Ružica Andrić je ponikla u ravničarskim Martincima, u uglednoj porodici Krstić (otac Dušan, majka Milolika), gde je 1945. godine ugledala svetlost dana. Tu je stekla prvo đačko obrazovanje, koja je potom proširivala u Sremskoj Mitrovici, u Srednjoj ekonomskoj, a kasnije i Višoj ekonomskoj školi
Potiče iz ugledne martinačke porodice Krstić – Etno-kuća u Jasku jedan od prvih seoskih muzeja u Vojvodini – Od manifestacije „Jesen ide dunjo moja“ do susreta pisaca, slikara, folkloraša…
Bila je po svemu originalna i puna života, pesnikinja u duši, sakupljač starih i autor novih sremskih bećaraca, pa narodnih pesama, ali i njihov vokalni izvođač, turistički radnik, osnivač i vlasnik jedne od prvih etno-kuća u Vojvodini, a pre svega velika, nepopravljiva Sremica. Kada je na padinama Fruške gore, u Jasku, pre više decenija, osmislila i registrovala vekovima staru porodičnu kuću Nedića, kao seoski muzej, mesto okupljanja, sremovanja i promovisanja kulturne baštine toga kraja, neki su sumnjičavo vrteli glavom. Čak se i podsmevali!
Danas mnogim ljudima u tom vinskom, počesto tvrdoglavom i zaguljenom Sremu nedostaje njihova Ružica Andrić, koju su iz milošte i poštovanja nazivali Ruža Bećaruša. I divili joj se!
Ružica Andrić je ponikla u ravničarskim Martincima, u uglednoj porodici Krstić (otac Dušan, majka Milolika), gde je 1945. godine ugledala svetlost dana. Tu je stekla prvo đačko obrazovanje, koja je potom proširivala u Sremskoj Mitrovici, u Srednjoj ekonomskoj, a kasnije i Višoj ekonomskoj školi. Godinama je radila u rumskom PTT-u, kao kontrolor telegrafskog saobraćaja. Poznati rumski istraživač i hroničar Ratko Racković (1946 – 2017), opraštajući se u “Sremskim novinama” od svima drage, “naše Rujke”, zapisaće da ona “odlaskom u penziju doživljava drugu mladost; nemirna duha, stvaralac, do izražaja dolazi njen kreativni, preduzetnički duh, protkan ljubavlju prema poeziji i tradiciji”.
Tada realizuje i svoju dugo negovanu zamisao da u Fruškogorskoj 24 u Jasku “postavi na noge” svima znanu etno-kuću, pod zaštitom države, primer seoskog graditeljstva iz prve polovine 18. veka. Objekat je svečano otvoren 4. maja 2003. godine. A Ratko Racković će još dopisati:
– Komunikativna i radoznala, povezuje se sa etnolozima Muzeja Srema, Muzeja Vojvodine i Etnološkpg muzeja u Beogradu. Turistička organizacija Srbije prepoznaje njen kreativan duh i šalje je kao promotera srpskog turizma na sajam u Solun. Organizuje manifestaciju i druženje pesnika u Etno kući pod nazivom „Jesen stiže dunjo moja“. NJena koreografija sremske svadbe i modna revija jazačkih devojaka sa sremskim maramama i košuljama, deo je Ružinog rada na očuvanju etnološke baštine Srema. Učestvujući na brojnim pesničkim i zavičajnim skupovima, u TV emisijama, kazivala je pesme zavičajne, svoje i svojih kolega: Mike Antića, Radivoja Prokopljevića Proke, Steve Vidovića Brice…
Kuća koju su uredili Ruža i muž joj Steva Andrić, od kamena i naboja, bila je opremljena autentičnim predmetima sremačkog seoskog domaćinstva iz druge polovine 19. veka. Ubrzo će postati i nosilac razvoja seoskog turizma, mesto gde se promovišu kulturna baština – nošnje, običaji i organska hrana tog podneblja. U saradnji sa Zavičajnim muzejom iz Rume, Etno kuća Jazak organizuje pomenutu zapaženu turističko-privrednu manifestaciju „Jesen ide dunjo moja, kukuruzi već su zreli“, a onda pristižu i brojne likovne kolonije, škola u prirodi, pesničke večeri, smotre folklora…
Preranim odlaskom Ružice Andrić sa životne scene, 2012, sve je to bilo dovedeno u pitanje. Jedan od ranijih predsednika MZ Jazak, Branko Grujić, ovako je to prokomentarisao:
– Seoski turizam može biti naša šansa, a ovo je manifestacija koja slavi ne samo dunju, već i završetak svih poslova i ubiranje svih plodova na našim poljima, u voćnjacima i vinogradima. Popularnosti manifestacije je najviše doprinela Ružica Andrić, naša nadaleko čuvena Ruža Bećaruša, koja nas je prerano napustila, ali nam je dala smernice i ideje za jednu lepu turističko-privrednu manifestaciju koja je iz godine u godinu sve bolja i poznatija. Siguran sam da u značajnoj meri podstiče razvoj seoskog turizma, pomaže malim proizvođačima da prodaju svoje proizvode, ali i čini da Jazak sem po najkvalitetnijoj vodi u ovom delu Evrope, bude prepoznat i po dunji, kao svom brendu.
Ružica Andrić – Ruža Bećaruša je preminula 3. aprila 2012. godine u sremskomitrovačkoj bolnici, a sahranjena je u Jasku. Zaslužila je da njeno ime u rodnim Martincima, u Rumi i Jasku, ali i čitavom Sremu, bude sačuvano od zaborava.
Dušan Poznanović
foto: I. Ademovski
