Piše: Nemanja Milošević
Ovih dana, širom Srbije odjeknula je vest o tome da je direktorka jedne osnovne škole u Sečnju zabranila verske obrede u prostorijama ove obrazovne ustanove povodom školske slave, Svetog Save, pozvavši se na član 11 Ustava Republike Srbije. Ovaj njen čin podelio je našu javnost, pa je tako i dobar deo vernika stao uz direktorku i podržao sekularizam koji i sam Ustav garantuje, dok je zavidan broj naših građana oštro osudio njenu odluku, uz neizostavan govor mržnje.
I, šta je ovde sporno? Pa, proslava Svetog Save u školi mi nikada nije nešto smetala. I lično sam učestvovao u nekim priredbama i ovaj dan su deca uglavnom volela. Svetog Savu, odnosno Rastka Nemanjića, naše školstvo slavi kao prvog srpskog prosvetitelja, odnosno, učitelja, i tu zaista nema ništa sporno. Ali, sa druge strane, ipak je potrebno shvatiti da se ovaj dan, pre svega, proslavlja u čast prosvetiteljstva i nikako drugačije.
I upravo ovo očemu sam govorio u prethodnom pasusu, odlučila je i pomenuta direktorka. Dakle, da će proslave Svetog Save biti u oba objekta pomenute škole, što se na kraju i desilo, ali da će se verski obredi obaviti u crkvi, gde im je i mesto, a đacima je dozvoljeno da prisustvuju. To je, po mom mišljenju, apsolutno u redu. Na stranu to što je pop sa roditeljima na kraju ipak, što bi rekli milom ili silom, odradio svoje u ovoj državnoj obrazovnoj ustanovi, ušetavši u nju kao da je njegova privatna prćija.
A, kad smo već kod ustava, taj pomenuti član 11 kaže: “Republika Srbija je svetovna država. Crkve i verske zajednice su odvojene od države. Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna.”
S tim u vezi, ne znam šta ovde nije jasno? I zašto bi svako ko se pozove na ovaj član Ustava bio okarakterisan kao ateista, komunista, bezbožnik ili šta već? A to se masovno dešava. Svako ko bi se usudio da javno izrazi svoj stav, a koji se razlikuje od opšteprihvaćenog, biva stavljen na stub srama.
Tako sam i po pitanju pomenutog događaja ostao šokiran čitajući neke od komantara na društvenim mrežama. Te komentare, napisali su samozvani vernici, a neki od njih glase: “Ateisto, treba te odmah smeniti”, “Idi i u svojoj kući pravi okultne obrede”, “Direktorku naglavačke izbaciti iz škole. Idi kući pa budi ateista, komunista, odrod, izrod, šta god hoćeš”.
Takvi komentari nizali su se u nedogled.
A, ja sam još jednom ostao u čudu kada sam video koliko je naš narod duboko zagazio u fundamentalizam, u onu najgoru krajnost i shvatio da ga samo mali koraci dele od čistog nacizma ili pak verskog fundamentalizma zbog kojeg su u srednjem veku padale glave. Svi ovi komentari napisani su uprkos činjenici da isti taj, pomenuti Ustav, garantuje slobodno versko opredeljenje svim građanima Srbije, kao i slobodu ispoljavanja svoje vere ili stavova među kojima je i ateizam.
E sad, da dođemo do suštine stvari. Ideja za ovu kolumnu je došla sasvim slučajno. Dakle, slavljenje ili neslavljenje Svetog Save u školama je najnebitnija stvar u svim ovim redovima iznad. Suštinski problem jeste činjenica da građanin Republike Srbije koji ima stavove drugačije od većinski zastupljenih, ne može da ostvari svoja Ustavom zagarantovana prava, jer čim se neko usudi da iznese svoj stav, posebno ako se on tiče ateizma, odnosa prema crkvi i odnosa crkve i države, biva stavljen na stub srama, vređan, i neretko izložen najgorim mogućim pretnjama.
A sad ću da vam kažem ko je u tim pretnjama i uvredama najglasniji. Gledajući profile ljudi koji najviše zagovaraju proterivanje ateista iz institucija (istovremeno ne razumejući šta to uopšte znači država, vera, nacija, sekularizam i slične stvari), shvatio sam da je najčešće reč o generaciji istih onih iz pedeset i neke, što su Titu pevali stih. A nakon toga, kada se paradigma u društvu promenila, petokraku zamenili kokardom, i na posletku na ove prostore doveli demokratiju i kapitalizam. Ali, i nakon dve decenije i dalje nisu shvatili šta to znači demokratija. To su isti oni koji su direktni krivci za sva govna u kojima se već decenijama nalazimo, a koji istovremeno za sve naše probleme okrivljuju komunističku partiju koja već više od 30 godina ne postoji. Oni koji su slavu tokom sedamdesetih slavili krišom, ali ne zato što im je to neko branio, nego zato što su bili članovi partije, pa su se plašili da ne izgube korist. Isti ti ljudi učili su svoju decu da budu vernici, ali ne oni istinski. Jer istinski vernik voli ljude sa svim njihovim različitostima. Učili su ih da mrze sve one koji misle drugačiije od njih. Ali ih nisu naučili ništa sem toga, jer su i sami dremali na časovima. Da su bar malo slušali, znali bi makar da je i sam Nikola Tesla, kog tako silno svojatamo, još u ranoj mladosti odbacio veru i crkvena učenja i potom se okrenuo budizmu (što znači da nije verovao u boga). Pa pitam se, da li i njega zbog toga smatrate izrodom ili odrodom?
