U neka prošla vremena, u kojima smo manje gledali u ekrane i više bili usmereni jedni na druge, komšija je smatran svetinjom. Saborac u teškim trenucima i kompanjon u trenucima radosti. Kuće su se podizale na mobu, zajedničkim snagama se ogrev unosio u šupe, uređivani su prostori oko zgrada. Komšije su zajedno proslavljali nove godine, slave, rođendane. Bile su kao rod rođeni.
Međutim, društvenim promenama koje nam je doneo prodor liberalnog kapitalizma, pa samim tim i individualizma na ove prostore, uz potporu razvoja tehnologije, komšije su se otuđile. Svako je počeo da gleda svoja posla, a mnogi više i ne znaju ko uopšte živi u susednoj kući ili stanu. Od nekadašnjih beskrajnih razgovora, susreti sa komšijama sveli su se većinom na samo formalno: „Dobar dan“.
Baš zato, ekipa Sremskih novina ispitala je ovih dana da li su se komšijski odnosi promenili i u Sremu, i u kojoj meri.
Marko Stevanović iz Inđije ima 33 godine, živi u stambenoj zgradi i kaže da neke od stanara zgrade i ne poznaje.
-Poslednjih godina, ili čak i decenija, komšijski odnosi su se promenili u lošijem pravcu. Kada su moji roditelji bili mlađi, susedski odnosi su se negovali, komšije su se družile. Ja, na primer, ni ne znam ko stanuje u mojoj zgradi, kaže mladić iz Inđije.
Marko stiče utisak da, osim tog „Dobar dan“ na hodniku zgrade nema komunikacije među stanarima, da su neznanci i da žive otuđeno.
-Zajedničke kafe, druženja, smeha i šale nema, ima petnaestak godina kako smo zanemarili komšijske odnose i sada se to teško gradi, kaže Stevanović, tvrdeći da bi ga samo neka muka naterala da se obrati komšijama.
Njegov je utisak da je otuđenost tipičnija za mlađe ljude, dok stariji još uvek sporadično neguju dobre komšijske odnose. Stevu Kosanovića, penzionera iz Inđije pitali smo da li je to tako.
-Saglasan sam s tim što kažu mladi, ali ko će da nam popravi odnose ako ne mi sami? Moja supruga i ja se trudimo da se viđamo sa komšijama, odlazimo na kafe i oni dolaze kod nas, jer to nam je najlepše što imamo od života, kaže gospodin Kosanović.
On pamti vreme kada su komšije bile najbliži rođaci, kada se delila i sreća i tuga, i šoljica kafe i šoljica šećera, kada smo jedni drugima na tacni nosili ono što umesimo toga dana, jednostavno delili sve što imamo. Setan je čika Steva, ali i zadovoljan što i danas ima komšija sa kojima može da sedi na ulici ili u dvorištu i razmatra situaciju u državi i svetu.
Trebalo bi da otvorimo vrata jedni drugima, da se približimo i sprijateljimo, jer nekad više vredi komšija, nego brat u daljini, jer nećemo živeti večno da imamo vremena za čekanje boljih dana, poruka je oba naša sagovornika koja su spremna da ugrade ciglu ljubavi u mostove prijateljstva.
Važno je šta decu nauče roditelji
Blaženku Radović iz Rume sreli smo u povratku iz kupovine. Zavirivši u platneni ceger videsmo džezvu za kafu. Kaže da ju je kupila svojoj komšinici iz zgrade da imaju novu džezvu za svakodnevno kafenisanje i čašicu razgovora. Blaženka je penzionerka, vitalna gospođa od osamdeset leta, pa je onda i sasvim jasno kakve odnose starija generacija neguje sa svojim susedima.
-U zgradi u kojoj sam živim već 40 godina. I mi stare komšije uvek smo se ponašali kao da živimo u jednoj kući. Nikada se nije postavljalo pitanje oko pomoći, sasvim je bilo normalno da odeš kod komšinice da zatražiš nešto, kao i da pružiš ako njoj nešto treba. Danas svako ima svoje obaveze, decu, trku i nema više toga što je nekad bilo. I nekad su žene imale i decu i posao, ali se lakše živelo, pa su i komšijski odnosi bili drugačiji. Naša starija generacija i dalje se tako ponaša, a to smo mi, žene u penziji. Mi se i dalje posećujemo, družimo i ja i dalje od svoje komšinice mogu da zatražim nešto ako mi zafali, kao i ona od mene. Mladi su drugačiji. Svako juri za svojim životom i obavezama. Kako je bilo nekad? U srećno vreme smo nas tri porodice imali vikendice na Vencu, a čak nam ni placevi nisu bili ograđeni. Ne verujem da je danas baš tako, govori Blaženka.
A mladi se ponašaju onako kako ih roditelji nauče, uvek je tako bilo pa i danas. Stambena zgrada Biser u Rumi je mesto gde na dva ulaza živi oko četrdesetoro dece. Lepo je videti klince svih uzrasta da se u dvorištu igraju jednako kao i starije generacije nekad, ali isto tako videti ih kako su naučeni lepom ponašanju i obziru prema starijim komšijama.
-U našoj zgradi smo svi zajedno, mislim na nas decu i mlade. Naravno da se družim sa svojim drugaricama, ali sam naučena od roditelja i bake da se prema komšijama odnosim sa poštovanjem. Mi deca smo pre par godina na nagovor jedne naše starije komšinice organizovali i pripremili čak i jednu predstavu u dvorištu. I tu su nam gosti bili roditelji i sve starije komšije. Mi se poštujemo, rekla je trinaestogodišnja Dušica Paunović.
Dobri odnosi, ali manjak vremena
Da se dobri komšijski odnosi neguju i u jednom od najstarijih stambenih naselja u Sremskoj Mitrovici, „Matija Huđi“, svedoči i priča penzionerke Milanke Tomić. Uprkos sve bržem načinu života i manjku vremena za druženje, stanovnici ovog kraja uspevaju da održe bliskost i međusobnu solidarnost.
Milanka, koja u ovoj zgradi živi već 15 godina, ističe da se ljudi i dalje poznaju i pomažu jedni drugima kad god je to potrebno.
-Na mom spratu uglavnom žive mladi ljudi, ali su uvek tu da mi pomognu ako nešto zatreba, na čemu sam im veoma zahvalna. Iako zbog svojih obaveza nemaju puno vremena za druženje, uvek pokažu pažnju i dobru volju. Sa jednom komšinicom mojih godina najviše provodim vreme, jer imamo sličan ritam života. Kada izađem napolje, često sednem na klupu ispred zgrade, i svaki komšija koji prođe zastane, javi se i popriča sa mnom – priča Milanka.
Ona ističe da se u zgradi poštuje kućni red i da svi vode računa o tome da ne prave nepotrebnu buku, što je naročito važno za starije stanovnike. Ovo potvrđuje i jedna od njenih komšinica, koja naglašava da se vremenom struktura stanara promenila – nekada je u zgradi bilo mnogo više dece, pa su jedni drugima išli na rođendane i zajedno odrastali, dok danas uglavnom žive stariji ljudi.
-Iako više nema toliko dečje graje, duh zajedništva je ostao. Komšije su uvek tu jedne za druge, a to je ono što je najvažnije – dodaje ona.
Stanovnici ovog naselja veruju da su dobri komšijski odnosi ključni za kvalitetan život u zajednici, bez obzira na promene koje vreme donosi. Negovanje solidarnosti i međusobne podrške je nešto što ovaj deo grada čini posebnim i vrednim za život.
Kao jedna kuća
Svi u Vinogradskoj ulici u Staroj Pazovi znaju baka Stanu Orlovac. U dobroj formi nosi svojih 86 godina. Primećujemo da besprekorno održava cveće u dvorištu i ispred kuće ali ona odmah dodaje da ni bašticu, ni što-šta drugo ne bi mogla bez komšija.
-Pedeset godina živim ovde, u ovoj mojoj kući, i sa svima sam dobro – kaže baka Stana i nabraja:
-Sa Turanovima, komšijama preko puta smo kao jedna kuća. Ako ja ne mogu zimi ili po lošem vremenu da idem do prodavnice, uvek se sete da me pitaju da li mi nešto treba, da mi donesu. Njihovi unuci me zovu baba Stana. Komšije, koje su došle iz Hrvatske, jako su fine, lepo se slažemo i njihova deca, mali unuci, često dođu. Juče je jedna komšinica išla sa mnom na groblje, da nije bilo nje ne bih se mogla sama vratiti, kako sam se umorila.
Kada je oluja, pre neku godinu, odnela crepove sa baka Stanine kuće komšije su priskočile i začas sve popravile. Hvaleći komšije baka Stana ipak konstatuje da se dosta toga promenilo, ima se manje vremena, mlade komšije mnogo ređe viđa, i to je podseća na život ljudi u velikom gradu.
-Šest godina sam s mužem živela u Beogradu, u zgradi. Nikada se ne bih ponovo uselila u stan, to ne može da se poredi sa mojim sadašnjim životom – kaže ova Staropazovčanka.
U bloku novih, velikih, stambenih zgrada u Staroj Pazovi, napravljenih sredstvima međunardnih fondova za pomoć izbeglim i raseljenim licima i uz podršku lokalne samouprave, poslednjih bezmalo pet godina živi penzionerka Ana Kragujević Bosanac.
-Do nedavno sam bila radno angažovana i nisam imala vremena da se družim s komšilukom. Sada sam završila s poslovima, u penziji sam i počela sam više da se viđam sa ostalima – kaže Ana.
Preduzimljivi stanari napravili su ovde male drvene kućice, klupe i stolove i omogućili druženje napolju, u „zajedničkom dvorištu“.
-Gospođe s kojima sam se upoznala sede na klupi, tu na suncu. Sada kada otopli, više ćemo svi biti napolju pa ćemo se upoznati. Svi mi deluju lepo i blagonaklono. Uvek se javljamo jedni drugima – priča Ana i posebno ističe:
-Za sada mi ne treba neka pomoć, čini mi se kada bi se našla u nevolji da bi mi svi priskočili u pomoć, a to je najvažnije – zaključuje naša sagovornica.
Šta nas čeka?
Sudeći po rečima naših sugrađana, dobra volja za druženjem sa komšijama postoji i danas. Međutim, zajedničko vreme, čini se, najčešće provode stariji Sremci. Oni mlađi, uprkos tome što se trude da sa komšijama gaje dobre odnose, za druženje i prisniji kontakt sa komšijama naprosto nemaju vremena. Ali, to možda i ne znači da će komšijski odnosi zamreti, nego možda samo promeniti formu. Nakon završetka radnog veka, možda će i današnje mlađe generacije imati više vremena za druženje i na taj način obnoviti trenutno narušene komšijske odnose, preuzimajući ulogu komšijskih druženja na sebe? Ostaje nam da vidimo.
