Piše: Nemanja Milošević
Potrošnja hleba po glavi stanovnika u Srbiji smanjena je za čitavih 40 odsto za poslednjih 15 godina, pisali su ovih dana beogradski mediji. Jedan Srbin na godišnjem nivou, u proseku, pojede 51 kilogram hleba, a taj prosek pre deceniju i po iznosio je 91,5 kilograma.
U udruženju “Žitounija” kažu da potrošnja hleba varira u zavisnosti od toga da li se gledaju razvijenija ili manje razvijena područja naše zemlje, pa se tako u siromašnijim krajevima hleb jede više nego u onim “bogatijim”.
U tim “bogatijim” krajevima, kažu, nešto se povećala i potrošnja drugih pekarskih proizvoda, pa je smanjenje potrošnje hleba u Srbiji deklarisano kao posledica podizanja životnog standarda.
Međutim, ja baš nemam običaj da verujem stručnjacima. Nekako, obrni-okreni, na kraju se uvek ispostavi da je teorija jedno, a praksa nešto sasvim drugo. Zato, od ovog “stručnog” nagađanja da li je pad potrošnje hleba uzrokovan zdravijim navikama našeg stanovništva, da li je povezan sa kupovnom moći, ekonomskom razvijenošću ili češćim jedenjem bureka i pice umesto sendviča, više mi je pažnju privukao jedan komentar našeg sugrađanina. Kaže: “Ako veknu smanje za još 50 grama, potrošnja će biti još manja, ali će pekari dobiti istu količinu novca”.
Kad to pročitah, odmah sam počeo da vraćam film u glavi. Mislim se, pa ja pola vekne hleba mogu da opirim za jedan doručak. Ranije, ja vam kažem, to tako nije bilo. A da sam postao veća izjelica, pa i nisam. Uprkos tome što sam nabacio koji kilogram viška. Nešto drugo je tu u pitanju…
Pre desetak godina, sećam se dobro, vekna hleba je bila teška 600 grama. Govorim, naravno, o onom standardnom tipa “Sava”, odnosno “Žitoprometovom”, što kažemo mi u Mitrovici. A do danas, njena težina je lagano opadala, prvo na 500 grama, a potom na 450, ponegde i na 400. Pa, recite vi meni, nije li onda logično da se godišnja potrošnja hleba, posmatrana u težini, smanjila tokom svog tog vremena? Posebno uzevši u obzir da i dalje kada idemo u prodavnicu kupujemo jednu veknu hleba, uprkos tome što je lakši.
Sreća, cena tog običnog, “Žitoprometovog” hleba je trenutno ograničena. Ali, ako neko voli onaj “naduvani” iz pekare, za veknu će morati da odvoji čak oko 80 dinara. Više nego za kilu brašna. Kao od suvog zlata da ga prave… Ali da se ne ponavljam, pisao sam ranije na tu temu…
Nego, da se dotaknem i one floskule da je smanjenje potrošnje hleba, između ostalog, povezano sa sve zdravijim navikama stanovništva. Čekaj. Kako to sada imamo zdravije navike, ako je povećana potrošnja drugih pekarskih proizvoda? Kifle, perece, burek, lisnata peciva, pogačice i ostale đakonije, koliko znam, ne spadaju u zdravu hranu. A verujem da će neka buduća statistika pokazati i pad njihove potrošnje, s obzirom na to da su cene pekarskih proizvoda, doslovno rečeno, podivljale.
Za kraj, izneću još jedno lično zapažanje. Otkako su cene hleba u pekarama drastično narasle, sve češće čujem od ljudi da su ponovo počeli da se okreću tradiciji mešenja hleba. Iako ni brašno više nije baš toliko jeftino, činjenica je da jedan kilogram može da “zalegne” za dva-tri dana, što je mnogo povoljnije od svakodnevne kupovine hleba. A i domaća pogača je, priznaćete, mnogo ukusnija.
Eto. Preneh vam jedno narodno objašnjenje ovog fenomena. Pa vi sami zaključite, da li sam u pravu ili nam je životni standard stvarno toliko visok, kao što kažu.
