LUG: Ljubav prema pčeli i čuda od meda
Piše: N. Milošević
Još je Josif Pančić davnih dana rekao da lek za svaku boljku koja nas muči postoji svuda oko nas, u prirodi, i da je čovek samo lenj da se sagne i pokupi ga. A, prirodni lek za nebrojeno mnogo bolesti i tegoba, zna se, dolazi od pčela.
Med i pčelinji proizvodi su pravo bogatstvo koje je čoveku dostupno zahvaljujući ovom vrednom insektu, ali, iako pčelara na ovim prostorima ima mnogo, retki su oni istinski, koji razumeju sve potrebe svojih krilatih radnika.
U Sremu je med, razume se, najbolji na obroncima Fruške gore, a, možda i najkvalitetniji med sa kojim se naša ekipa do sada susrela dolazi iz Luga, iz košnica porodice Kukučka.
Domaćin Štefan, svoje prve pčele počeo je da gaji još kao dečak, davne 1973. godine i od tada je, kaže, zaljubljen u ova plemenita stvorenja.
– Od tada, stalno držim pčele, samo što dugo nisam povećavao brojno stanje, jer sam bio zaposlen u Novom Sadu. Tek kada sam 2015. godine doživeo sudbinu većine naših radnika i postao tehnološki višak, registrovao sam poljoprivredno gazdinstvo i počeo da pčelarim u nešto većem obimu – priča Štefan Kukučka, najstariji pčelar u selu.
Pčelarstvo se za ovih gotovo pet decenija, kaže, mnogo izmenilo, a, u selu su nekada pčelarili samo učitelj i jedan deda, Čeh.
– A, danas, ovim poslom se bavi svako. Međutim, 80 posto njih to čini samo zbog podsticaja koji se dobijaju od države. Još osamdesetih godina, kada je ljudska pohlepa postala prevelika, a ljubav prema pčelama nadvladala borba za profit, sve je krenulo nizbrdo. Kao dete, pčelinja društva sam vadio iz panjeva, granja, a košnice su mnogo više odgovarale njihovom prirodnom staništu nego danas. Sa rastom ljudske pohlepe, menjale su se i košnice i način ophođenja prema pčelama, pa je čovek počeo da im diktira način života. Tada su ovde došlei prve bolesti pčela. Sa druge strane, nekada su i vremenski uslovi bili bolji, pa pčele preko zime nisu izlazile po tri meseca i nisu se zazimljavale u avgustu, kao što se to čini danas. Na primer, 2017. godine, matice tokom zime nisu prestajale da rade, što nije dobro. Sve pčele ne smeju da troše sebe u periodu kad nema paše, jer dolazi do pada imuniteta, a, vremenske prilike su sve poremetile – priča Štefan.
Danas su se vremenski uslovi prilično izmenili, pa, kaže, zbog zračenja sunca, dešava se da pčele tokom leta ne lete od 11, pa skoro do 16 časova.
– Nekada nisu bile toliko visoke temperature, dok danas pčele doživljavaju toplotne udare i umiru. Zazimljavanje se završavalo u ovo vreme, u oktobru, a paša bagrema je bila od maja do juna, pa smo brzo morali da vadimo med, jer je već dolazilo vreme lipe – kaže Štefan.
On se slaže i sa većinom ozbiljnih pčelara, kada kažu da je elementarna nepogoda za pčelarstvo pčela još 2015. godine, bar kada je reč o bagremu.
– Tako se nastavilo sve do sad, evo već šesta godina za redom. Od izuzetnih društava si ove godine mogao izvaditi maksimalno do pet kilograma meda. Lipe je nešto malo bilo prošle i pretprošle godine, ali ni to nije bilo kao ranije. Zato, ko god kaže da jedna porodica može da preživi čak i od sto pčelinjih društava, a da pritom poštuje potrebe pčele – laže – kaže Štefan.
Ipak, i u ovakvim uslovima, a brojna merenja su pokazala, njegov med je izuzetnog kvaliteta, a pčelinja društva već odavno ne seli. Najbolje im je kaže tu, par stotina metara iza kuće, na u jednom bagrenjaku na brdu. Položaj je odličan, a u blizini su još i lipova šuma, kao i polja suncokreta kad je sezona.
Subvencije je, kaže, uzimao samo dva puta, ali, to mu nije prioritet.
– Mi od pčele uzimamo onoliko koliko nam sama da. I to nam je dovoljno. Žao mi je što većina pčelara pčelu gleda samo kroz profit koji donese, a ne kao biće o kom treba brinuti. Razmislite samo, koliko bismo pčelara imali u državi ako bi subvencije bile ukinute? – pita se Štefan.
Ipak, ne osvrćući se na to, on je sa suprugom, pronašao zadovoljstvo u radu sa pčelama, a, od te iste 2015. godine, počeli su da se interesuju za preparate od pčelinjih proizvoda. Krenulo je, kažu, sa ljubavlju i interesovanjem, sinovi im pripomažu kada su u mogućnosti, a, kada se nešto radi iz ljubavi, profit sam dođe. Tako je nastao i, sada nadaleko čuveni, “Čudo” melem, koji provereno leči gotovo sve.
– Još 2015. godine, čula sam za jednog ruskog lekara, i, stupivši sa njim u kontakt, od njega sam saznala recept za “Čudo” melem. U početku sam napravila jednu jako malo količinu, što nam je služilo za kućnu upotrebu, a melem je bio efikasan kada se posečeš, povrediš. Međutim, kada je sin počeo da radi, svaki put smo povećavali količinu, kako bismo poklonili njegovim kolegama, a, nakon godinu dana, dosetili smo se da pokušamo da iznesemo melem na pijacu. Profit nam nije bio prioritet, ali, pošto svaki dinar dobro dođe, rešili smo da pokušamo. Počeli smo sa malo većim količinama, a, plasman je u trenutku buknuo. Ljudi su shvatili značaj ovog prirodnog leka. Ime smo mu nadenuli jer je pravo čudo i pokazao se odličan protiv bolova u zglobovima, grčeva u mišićima, hemoroida, protiv udaraca, psorijaze, upale desni, ali i stomačnih problema. Kod stomačnih problema, može se mazati u predelu bola, a može se i jesti, jer, pravimo ga od isključivo prirodnih sastojaka – priča Olgica Kukučka, Štefanova supruga, koja je zadužena za proizvodnju pčelinjih preparata.
Svake godine, kaže, napravi neki novi proizvod, a, kada su melemi u pitanju, glavni sastojak je pčelinji vosak, ekstradevičanski.
– Vremenom, kroz par godina, krenuli smo aktivno da se bavimo proizvodnjom proizvoda od meda. Osim “Čudo” melema, počeli smo da pravimo kremu od gaveza za reumu, zatim, mešavinu meda sa orašastim plodovima, likere, tinkture. Imamo i bombone od meda, propolisa i polena, što se pokazalo odlično za iskašljavanje. Krenuli smo da plasiramo te proizvode po lokalnim manifestacijama, pa, tako, 2018. i 2019. godine nismo uopšte bili kući, kako bismo sve postigli. Sada, za nas se pročulo, pa su naši proizvodi stigli i do Belgije, Slovačke, Mađarske – priča Olgica.
I istina, najbolja reklama je ona “od usta do usta”. Pravi proizvod ne prodaje reklama, već kvalitet i delotvornost. Pošto je autor ovih redova pušač, odmah je probao bombone od propolisa i polena za iskašljavanje, a već za dva dana – pluća čista kao kod deteta. Sa sobom ponesmo i po jednu “seksi salatu”, a kako ona deluje, to ćemo već da vidimo.
Pravi med ili kuvani lažnjak?
Godine su već prošle od kako se Srbijom proširila afera lažnog meda. I, uprkos tome što su neki njegovi proizvođači na teglama morali da ga nazovu pekarskim, i dalje dobra količina ove melase kuvane od ko zna čega stoji na našim rafovima, naravno, po nižim cenama od pravog meda. Sve to, i dalje predstavlja problem poštenim pčelarima.
– Strašnu konkurenciju nam predstavljaju oni koji prave lažni med, koji košta oko 300 dinara po kilogramu. Prvo nauče da prave med, pa tek onda da pčelare. Usavršili su tehnologiju toliko da su uspeli da izazovu i neku vrstu kristalizacije tog veštačkog meda. Kugla, kada se okrene tegla, više nije merodavna da bi se prepoznao pravi med. Međutim, kako ga prepoznati? Svaki med, pa čak i bagremov koji je najbistriji, mora imati svoju zamućenost, zbog polena. Ako vidiš da je med bistar i skroz proziran, nemoj ga ni kupovati – kaže Štefan Kukučka i osvrće se na tamne i medove jarkih boja. Jedini nešto tamniji med je, kaže, onaj šumski, ali ni on nikako nije crn, kakav zatičemo na rafovima supermarketa. Takođe, ni cvetni med, kao što viđamo u prodavnicama, ne može imati crvenu boju i jedini blago crvenkasti med dolazi od takozvanog konjskog bosiljka.
Kako se koristi propolis?
Svi već vrlo dobro znamo koliko je propolis važan za pravilno funkcionisanje organizma, jačanje imuniteta, ali i dezinfekciju, ali, ne pijemo ga svi na pravilan način.
On se, kažu naši domaćini, nikako ne sme sipati u čaj ili vodu, jer, na taj način ostaje na zidovima šolje ili čaše i ne unosimo ga u organizam. Jedini pravilan način unošenja propolisa je direktno, ili kada nakapljemo nekoliko kapi u kašičicu šećera, jer samo tako će se on pravilno rasporediti u našem organizmu, i odmah po uzimanju obložiti jednjak i disajne organe.
Po grožđu i vinu poznati u celom svetu
Predsednik Saveta Mesne zajednice Radivoj Rakić, kaže da u Banoštoru koji broji oko 800 stanovnika u 220 domaćinstava, ima sagrađeno 800 vikendica, što najbolje govori o lepoti ovog sela i interesovanju ljudi da svoje slobodno vreme provode uz Dunav i Frušku goru
S. Mihajlović
Foto M. Mileusnić
Banoštor se nalazi na magistralnom putu od Novog Sada prema granici sa Hrvatskom, ima nekoliko prodavnica, poštu, zdravstvenu ambulantu, osnovnu školu do četvrtog razreda, mesnu kancelariju i nekoliko restorana sa prenoćištem. Istorijski podaci govore da je ovo selo postojalo još pre Rimljana o čemu svedoče nekropole iz praistorijskog doba, a priče kazuju da je tu negde i Zlatna kapija. U Rimsko doba na ovom području se nalazilo vojno utvrđenje Bononija. Od četiri bogomolje: pravoslavna, nazarenska, evangelistička i “švapska”, danas su ostale dve. Pravoslavna crkva posvećena svetom Georgiju-Đurđic, što je crkvena slava sela, podignuta je na mestu gde je nekada bila tvrđava i manastir i dominira selom. Nemačka crkva Sveti Rudolf, koju je 1912. godine podigao grof Futoški, trenutno je polusrušena, a u planu je da bude adaptirana i preuređena u degustacionu salu za vino, s obzirom da je crkva taj objekat izdala na 99 godina lokalnoj vinariji.
Prvi čovek sela Radivoj Rakić, predsednik Saveta Mesne zajednice, kaže da u Banoštoru koji broji oko 800 stanovnika u 220 domaćinstava, ima sagrađeno 800 vikendica, što najbolje govori o lepoti ovog sela i interesovanju ljudi da svoje slobodno vreme provode uz Dunav i Frušku goru.
– Mi smo primamljivi ne samo za vikendaše, nego i za turiste i izletnike. Kroz Banoštor prolazi podunavski put koji spada u važne puteve drugog reda, pa zahvaljujući položaju i konfiguraciji terena, pristupačnoj obali Dunava i blizini Fruške gore, imamo sve uslove da se razvijemo u značajno turističko mesto, na čemu i radimo. Ucrtane pešačke staze koje imamo idealne su za šetnju i rekreaciju, ceo Banoštor je pokriven info tablama, a u centru sela imamo klupe i prostor gde izletnici i porodice mogu da pripreme roštilj ili kotlić, koji u Mesnoj zajednici mogu da dobiju besplatno na korišđenje. Za najmlađe tu je trambolina koja se takođe ne naplaćuje, a za rekreativce postoje sportski tereni. Banoštor ima uslova da primi turiste na duži boravak, u privatnom smeštaju je 60 kreveta, tu je hotel visoke kategorije „Atos”, a blizu je i Kongresni centar Andrevlje gde gosti, takođe, mogu da dobiju pun pansion. Više puta u godini priređujemo različite manifestacije, od kojih je najpoznatija “Banoštorski dani grožđa”. Pored toga organizujemo i lov na šakala, Međunarodne Dane Dunava, “Uskršnju čaroliju”, Bazar vina, tamburice i rukotvorina… U Banoštoru se živi od vinogradarstva i voćarstva. Po našem vinu smo poznati u celom svetu, jer ono putuje po celoj Evropi, a odvozi se i u Kinu i Ameriku – priča predsednik Saveta MZ Banoštor Radivoj Rakić.
On kaže da selo ima Dom kulture sa velikom salom za 250 mesta koju meštani besplatno koriste za razna slavlja i daće, a tu je i mala sala za 50 ljudi. Mesna zajednica redovno održava sve zelene površine, groblje, atarske puteve i deponije. Selo ima kompletnu uređenu infrastrukturu, asvaltirane su sve ulice, izgrađena kapela, a postoji i vodovod sa najkvalitetnijom vodom u Srbiji. Jedino što im nedostaje jeste kanalizaciona mreža. Predsednik Rakića kaže da je do sada urađeno hiljadu metara kanalizacije, a sada su obezbeđena sredstva za nastavak njene izgradnje. U planu je da se u narednom periodu u Banoštoru izgradi pristanište za dolazak većih turističkih brodova. Opština Beočin dobila je novac od Pokrajine da se izradi projektno –tehnička dokumentacija i Banoštor bi se registrovao kao turistička destinacija, kako bi tokom plovidbe Dunavom turisti svraćali u ovo mesto.
-Mislim da je Banoštor uspešan zbog toga što kod nas nema nikakvih podela, mi svo svi jedinstveni i pomažemo jedni drugima. Osim toga, za naš ubrzani razvoj takođe možemo da zahvalimo i pokrajinskom sekretarijatu, kao i našoj lokalnoj samoupravi na čelu sa predsednikom Mitrom Milinkovićem koji uvek ima sluha za naše potrebe. Opština Beočin pomaže rad svih udruženja u Banoštoru, a imamo ih dosta. Među njima po svojim aktivnostima prednjači Udruženje žena “Jana” koje postoji već skoro pola decenije, a tu su i Udruženje žena “Majkina radionica”, lovačko udruženje, fudbalski klub “Proleter”, Turističko udruženje “Dunavski sokak”, Galerija Manojlović, udruženja “Kekina etno radionica” i “Za moj Banoštor”. Od Opštine smo takođe dobili i sredstva da uradimo trotoare pored regionalnog puta koji prolazi kroz Banoštor i ove godine smo uradili oko 300 metara – kaže predsednik Rakić i dodaje da im je trenutno najveći problem loše stanje regionalog puta koji se ne održava, a koji je u nadležnosti pokrajinskih putara.
Banoštor je već dve decenije skelom povezan sa Begečom u Bačkoj. Skela ima turistički potencijal, jer spaja Srem i Bačku pa turisti imaju priliku da obiđu sela sa obe strane Dunava, kao i nacionalni park Frušku goru. Planinari dođu autobusom do okretnice u Begeču i odatle pređu Dunav skelom, šetaju Sremom i vrate se u Novi Sad. Mnogo znači i okolnim selima. Skelu koriste i biciklisti i bajkeri, ali i vojska i granična policija.
Cene prevoza skelom se nisu menjale već sedam godina. Tako je za putnike prevoz i dalje 50 dinara, za bicikliste 100, dok se 300 dinara izdvoji po automobilu.
Klub vinogradra“Sveti Trifun”
Banoštor godišnje proizvede oko 1.000 litara vina po glavi stanovnika. U selu ima 10 registrovanih vinarija, a Klub vinara i vinogradara “Sveti Trifun” okuplja 19 proizvođača vina iz ovog sela.
Predsednik ovog Udruženja Jovan Stojković kaže da je od februara pa do branja grožđa u banoštorskim vinogradima svaki dan uposleno stotinu radnika, tako da se može reći da ovo selo od grožđa živi i dodaje:
– Žitelji Banoštora su složni, upućeni smo šta koja kuća ima u ponudi, od vrste vina i hrane, pa tačno znamo šta od koga treba da uzmemo da bi turisti uz vino imali i dobro meze, jer u selu je devet degustacionih sala, a svaka može da primi po 50 turista.
ODRŽANO JOŠ JEDNO “KOLO SREMA”: DECENIJE KOJE OBAVEZUJU!
– Kada imate manifestaciju koja traje četiri decenije, onda ne možete da posumnjate u njen kvalitet, kao ni u posvećenost onih koji iza nje stoje. Mnogo truda i rada meštani Grgurevaca, njihova udruženja i pojedinci uložili su u “Kolo Srema” i upravo zahvaljujući tome, mi danas imamo privilegiju da uživmo u prelepom folkloru i umešnosti momaka i devojaka koji iz godine u godinu dolaze u Fruškogorje kako bi pokazali da tradicija nije izbledela i da generacije koje dolaze znaju da vrednuju ono što su im preci ostavili u nasleđe. Ovim rečima je zamenik načelnika mitrovačke Uprave za kulturu Zoran Miščević svečano otvorio još jedno “Kolo Srema”, koje je protekle subote održano u Grgurevcima.
– Lokalna samouprava je tu da pomogne i podrži, ali je na Grgurevčanima da očuvaju ovu zaista prelepu tradiciju. “Kolo Srema” je događaj koji obnavlja život ne samo u malenim Grgurevcima, već u čitavom Fruškogorju i pruža nadu da društveni i kulturni život u našim selima ima lepu budućnost, rekao je Miščević.
I zaista, činjenica da pred sobom imamo festival koji traje 40 godina zaista obavezuje, naročito ako u obzir uzmemo podatak da mladi svoja sela napuštaju ne samo zbog materijalnih razloga, već i zbog ukupnog lošeg stanja, dobrim delom uzrokovanog nedostatkom kvalitetnog kulturnog i društvenog života. Zbog toga je očuvanje “Kola Srema” obaveza ne samo Grgurevčana, već i lokalne samouprave koja upravo u ovoj svetkovini narodnog šarenila i mladosti može i mora da pronađe model i za druga uspavana i tek probuđena mitrovačka sela.
