Ratni dnevnik mitrovačkog hirurga dr Dimitrija Stojšića, koji je u rat pošao za svojim sinom, govori o životu sanitetske čete 453. Mehanizovane brigade JNA u Negoslavcima, tokom bitke za Vukovar
Petak 20. septembar 1991. godine
Prošlo je devet sati kada sam sa Peđom Petkovićem, Čedom, „Šiškom“ i još nekima otišao prvi put u životu na strelište. Kažu, zlu ne trebalo. Od 25 metaka sa takmičarskim pištoljem, 19 sam pogodio u crno, ostalo u belo. Sa bojevim je bilo lošije: od 10 metaka četiri u belo, dva u crno…
Pred podne vratismo se u bolnicu. Sekretarica mi kaže da su me dr Reljić i dr Rogulić više puta tražili. Pošto je dr Kostić negde na crnogorskom primorju, a on je sad hirurg brigade u kojoj sam to ja bio i učestvovao u nebrojenim mirnodopskim vežbama, znao sam šta je u pitanju. Kada sam preksinoć Milana odvezao u Šid, pošto se odazvao na petu ili šestu mobilizaciju, rekoše mi da dr Kostića nema i da je sanitetska četa bez hirurga. Tada smo se dogovorili da me pozovu ako se Kostić ne vrati.
Pokušao sam ih dobiti telefonom, ali su već napustili stari dom zdravlja u kom su ranije boravili. Mislio sam kako da ih nađem, kada se javio predsednik opštine Šid i zamolio da isturimo jednu hiruršku ekipu u Šid. Krenuo sam ja, i po treći put dobrovoljac dr Stevan Danilov, anesteziolog. Dr Radojčiću sam rekao da prekinu sve „hladne“ operacije, da neko od hirurga bude spreman da me u Šidu zameni jer ću ja pokušati da nađem sanitetsku četu brigade.
U Šidu me je dočekao uspaničeni i uvek grlati dr Radosavac, pedijatar, brat našeg bivšeg ortopeda Mike kojeg smo zbog njegovih oko 120 kilograma od milošte zvali Mika „Tica”. Rekao mi je da je sanitetska četa još uvek u Šidu, ali da je nemoguće doći do njih, da sam korisniji ako ostanem u domu zdravlja i slično tome. Odgovorio sam mu da brigada ne može biti bez hirurga, ali je on imao neko svoje viđenje i civilnog i vojnog rasporeda i baš sada našao da pravi novu vojnocivilnu doktrinu. Više ga nisam ni slušao, tim pre što sam ugledao Milana koji je znao da će mu otac doći, pa je izašao pred mene.
Otišli smo vojnim vozilom do vašarišta koje je bilo puno vojske, a tu je i četa koju sam tražio i koja me treba. Neki su u njoj služili i kada sam ja bio hirurg te brigade. Dr Svetko Reljić, dr Dušan Stojanović, dr Slobodan Bjelobrk, aktivni vojni stomatolog, a ima i puno novih koji su već veterani, jer se u poslednja tri meseca po ko zna koji put odazivaju na poziv otadžbine. Među njima su dr Peđa Rogulić, ginekolog, dr Slobodan Azlen, anesteziolog, dr Đorđević koji je položio poslednji ispit na stomatologiji i odmah došao u četu, dr Đorđe Teodorović, moj učenik iz medicinske škole, naš anestetičar iz bolnice Dragan Berežnji, Goran, medicinski tehničar sa traumatologije, Vlada Galečić, inžinjer šumarstva, lep kao hrast, Milanov drug. Tu su i dr Nikola Krmek, internista i Đura Ždinjak, apotekar iz Šida. Obojica su Hrvati. U nekim razgovorima, a politika je nezaobilazna tema, oni, a sa njima dr Duško Stojanović koji je studirao u Zagrebu, brane hrvatsku politiku. To razumem i shvatam, iako se naravno oštro konfrontiram sa njima. Bitno je kako će se držati ako bude tvrdo, ali je činjenica da su se na poziv po treći put odazvali neznajući šta ih čeka.
Neke mame i tate sakriše svoju decu. Mitrovačke glasine, koje nisu daleko od istine, vele da je jedan lekar svom sinu „iščupao zdrav nokat”, a da neki doktori uvek ranije saznaju kada će biti mobilizacija pa svojim sinovima promene mesto boravka. Naveliko pričaju da je za sve kriv komunizam, a oni do juče bili vrli članovi komunističke partije, da je za sve kriv Milošević, i slične stvari koje im služe kao paravan za sopstvenu savest…
Javio sam se pomoćniku komandanta za pozadinu potpukovniku Negovanoviću. Bio je zadovoljan što je dobio hirurga dobrovoljca i pomalo s nevericom pitao: „Znači ne treba da tražim drugog hirurga?”
Kada je čuo da mi je tu sin, rekao je: „Čuvaću ga bolje nego vas, koliko god je to moguće“. Zatim je okrenuo jedan broj i naredio da se mobiliše u brigadu dr Stojšić i da mu se donese uniforma.
Došli su po mene iz šidskog Doma zdravlja zbog jednog ranjenika. Tamo vlada prilična panika i neorganizovanost. Pozvao sam dr Lazara Lazića i zamolio ga da pošalje hirurga u Šid. Po povratku na vašarište udaramo brigu na veselje kroz partiju preferansa dr Nikola, Đura i ja. Odgledah dnevnik, a potom sam više bio budan nego spavao. U gluvo doba noći straža žestoko zapuca, a razvodnik straže skoči iz kreveta uz povik: “Ovo je napad na nas!”. Ubrzo je pucnjava prestala, pa opet legosmo. Verovatno je panika u očima straže prepoznala napad u šumovima noći.
Puno mislim na Dragu i sve kod kuće, a posebno na mog Žila, „moje telašce i mesance“. Da nisam odvojen od njih bio bih srećan što sam ovde sa Milanom. Ovako sam precepljen na dvoje – ne muči me neizvesnost oko Milana, ali silna je želja da se sve ovo što pre završi i da se vratimo. Znajući da se Draga silno brine, javljam se kad mogu, a opominjem i Milana…
Priredio: N. Milošević
