Piše: Mirjana Stupar
Muzički obrazovani, ili samouki, ulični svirači, koje smo do sada imali prilike da vidimo samo u velikim gradovima, sada taj duh donose i u manje sredine. Inđijska varoš, u početku pomalo začuđena, sve više zastaje da udahne trenutak ulične muzike i zvuke koji dopiru sa asfalta. Jovica Bradić i Vladimir Jorgić, studenti, svake subote sviraju gitaru za svoje sugrađane:
-Motivisala nas je želja da ljudima pokažemo šta znamo, da naučimo više i bolje, da postanemo vrhunski muzičari, da muziku poznajemo u dušu, kaže Jovica, pogledom tražeći podršku prijatelja.
Pesme koje sviraju Jovica i Vladimir pažljivo biraju, repertoar je širok, ali odabran, sa lošim ukusima, kažu, ne prave kompromise.
-Sviramo ono što volimo, što vole sve generacije,Đorđa Balaševića, Olivera Dragojevića, Azru, Crvenu jabuku….i sve dok postoji poslednji čovek koji će to slušati, mi ćemo to svirati, izričit je Jovica, koji se posebno seća, kako kaže, jedne „magične“ žene u crvenom kaputu koja je dva sata sedela na ulici i pažljivo ih slušala.
Na ulici je najlepše u vreme novogodišnjih praznika, sve je šareno i okićeno, asocira na radost, ljudi su nekako veseliji, nadovezuje se Vladimir, koji tvrdi da je zima najlepše vreme za sviranje.
-Gitara je moj način da iskažem ono najbolje u sebi, da dam svoj doprinos muzičkom ukusu i izboru, da sa te pozornice svi zajedno ponesemo aplauz. Prava muzika je večna, ona oplemenjuje čoveka i budi pozitivna osećanja, pa tako zvuku gitare Inđinčani sve teže mogu odoleti. Već po prvim taktovima prepoznaje im se osmeh na licu, i poneki uzdah, posebno kod onih starijih, koji moju muziku slušaju sa nostalgijom, kaže mladi gitarista.
Ovi mladi muzičari prolaze veliku životnu školu, upoznaju ljude i njihove naravi, jer reakcije prolaznika veoma su različite:
-Neki oduševljeno i bez ustručavanja zastaju, neki pomalo oklevaju, a retki su oni koji se i ne osvrnu. Niko nije ravnodušan kad čuje muziku, ona je spona među ljudima, veza koja se notama uspostavlja, saglasna su ova dva momka.
Kiša, vetar, zima, nisu im prepreka da razvuku žice na gitari, i otkrave dušu slučajnih prolaznika. Njihova posvećenost muzici nalazi odgovor u njihovim reakcijama, a kao nagradu, pored osmeha, dobijaju i džeparac, kojim pokrivaju osnovne troškove.
-Za pesmu „Nekako s` proleća“ jednom prilikom dobili smo mnogo novca, ali nije nam to najvažnije, emocija koju dobijamo za uzvrat nam je najveća nagrada, impuls da idemo dalje, da nastavimo do visina koje samo muzika može da uspostavi, odlučni su Jovica i Vladimir.
U perspektivi, ovi mladi muzičari razmišljaju da prošire bend, da zajedno sviraju na ulici, da svoju ljubav prema muzici dele sa prolaznicima, kako bi tako i njihova sreća bila veća. Možda tako, u budućnosti, Inđija dobije i festival uličnih svirača, po ugledu na velike gradove koji znaju da otvore srce za akorde. Do tada, neka ih prati sreća u šeširu, ili otvorenom koferu…
Jedan čovek je dovoljan
-Inđija je prvi grad, posle Beograda, u kojem sviramo, kažu Jovica i Vladimir, to je grad koji ima sluha, koji voli pravu muziku, svevremenu, i jedna osoba nama je dovoljna da sviramo punim srcem. Dok tako bude, mi ćemo biti zadovoljni, jer muzika je naša veza sa ljudima. Najlepša veza, poručuju naši ulični svirači.
