Mladi Lazar Milanov iz Banoštora i ove godine nastavlja da se takmiči sa najboljim pekarima Srbije. Nakon što je 2016. godine osvojio prvo mesto na “Pekarijadi” i u svoje selo doneo pehar za čuveni „Lenkin hleb“, ove godine se plasirao u finale ovog takmičenja u novoj kategoriji, sa najvećim brojem bodova.
Kako kaže, da bi čovek postao najbolji pekar, treba uložiti dosta rada, truda i zalaganja.
– Takmičenje je i zamišljeno kako bi se pokazalo da pekari nisu nepismeni ljudi, kakvi su nekada bili po selima, nego da moraju da budu stručnjaci iz raznih oblasti i da imaju dosta znanja iz fizike, biologije, matematike i hemije. Ovaj zanat od mene traži da neprekidno učim i da budem upoznat sa novim tehnologijama, sa raznim vrstama brašna i kvasca, jer se to menja iz dana u dan. Ja sam pekarstvom počeo da se bavim još sa 17 godina, kada sam upisao tu školu u Novom Sadu i do danas sam se usavršio u svom poslu tako da umem da radim sva testa koja postoje na svetu – od francuskog kroasana do italijanske ćebate. Sada sam postao pica majstor i u toj kategoriji sam se i takmičio na ovogodišnjoj “Pekarijadi”. To je nešto što je spojilo moje dve velike ljubavi, kuvarstvo i pekarstvo – priča Lazar o poslu kojim se bavi i dodaje da za finale ovog takmičenja sprema tradicionalnu napolitansku picu.
Kako kaže, tajna dobre pice je testo, a upravo napolitanska verzija ovog italijanskog specijaliteta je najpoznatija u svetu. U novosadskoj piceriji gde je zaposlen mesi se savremena vrsta napolitanskog testa koja se razlikuje od ostalih po ogromnom rubu koji je unutra šupljikav.
– Prava je umetnost napraviti takvo testo, jer mora da se prati mnogo parametara – od vlažnosti vazduha, temperature prostora i temeprature zamesa koja ne sme prelaziti 17 stepeni, kao i vremena koliko dugo testo treba da stoji. Osim testa bitni su, takođe, i sastojci koji se dodaju, a koji moraju biti kreativni i izbalansiranog ukusa. Zato ja i tvrdim da je pekarstvo neka vrsta umetnosti. Kod nas ljudi znaju samo za kaprićozu i margaritu, ali postoje razni dodaci koji se stavljaju na testo, poput karamelizovanog luka, tartufa i raznih vrsta sira – objašnjava Lazar.
On kaže da mu ništa u ovom poslu ne pada teško, uvek ima raznih kreativnih ideja, te da je prva igračka koju mu je baba poklonila bila oklagija, tako da je verovatno “rođen da bude pekar”.
– I moj dvogodišnji sin voli da se igra sa brašnom, tako da me ne bi čudilo da krene mojim stopama. Ne bih imao ništa protiv, jer od ovog posla može lepo da se živi. Dobri pekari zarade platu i do tri hiljade evra mesečno, ali, nažalost, danas mladi gledaju samo kako da što lakše dođu do velikog novca uz što manje rada, pa im iz tog razloga zanati i nisu zanimljivi. A pekarski posao je veoma težak, pogotovo dok se radilo isključivo sa oklagijom i dok se mesilo rukom. Sada su taj posao dosta olakšale mašine, a i u pekarama se sve više uvode dnevne smene, pa je ipak drugačije – priča Lazar iz Banoštora.
Dodaje da svaki vikend kada je slobodan iskoristi da obraduje svoje ukućane vrućim mekikama ili krofnama, a želja mu je da u svom dvorištu sazida peć u kojoj bi pekao domaći hleb.
– Imam ideju da za Jutjub snimam tutorijale u kojima bih pokazivao kako se nekad mesio hleb. Voleo bih da se vrati starinski način pravljenja, a to je dugoročna fermentacija testa od 48 do 72 sata, sa jako malim procentom kvasca, da ne bi bio težak za stomak. Tako se nekada i u Banoštoru radilo, hlebovi su se mesili poslepodne, a sutradan su se pekli. Ostajali su sveži i po nedelju dana i bili su mnogo zdraviji nego ovih sadašnji. Zato bih voleo da vratim u naviku pravljenje hleba na taj način. Danas se u testa stavlja mnogo aditiva, pojačivača ukusa i mirisa, samo da se brzo zaradi novac, a to nije postojalo pre 30 ili 40 godina. Tada su jedini aditivi bili C vitamin i so – objašnjava poznati banoštorski pekar.
S. Mihajlović
Foto: “Tramontana” Novi Sad
