Ime Marija Dostanić već godinama unazad poznato je u svetu kajaka, ali posle Olimpijskih igara u Parizu, za mladu kajakašicu zna bez sumnje cela Srbija. Zdušno smo navijali za nju tokom dve trke koliko je veslala u francuskoj prestonici, a iako se nije okitila medaljom, zajedno sa timskim koleginicama ponosno je predstavlja svoju zemlju na najvećoj sportskoj smotri na svetu.
Salaš Noćajski sa oko 1700 stanovnika može da se pohvali da ima jednu olimpijku, što nemaju ni mnogo veća mesta, pa i gradovi, a svi koji prate njenu karijeru bez sumnje veruju da će već za četiri godine ona u svoje rodno selo doneti odličje. U narodu se kaže, prvi mačići se u vodu bacaju, osetila je Marija kako je biti deo takmičenja koji okuplja sam sportski “krem”, pa je tako motivacija da se spremi za naredne Igre u Los Anđelesu 2028. godine na izuzetno visokom nivou. Marija je nastupala u četvercu, a veslala je zajedno sa Anastazijom Bajuk, koja je kao i ona član sremskomitrovačkog Kajak kluba “Val”, Dunjom Stanojev i Milicom Novaković.
Takmičenje jeste završeno u prvoj polovini jula, ali Marija kako sama priznaje, još uvek presabira utiske. Osećanja su pomešana – blago je razočarenje zbog lošijeg plasmana, ali neopisivo srećna, jer je ostvarila svoj dugogodišnji san.
-Iskreno meni se utisci još nisu slegli u potpunosti, tek mi polako postepeno nadolazi sve što sam doživela u Parizu. Neopisiv je osećaj i mislim san svakog profesionalnog sportiste, od samih početaka, kao što je to bio slučaj i sa mnom, da nastupi na Olimpijskim igrama. Nemam reči sa kojima bih opisala sreću i ponos što sam se našla među takvim spotskim veličinama, biti sa najboljima nije mala stvar i sama ta činjenica je sama po sebi veliki uspeh. Ipak, moram da se osvrnem i na moje nastupe. Bila sam veoma uzbuđena pred sam start obe trke, kao i dok sam veslala. Adrenalin je strujao kroz celo telo. Lep je osećaj biti okružen sjajnim kajakašicama, mada nismo ostvarile plasman koji smo želele i ciljale i zbog toga ostaje veliki žal. Verujem da nismo pokazale ono što smo trebale, odnosno mogle i to je na nas četiri ostavilo gorak ukus. Ipak, mislim da sam svoj deo posla odradila na visokom nivou, bila sam fokusirana do samog kraja i dala svoj maksimum, ali eto nekad fali i malo sportske sreće – priča Salaščanka.
Podršku u Francuskoj Mariji su pružili roditelji – mama Aleksandra i tata Bogoljub.
-Izuzetno mi je drago što su moji roditelji takođe imali mogućnost da dođu u Pariz i budu deo svega što se meni dešavalo. Oni su mi najveća podrška i to što su bili uz mene tokom trka, a pogotovo posle njih mi je ulilo dodatnu snagu. Sećam se momenta kada smo shvatile da nismo uspele da se plasiramo u finale. Moje koleginice su to dosta emotivno doživele i plakale su, a ja sam samo gledala u prazno sve do momenta dok nisam zagrlila mamu. Tog trenutka sve emocije koje sam držala u sebi su izašle iz mene, rasplakala sam i ja, jer sam imala osećaj kao da smo same sebe izneverile. Nismo uspele da ostvarimo ono o čemu smo mesecima unazad maštale, bio nam je neizmerno teško – nastavlja Marija.
Veliku podršku imala je i od Anastazije, kako je Marija zove Zije Bajuk.
-Sa Zijom treniram i družim se godinama i to što smo zajedno nastupale je bila velika stvar za nas, naš klub, grad. Tek nakon trka smo se malo opustile i imale vremena da upijemo atmosferu i shvatimo šta se to dešava oko nas. Do tada nismo sebi dale za pravo da popustimo sa koncentracijom i da nas euforija Igara ponese. Inače, morala bih da istaknem upoznavanje sa Novakom Đokovićem, koji je na mene ostavio najjači utisak. Fenomenalan je ne samo sportista već i čovek, a kolo koje smo igrali sa njim, ali i ostalim srpskim sportistima i osvajačima medalja je nešto što ću pamtiti ceo život – sa oduševljenjem priča Mačvanka.
Marija je u Parizu ostala do samog kraja Igara.
-Kada smo bili na ceremoniji zatvaranja Olimpijade i kada je krenula najava za sledeće igre u Los Anđelesu, bukvalno mi je jeza prošla kroz celo telo i pomislila sam u sebi da bih istog trenutka krenula na trening i počela sa pripremama. Moj naredni cilj je ne samo da odem na Igre u Sjedinjene Američke države, već i da ostvarim bolji plasman. Motivacije ne manjka, mislim da ću, ukoliko me povrede zaobiđu, za to takmičenje biti spremnija, a svakako i zrelija – zaključuje kajakašica.
D. Tufegdžić
Foto: privatna arhiva
