Jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pesnika, Miroslav Aleksić, gostovao je u Kulturnom centru “Brana Crnčević” u Rumi gde je čitao svoju više puta nagrađivanu poeziju. Aleksić je pesnik koji stvara 37 godina i za to vreme dobio je brojne nagrade, među kojima su i Zmajeva nagrada Matice srpske, Drainčeva i Višnjićeva nagrada. Njegova poezija prevođena je na više jezika, a zbirke izabranih pesama Miroslava Aleksića objavljene su u Rusiji, Rumuniji i Slovačkoj. Učesnik je skoro svih značajnijih pesničkih manifestacija u Srbiji, Republici Srpskoj, Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, a kao pesnik gostovao je u Rusiji, Mađarskoj, Rumuniji i Hrvatskoj. Miroslav Aleksić je pomoćnik upravnika Biblioteke Matice srpske i predsednik je Nadzornog odbora Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Njegova poslednja zbirka “Travarev naslednik” izašla je 2021, a u pripremi je i nova zbirka. Aleksić je pesnik okarakterisan i nagrađivan kao čuvar srpskog jezika i identiteta, iako se poetski, a opet jednostavnim jezikom bavi univerzalnim temama.
-Pesnici nadograđuju, usavršavaju i obogaćuju jezik, pa samim tim i čuvaju srpski jezik. Srpski jezik je u rukama pesnika, a to pokazuje cela istorija naše poezije, od Svetog Save do današnjeg dana. Meni je jako važno da kao pesnik imam nacionalnu, jezičku, kulturnu i ćiriličnu potku. Naravno ja sam pesnik kog impresioniraju fenomeni koji su nadnacionalni, univerzalni i svetski, ali isto tako držim da svaki pesnik mora biti u dobroj meri posvećen nacionalnoj ideji. Mislim da je problem celog jednog perioda pesništva što je ono bilo pomalo izmaknuto iz te uloge, rekao je Aleksić koji je prvi put gostovao u Rumi.
Aleksić pre tri decenije bio učesnik osnivačke skupštine Udruženja književnika Republike Srpske, nedavno je učestvovao i na festivalu Ćirilica u Crnoj Gori, a važi za pesnika koji radi na očuvanju kulturnog i jezičkog identiteta srpskog naroda.
-Mi živimo u jednom veoma teškom vremenu kada je na delu pokušaj vezivanja nacionalnog identiteta za državne granice. Ono što nama nameću iz Evrope je to da samo mi koji živimo u Srbiji možemo biti Srbi, ne priznaju slojevitost identiteta, da neko po regionalnoj pripadnosti, mestu gde živi može biti Hercegovac, Bosanac, Crnogorac, ali da je on po svom kulturnom identitetu Srbin. Identitet je zapravo jezik, kultura, vera i to je ono što nas čuva, kaže Aleksić. Novi vek je svemu što je fundamentalna kultura namenio bedno mesto. Živimo u vremenu veštačke inteligencije, u vreme rata, kovida, marginalizuje se sve što je intelektualno, uzvišeno i značajno, pa i poezija, kaže Miroslav Aleksić . Poezija ima male tiraže, knjige se ne prodaju, pesnici nemaju nikakvu materijalnu sigurnost, poezija je gurnuta iz medija. Ipak najveći problem je to što se duhovnoj dimenziji života daje mala uloga, a poezija je najduhovnija od svih umetnosti jer je najbliža čovekovom razmišljanju, razmišljanju o smislu, postojanju, svakodnevnom životu… Kao pesnik bavio se položajem čoveka u savremenom svetu, posebno u zbirci “Kafkino matursko odelo”.
-Savremenoj zapadnoj civilizaciji smo i mi jednim delom baštinici, jer smo na pola između istoka i zapada. Savremenoj zapadnoj civilizaciji je evidentno došao kraj, jer se izrađa i propagira načine i dimenzije života koje su bliže smrti, prestanak nataliteta i života. Jedna od mojih zbirki nosi naziv “Oskudno vreme” po jednom stihu Helderlina, gde on u svojoj poemi “Hleb i vino” kaže “čemu pesnici u oskudno vreme?“, i u jednom intervjuu sam rekao da je njegovo vreme bilo raj, iako ga je on tada smatrao oskudnim. Ipak ja mislim da se to neće prekinuti, da će pesnici, bez obzira na sve o čemu govorim. Mislim da poezija opstaje, da pesnici kao značajan deo ljudske populacije, kao stvaraoci moraju da opstanu. Bez obzira na to kako se vreme bude menjalo poezija će uvek imati svoje mesto makar na margini, ali iz margine će moći da tumači svet onako kako ne može niko drugi. Ostaće kultura, poezija, slikarstvo i muzika, jer je to najuzvišeniji oblik čovekovog postojanja. Čovek nije samo biološko biće koje u megamarketu kupuje dnevno sledovanje, nego je onaj koji slika, peva, piše i diše. Čemu disanje ako je jedini smisao života da se čovek prehrani. Uzvišeni deo čovekovog bića, ta duhovna dimenzija je ono zbog čega zapravo postojimo, to je taj kvasac Božiji u čoveku, to je trunčica koju je Bog udenuo u svakoga od nas, i ako se o tome ne brinemo, onda nećemo otići u raj. Nije samo u pitanju uzdržavanje od greha, nego podizanje na viši nivo onoga što nam je dato kao nukleus i to moramo da razvijemo svako u svom domenu, rekao je pesnik Miroslav Aleksić.
O poeziji Miroslava Aleksića govorila je i prof.dr Slađana Milenković, književna kritičarka iz Sremske Mitrovice koja je u uglednom časopisu „Koraci“ objavila esej na temu njegovog stvaralaštva.
– U stihovima on stvara svet kao Šeli ili kao Bodler ne opisujući predmet, pretvara ga u simbol, metatekstualno poeziju označava kao povratak u zavičaj jezika, u istinu, kako je sam Aleksić rekao u jednom intervjuu. Pisanje i disanje vidi kao iste procese, neophodne i imanentne pesniku, stvaraocu kao produžetku božanskog… Spajajući oblik i smisao Aleksić piše istinsku poeziju koja teži ka uzvišenom, neprolaznom tj. večnom i čini ga jedsnim od najistaknutijih pesnika današnjice, rekla je prof.dr Slađana Milenković, dodavši da ovaj pesnik prevazilazi okvire jednog naučnog rada i da zaslužuje da se o njegovom pesništvu govori na namenski organizovanom simpozijumu.
Projekat „Kultura u fokusu-novo ruho ustanova kulture“ je sufinansiran od strane Opštine Ruma. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
