U Salašu Noćajskom oduvek se voleo i rado igrao fudbal, generacije dečaka stasali su u momke, pa u odrasle ljude igrajući na ulicama, proplancima i u seoskom klubu „Budućnost“. Fudbal je zaista bio najvažnija sporedna stvar u životima mladih Salaščana. O ljubavi prema ovom sportu, ali i prijateljstvu koje se iz njega rodilo i koje traje nekoliko decenija pričao je Zlatomir Zlaja Jesretić.
Sa setom u glasu Zlaja se kratko vratio u detinjstvo prisećajući se sati, dana, meseci i godina trčeći za loptom sa drugarima.
-Kada smo bili deca, dečaci nismo imali druge zabave do fudbala i svi smo ga igrali. Neko je bio bolji, spretniji, talentovaniji, neko malo manje, ali smo se redovno okupljali, družili, takmičili. Veliki broj nas u jednom momentu je bio deo seoskog kluba i to je bila velika stvar, međutim ono na čega mene fudbal asocira jesu prijateljstvo i druženje. Upravo iz toga rodila se jedna ekipa koja je bila poznata u ovom našem kraju i koju je činilo nas nekoliko tada momaka. Drinska divizija osnovana je u kafani „Kod Dragića“ u Salašu Noćajskom početkom osamdesetih – prisećajući se priča Zlaja.
Ekipu su činili Milutin Mika Dostanić, Slobodan Belin Dostanić, Vlada Tufegdžić, Dušan Dule Radosavljević, Milorad Gigov Stojinović, Dane Nikolajević, Anđelko Lukić, Vladan i Željko Đukić, a igrali su mali fudbal.
-Nas nekolicina se izdovojila, družili smo se svakodnevno i nekako sticajem okolnosti počeli smo da igramo mali fudbal. Nikada to nije bila obaveza nikome od nas, već ko kada može, samu ekipu smo formirali spontano. Sedeći u kafani čuli smo da je u Šidu završena izgradnja sportske hale i da se tim povodom organizuje turnir. O tome da ćemo učestvovati nije bilo razmišljanja, ali jeste o imenu pod kojim ćemo nastupati. Bilo je raznoraznih predloga, ozbiljnih i onih malo manje kao što je moj – Buka iz bunara. Na televiziji je u tom momentu bila neka priča o Drinskoj diviziji iz Prvog svetskog rata, pa je neko predložio da se tako i zovemo, jer su i naši dedovi bili deo nje. Predlog je sa oduševljenjem prihvaćen, a već narednog dana zahvaljujući firmi Kobo u kojoj sam tada radio uspeli smo da obezbedimo dresove na kojima je pisao i naziv ekipe – priča dalje Salaščanin i kroz smeh napominje da je uz Drinsku diviziju pisalo i drugog poziva, jer su već bili „stari“ za prvi poziv.
U Šidu su, kaže Zlaja, predstavljali pravu atrakciju, jer u to vreme igralo se mahom u majicama, pa su dresovi bili neobična pojava, a još i samo ime ekipe izdvajao ih je od ostalih.
-Kao sada da se dešava, sećam se da smo mi koji smo se skupili s brda, s dola odmah na startu trurnira igrali protiv ekipe sastavljene od profesionalaca. Poveli su naši protivnici, međutim ja sam izjednačio šutem sa pola terena što je publiku podiglo na noge i podstaklo da navija za nas. Tu utakmicu smo izgubili na penale, ali smo pokazali da znamo da igramo i da sa nama nije lako – kaže Zlaja.
Posle tog turnira nastupali su Salaščani manje-više uspešno na brojnim turnirima u Mačvi i Sremu.
-Nama je fudbal bio zabava, povod za okupljanje, imali smo solidnu ekipu i mnogi su hteli da igraju sa nama. Ipak to nije bilo lako, ne jer smo mi nešto posebni bili, već zato što smo imali mali krug nas prijatelja koji je bio sasvim dovoljan. Bili smo drugarska, ne profesionalna ekipa, ali i pored toga puno onih koji su nas potcenili smo znali da iznenadimo i savladamo. Izazivali su nas i rado smo se odazivali, a uvek se igralo u neki ulog, bilo da je to pečeno prase, jagnje ili po neka gajba piva – objašnjava Salaščanin.
Najveći uspeh Drinska divizija postigla je plasmanom među osam najboljih od preko 120 ekipa na turniru koji se devedesetih igrao u hali „Pinki“ u Sremskoj Mitrovici. Preko 1500 ljudi je tada navijalo za Salaščane, što je na sve njih ostavilo poseban utisak i sećanje za ceo život. Ipak, za njih to nije bio samo fudbal, već puno više.
-Fudbal nas je vezao, ali nije bio za nas najvažniji, prijateljstvo je ono što nas je držalo. Igrali smo, pobeđivali, gubili, ali smo se družili i radili zajedno. Organizovano smo završavali razne poslove na primer na njivama, pa tako jedan dan oremo kod jednog od nas, narednog pređemo kod nekog drugog, a uvek ponesemo roštilj, talandaru, kotlić, pa se spremi dobra hrana i sve lako i brzo završimo. Puno toga može da se ispriča o Drinskoj diviziji, bilo je dogodovština raznoraznih, ljudi su nas voleli, bili smo pozitivni, neopterećeni rezultatom, znali smo da direktno iz kafane izađemo na teren i da odigramo sjajno, nosila nas je energija. Vreme je prolazilo, a mi smo poslednju utakmicu odigrali krajem devedesetih, posle toga smo se znali povremeno svi okupljati. Neki nisu više među živima, ali to ne znači da ih mi ne spominjemo i da ih se ne sećamo. Drinska divizija je bila lep deo svih nas i kada ostaneš prijatelj sa ljudima sa kojima si proveo mladost mislim da je to jedno bogatstvo – završava Zlatomir.
D. Tufegdžić
