vekove trajanja života daje se jedna višeslojna slika dinamičnog razvoja mesta sa njegovim stanovništvom, počevši od prezimena ljudi, istaknutih meštana…, umetnika i slikara od XVIII veka, o radu škole u Martincima, o sremskom govoru, o martinačkom kulturnom preporodu posle Prvog svetskog rata, o omladinskom entuzijazmu posle Drugog svetskog rata, o kulturno-umetničkom životu, o poljoprivredi kao osnovnoj delatnosti, o Zemljoradničkoj zadruzi, o istoriji sporta, naročito fudbala i fudbalskog kluba “Borac”, o atletici, šahu, o tragičnom bombardovanju naše zemlje u najnovijem vremenu i o pesmi i igri posle rata.
Ono što je posebno značajno za “Martinački zbornik”, to je činjenica da su, kao autori, u njemu našli mesta brojni istaknuti javni radnici, istoričari, prozni pisci i poete, ugledni publicisti, ali i zaljubljenici i sâmi žitelji ovog sela. Pored već pomenutih, B. Marina i P. Miloševića, još su zastupljeni: dr Dušan Vuletić, dr Mirjana Lesek, dr Nenad Lemajić, dr Milosav Milovanović, inž. Nikola Brko, primarijus dr Vasa Dražić, mr Đorđe M. Krstić, Mirko Dragojlović, zatim književnici Mirjana Vukmirović, Borislav Bogdanović, Nedeljko Terzić, Jovan K. Radunović, Danko B. Marin i drugi. Za fotografije je bio zadužen Veljko Vujić.
Velike zasluge za pojavljivanje “Martinačkog zbornika” pripadaju i Domu učenika srednjih škola u Sremskoj Mitrovici, kao organizatoru i pokrovitelju knjige, odnosno njegovom tadašnjem direktoru, pok. Milenku S. Stojniću, rođenom u Martincima. Pored toga, M. S. Stojnić je u ovom zborniku zastupljen i sa nekoliko priloga o kulturno-umetničkom i sportskom životu sela.
Teško je iz četrdesetak tekstova o Martincima izdvojiti odlomak koji bi najbolje ilustrovao suštinu i značaj ovog seoskog zbornika. Evo, tek, pasusa koji beleži sećanje meštanina Vladimira Zubovića:
– Martinčani više od svega na svetu vole svoje njive… Tako je potes Međoš deo ljudske ličnosti za porodice Žunić, Kosanović, Relić, Priljeva, Prodanović. To isto je Kamarište za Runtiće, Tutulugdžije, Šarčeviće, Milašinoviće, Rađenoviće, Kurčuliće, Sedlane, Lazanske. Za Izvorac su emotivno vezani Josimovići, Talirovići, Žilići, Međedovići, Dragičevići, Marini, Dražići, Nešići. Jovanovići, Jovelići i Radišići najviše vole Livade, dok je za mene Poloj nešto posebno, kao i za Radišu Šarčevića, koji je tamo iskopao arterski bunar… Poloj desetostruko uzvraća svojim darovima. Polojari su i dugovečni. Deda Puda Brkić bio je stogodišnjak, Milan Radišić je živeo preko 90 godina a njegov sin Dobra je u desetoj deceniji. I moj otac Draga bio je devedesetogodišnjak. Za mene je Poloj mali raj, kao što je i za Mariće, Sekuliće, Karoliće…
Bilo je planirano da izađe i druga knjiga “Martinačkog zbornika”, onog sa početka trećeg milenijuma. Nažalost, njegov urednik je ubrzo umro, pa sada nastavak čeka neke nove entuzijaste i autore.
Reč-dve o Budimiru Marinu
Profesor mr Budimir R. Marin se rodio u Martincima, 14. septembra 1935. godine. U rodnom mestu je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju, a u Šapcu petorazrednu Učiteljsku školu. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu diplomirao je na grupi za južnoslovenske jezike i jugoslovensku književnost. Primljen za asistenta u Prištini, ipak je radni odnos zasnovao u svojim Martincima. U Osnovnoj školi “Jovan Jovanović Zmaj” predavao je srpski jezik, od 1971. je srednjoškolski profesor u Sremskoj Mitrovici, a potom prosvetni savetnik za srpskohrvatski jezik i književnost osnovnih i srednjih škola. Istovremeno, honorarno predaje u Pedagoškoj akademiji. Od 1992. radi kao školski nadzornik za Južnobački i Sremski okrug.
Marin je osam godina bio urednik časopisa “Samoupravna škola”. Sarađivao je u dnevnim listovima i časopisima, priređivao knjige (“Jato čudesnih ptica”, “Zora u polju”, sa T. Bjelkićem “Poetski darovi ravnice”), objavio samostalne knjige “Poetske osobine Zmajeve poezije za decu” i “Martinci u vihoru rata”.
Umro je 15. maja 2001. godine.
